Алексеј Наваљни, Путинов противник и највиши опозициони критичар, једва је преживео наводно тровање новичоком у августу прошле године, назвавши то својим другим покушајем атентата. Након колабирања у авиону на лету из Сибира за Москву, пребачен је на хитно лечење у Немачку, што му је, како се извештава, спасило живот. Убрзо након опоравка из иностранства, Наваљни је режирао мали медијски перформанс, телефонирајући двојици Путинових агената који су га наводно отровали, и они су му признали да су новопридошлицу нанели на шавове доњег веша, а он је све то лепо снимио и објавио.
Најчудније у целој овој причи је да је Алексеј Наваљни, након што је демаскирао целокупну Путинову операцију атентата и једва избегнуту ликвидацију, прошле недеље одлучио да се врати право у „брлог за злочине“, а на крају је ухапшен и одведен у притвор на московском аеродрому Шереметјево. Да је Лав Троцки био толико храбар да се вратио Стаљину из мексичког изгнанства, можда би данас био жив?
Цинизам и историјске аналогије на страну, али одлуку Алексеја Наваљног да се врати у Русију након неуспелог атентата није лако разумети или учинити логичном за многе на Западу, где се ових дана масовно протестује због његовог хапшења. Ако је толико опасан политички супарник Путину да је заиста неколико пута покушао да га убије, онда последњи Наваљни чин није храбрости већ чисто лудило, јер ни од његове самопожртвованости не би имао од кога касније да профитира.
Опозициона сцена у Русији сведена је на критичну акцију путем друштвених мрежа и повремено лоше посећени протестни скупови. Притвор Наваљног од стране режима је вишегодишња рутина која се до сада догодила десетине пута. Далеко популарнији ван своје земље него међу самим Русима, Алексеј Наваљни се углавном цитира као медијски компромитујућа мрља на Путиновом политичком царству, које је с њим изградило доминантни однос као досадну, али углавном безазлену муху.
Руској јавности постао је познат 2008. године као блогер који је писао о наводним злоупотребама и корупцији у државним корпорацијама. На мети су му били и режимски олигарси попут власника фудбалског клуба Челси Романа Абрамовича или Алишера Усманова.
Коришћење друштвених мрежа карактеристика је његовог политичког стила путем којег оштром реториком покушава доћи до младих незадовољника. Током председничких избора 2011. године позвао је Русе да гласају за било кога другог осим за владајућу Јединствену Русију, коју назива странком варалица и лопова.
Потом се кандидовао за градоначелника Москве 2013. године, у којој је са 27 одсто гласова освојио друго место, одмах иза Путиновог миљеника Сергеја Собјањина, и то је био најконкретнији политички успех Алексеја Наваљног до сада. Али непосредно пре него што је изабран за градоначелника Москве, осуђен је на пет година затвора због проневере и злоупотребе, што је назвао намештаљком и режимом.
Наваљни је такође релативно често говорио на руским ултранационалистичким скуповима, што већ годинама забрињава тамошње либерале. С друге стране, руски националисти сумњичави су према његовим везама са Америком откако је 2010. године дипломирао на Универзитету Јејл.
Занимљиво је да је Наваљни у трци за место шефа руске опозиције у октобру 2012. победио Гарија Каспарова, бившег светског првака у шаху, који однедавно углавном живи у Подстрани код Сплита. О симболичкој снази антипутинове опозиције у овој земљи сведочи мизерни број од само 80.000 бирача који су тада бирали између Наваљног и Каспарова.
Упркос његовој знатној медијској слави и присуству на Западу, чак се и британски Би Би Си и даље отворено пита да ли зна значајан број Руса изван Москве и других већих градова као Путиновог најгласнијег и најхрабријег критичара уопште? Његова медијска фигура Давида, који се пожртвовано бори против политичког Голијата, привлачи многе стране политичке романтичаре, али та слика, упозоравају аналитичари, у великом је одступању од његове стварне снаге.
Алексић силовао и девојчицу од десет година! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Слободна Далмација
