Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Лагано сам убрзавао кроз сумрак. Баш прикладно: здрав трк ка зеленом тепиху. Кроз дрвеће на ободу шуме су већ допирали: жамор, етно звуци и светло великог платна. Гомила столица и још већа гомила света на пољани, под (Богу хвала) ведрим небом. Протрчао сам крај свега тога до прве клупице у сенци. Обрисао зној, пресвукао се у тренерку и шушкавац и сигурним лаганим кораком се запутио међ све те сигурне лагане људе. Сенсеи-директор-доктор Далибор искрено насмејан после лепог искуства на Мокрој гори је био јасан знак да ће вече бити изузетно.
Испоздрављао сам се са драгим људима које не виђам довољно често и са бројним гостима из других градова Србије и Републике Српске, придошлим специјално због премијере. Када су се рефлектори засијали, сео сам на траву у првим редовима, пресрећан што није влажна и још више што нема довољно столица за све нас. Током Далиборовог кратког обраћања се сигурно и из авиона који је у том тренутку надлетао Кошутњак могао чути налет емоција. Потом је пуштено и ремек дело због којег смо се скупили те недељне вечери...
„Дани дивова 2“ је други филм нашег пријатеља, професионалног кувара и ултра маратонца, Душана Нестеровића. Човека кога су дивне колеге, из ресторана у Немачкоју у којем тренутно ради, то вече „покриле“ и спаковале у авион. Филм је номинално о учешћу Далибора Даничића и Јелене Филиповић на „Стази дивова“, најтежој, најдужој , најстрмијој и најлепшој планинској трци у Европи. Али много више од тога филм говори о људима, њиховим разлозима, узроцима, захвалности, нади и будућности. Кад причају или пишу о продуктима популарне културе, стручни коментатори обично воле да упозоре на „спојлере“ (илити „кварише“, у духу брата Брке са Дорћола). И одмах након што пратиоцу излагања баце ровца, баце и кваришу да дефинитвно поквари ужитак. Али истицање најјаче сцене и реченице у овом монументалном филму не видим као кваришу. Пре видим као још један мотив да филм заиста погледате и осетите. Моменат када Далиборов братанац, током трчања последњег од 50 (педесет!!!) кругова око куће, задихан, од срца на аплаузе одговара реченицом: „Ајде сада ти и тата да трчите а ми да наијамо.“... То тера да „озбиљан одрастао човек“: застане, размисли, постиди се, развесели се и уверен настави борбу за будући свет деце. Остало вам
Након сат и двадесетак минута је уследило искрен громогласан аплауз свих присутних. Дуле се захвалио свим људима поименце наведеним на шпици, који су енергијом и средствима помогли остварење, и пред платно позвао прво читаву екипу учесника, потом и своју девојку...која му је пар тренутака након тога постала и вереница... Чисто да се дугогодишњи след стварних догађаја везаних за УТС настави одвијати у филмском маниру.
Послао сам поглед на своје у разваљене патике за трчање, па у ведро небо и захвалио се што ми је ауто остао паркиран на Ћордолу. Могло се људски наздравити за премијерно приказивање фантастичног филма и још фантастичнију веридбу. Уследили су дивни часови: дивна ракија, дивни разговори и најдивији људи. Како је Далибор касније докторски написао: „и да смо само ћутали синоћ, мислим да би све одзвањало од љубави.“ Коначно сам сусрео и чувеног оца Петра из Манастира Тумане, озбиљна глава. Жив Човек. Расположење није успело да поквари ни то што сам, носећи ђубре ка контејнеру преко дечијег игралишта кроз мрак, заборавио на жичану ограду и пао као секира. Уостало, тренерка је издржала а финиш вечери је донео живописно пропутовање кући преко Новог Београда. Било је ту и #љубибрааат комуникацију са надлежним за спровођење ЗОБС и лутања по по погрешним пустим блоковима... Али, што кажу, то је већ друга прича која и није баш за причу... Боље погледајте „Дане дивова 2“ на УТС јутјуб каналу:
Какав живот, такав филм. Какав филм, таква премијера. Хвала Богу за све разлоге. Пре свега за љубав и децу.
Како је Милош Биковић завршио у Нагорно-Карабаху, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
