Пише: Добрица Ћосић
Драги, поштовани Владо,
Твоје писмо-студију читао сам лагано и двапут. И обрадовало ме и замислило. Тачније: забринуло. Врло си ме забринуо! Пријатно ми је прочитати да један уман, частан и храбар за своју мисао (не само за слободу) човек, изриче ми похвале које до неспокоја обавезују, које и не могу да заслужим; које, драги друже, и не смем да заслужим; али: ако један Владо Стругар битно друкчије мисли о нашој будућности, о судбини наших народа, и српског са највише права, о Југославији, ако историчар који зна више чињеница о нашој прошлости од мене, ако тежи истим циљевима којима тежим и ја - слободи, правди, човечности, ако човек који ме је кад год сам га чуо или читао нечему научио, ако човек који је у црногорској Академији извршио умни и морални подвиг, прави национални устанак, ако такав човек верује у оно у шта ја сумњам... шта ми друго остаје осим бриге!
Нисам ти одмах одговорио. Не могу ни сада онако промишљено да ти отпишем како си Ти мени писао. А био сам ових дана у Словенији која ме дотукла својим агресивним антијугословенством и србофобијом. Њихова мржња, безобзирност и усијаност је изнад осећања мирнодобља; словеначка национална осећања, претежног дела словеначког народа, изразито су сепаратистичка.
Имамо ли право и разумне разлоге да том народу спречавамо у име наше "добре домовине" да буде ван Југославије? А шта ће бити са Македонијом коју је преплавила албанска популација и сатерала тај паћенички народ са поквареном интелигенцијом и шпекулантским политичарима до Куманова, Битоља, Вардара, преполовљује им и Скопље? А верујеш ли да ми Срби можемо силом да одбранимо Косово и Метохију, наиме, да им преотмемо оно што су освојили?
А шта је, Владо, Југославија без Словеније, Македоније, Косова и Метохије, с муслиманском државом - Босном, која тихо и упорно протерује Србе, па и Хрвате, али се против Срба ослања на Хрватску - једну и јединствену од Старчевића до Шувара, Врховца и А. Марковића? Читаш ли хрватске новине? Видиш ли да је то веће антисрпство, дубља мржња и смишљенија поквареност од било којег раздобља српско-хрватских односа? Не може постојати Југославија ако је она пре свега отаџбина и држава за коју је само, или највише заинтересован српски народ. Најмање та држава може бити демократска, људска, просвећена и напредна.
Нисам ја, драги друже, антијугословен, дакле, Србин и грађанин који је против Југославије и само за некакву српску државу. Ја сам без недоумица за Југославију, али демократску државу, и земљу без мржњи, земљу у којој мене и моје унуке неће нико понижавати и мрзети само зато што смо Срби. Не може се људски живети, стварати, напредовати ако си опкољен неразумевањем, непоштовањем и мржњом.
Ја, Владо, јесам за Југославију, али дубоко сумњам у могућност њеног опстанка. Деструкција делује деценијама, удаљавање вековима, приближавање само у муци опстанка, да чим та претња мине, наставе се разлике да умножавају и повећавају.
У Будви сам желео да замолим своје савременике да потраже, ако постоји, и неки други пут државно-политичког опстајања осим овог који води у нестанак, националне, верске и грађанске ратове. По мом уверењу, неминовна је прекомпозиција Југославије. Желео бих да ми Срби у тој прекомпозицији будемо демократе, слободари, народ који због својих интереса никог не потчињава. И никог не присиљава да живи с њим у истој држави ако то не жели.
Залажем се за демократску проверу политичке воље свих југословенских грађана; залажем се за коначно решење "националних питања" и управљање народне енергије у напредак, у стварање цивилизованог друштва, у стварање социјалистичко-демократског друштва (није важан назив, значајна је његова садржина). Титовој епохи, Комунистичкој партији, СУБНОР-у и свему што смо и нас двојица стварали крај је, и то болан и ружан крај. Помозимо нашој деци да на нашем искуству проналазе пут опстајања под човечнијим условима него што су ови "наши". "Револуционарне тековине" - наше, нису више ни наше, ни револуционарне.
Али увиђам: говорим ти неубедљиво и недостојно твог размишљања. Завршићу писмо: чекам те да се вратиш из Херцег Новог, па да седнемо и то ноћу и сами, па да тихо разговарамо... Ми смо опет на судбинској раскрсници. Разумно је да не мислимо "јединствено" и да у свему не будемо сложни, иако нам је слога, али када несложни пронађемо пут, неопходна за сутрашњицу.Јави ми се чим дођеш у Београд.
Хвала ти на бризи којом си ме даривао и времену које си ми посветио.
Твоје и тебе пријатељски поздрављам.
Добрица Ћосић
Опрости на швракопису.
Читкије не умем ни да мислим ни да слова ређам!
У шта је еволуирао Вучић, погледајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
