Правда

Да све ово на до­бро ис­па­сти не мо­же. До­ве­сти та­кву еки­пу у град и пу­сти­ти их без ак­ци­је да ди­вља­ју Или­џом, без па­ра, без же­на, без ци­га­ра. Сто­ти­ну њих, сто­ти­ну жи­го­са­них, са пет­сто го­ди­на ро­би­је и ко­је ље­то Го­спод­ње при­де. Тре­ћег да­на наш снај­пе­ри­ста Бо­жо Кор­ња­ча убио је оџа­ча­ра. Те­шке су са­ра­јев­ске ма­гле. Ка­да до­ђе је­сен, што се по­ла­ко пре­тва­ра у зи­му, ма­гле при­ти­сну чар­ши­ју, по­ми­је­ша­ју се са људ­ским ли­ци­ма, ко­ја не­ста­ју и гу­бе се у њој. Ма­гла ула­зи кроз нос и уши, пу­ни ло­ба­њу. Дим од то­пла­на и оџа­ка, из­дув­ни га­со­ви ауто­мо­би­ла — све се то по­ми­је­ша са ма­глом, ко­ја се на­ста­ни у ду­ши и ра­за­ра ти­је­ло. Та­кву је ма­глу во­лио Со­фро­ни­је Се­фер, Ци­га­нин, оџа­чар из свих пред­гра­ђа Са­ра­је­ва. Из­вла­че­ћи се зо­ром из сво­је ку­ће ја­зби­не, по­кри­ве­не ли­мом од би­ту­мен­ских бу­ра­ди, у ко­јој је спа­ва­ло, јед­но до дру­гог, осмо­ро вјеч­но глад­не му­са­ве Ци­ган­ча­ди, кре­тао је пут гра­да на ра­бо­ту. „Мо­лим, мо­лим ... ки­шо­бра­не по­пра­вљам ... оџа­ке чи­стим ... мо­лим, мо­лим ... из­вол’те го­спо­ја!” Ако би га по­зва­ли из му­сли­ман­ске ку­ће, при­је по­чет­ка по­сла и оба­ве­зног ду­го­трај­ног цјен­ка­ња, у ко­јем је ужи­вао, по­чи­њао је уви­јек истом ре­че­ни­цом: „Де, ви­је­ка ти, џе­на­бе­ту, на­спи да­и­џи Се­фе­ру јед­ну ра­ки­ју, ду­шник ми се од ма­гле за­у­нуо.” Ако би га по­зва­ли из срп­ске ку­ће, ски­да­ју­ћи с ле­ђа ра­нац као да ски­да са се­бе те­рет ово­га и оно­га сви­је­та, обра­ћао се уку­ћа­ни­ма: „Ај­де, бла­го­шу, на­спи стри­ка Со­фро­ни­ју јед­ну му­че­ни­цу, да се ју­трос пре­кр­сти­мо.” А он­да би по­гле­дом, по со­би тра­жио ико­ну. Ако је ни­је би­ло, ско­ро ша­па­том при­у­пи­тао би до­ма­ћи­цу: „Ко­ја оно сла­ва ва­ма би­ја­ше, Све­ти Лу­ка?” Та­ко су жи­вје­ли, по­шту­ју­ћи Бо­га и Ала­ха, и псу­ју­ћи и јед­ног и дру­гог, Ци­га­нин Со­фро­ни­је и Ци­га­нин Се­фер, а да је­дан дру­гом ни­су сме­та­ли. Вре­ме­ном је од два име­на на­ста­ло јед­но име и пре­зи­ме — Се­фер Со­фро­ни­је. Та­ко су га зна­ли по ци­је­лом Са­ра­је­ву. Сво­је пра­во име одав­но је за­бо­ра­вио, или га је крио из стра­ха од злог по­гле­да и го­рег вре­ме­на. „До­бро, ре­ци ти на­ма, је­си ли ти Се­фер Со­фро­ни­је или Со­фро­ни­је Се­фер?” — ди­ра­ли су га у ка­фа­ни код Ра­ми­за Ку­ра­ји­це док је пио ку­ва­ну ра­ки­ју. Во­лио је Со­фро­ни­је Се­фер свој по­сао. Ту, кад се поп­не на кров, ви­со­ко из­над зе­мље, чи­ни­ло му се да град ни­је ви­ше она­ко мра­чан и га­рав. Био је да­ле­ко од љу­ди и њи­хо­вих сит­них па­ко­сти, ни­је чуо плач вје­чи­то глад­не Ци­ган­ча­ди, ни ви­ку сво­је, као и све Ци­ган­ке, пре­ра­но остар­је­ле же­не. Уви­јек је имао пу­не џе­по­ве зр­не­вља и су­вог хље­ба за го­лу­бо­ве. Био је сам са го­лу­бо­ви­ма ко­ји су му сли­је­та­ли на ра­ме­на. И на гла­ву. Он, Се­фер Со­фро­ни­је, го­спо­дар са­ра­јев­ских го­лу­бо­ва, ко­ји су га по­зна­ва­ли бо­ље од љу­ди и ко­ји би се по­ја­вљи­ва­ли од­не­куд из ма­гле, чим би се на кров по­пео.

Читајте колумне Небојше ЈеврићаНебојша Јеврић: Бик аутономаш

Ви­ше од све­га мр­зио је, као и сви дим­њи­ча­ри, елек­трич­не пе­ћи и све те из­у­ме но­вог вре­ме­на, ко­ји су му оти­ма­ли по­сао. До­шла је је­сен. Опет су ма­гле у Са­ра­је­ву. Те­шка и тмур­на рат­на је­сен. Сти­сли мра­зе­ви. Мје­се­ци­ма не­ма стру­је. Про­ра­ди­ли су го­ди­на­ма не­ко­ри­шће­ни дим­ња­ци. Буб­ња­ре на­пра­вље­не од бу­ра­ди, ста­ри, одав­но за­бо­ра­вље­ни, шпо­ре­ти из­ву­че­ни су из по­дру­ма. По­сје­че­ни су нај­љеп­ши са­ра­јев­ски пар­ко­ви. И опет је Со­фро­ни­је Се­фер кре­тао на по­сао: „Мо­лим, мо­лим ... ки­шо­бра­не по­пра­вљам ... но­же­ве, ча­ки­је, ка­ме оштрим ... ба­јо­не­те оштрим, мо­лим, мо­лим, из­во­ли на­ро­де, из­во­ли вој­ско... дим­ња­ке чи­стим...” Ње­гов глас ми­је­шао се с екс­пло­зи­ја­ма гра­на­та, ра­фа­ли­ма из ауто­ма­та, ре­ским пуц­ње­ви­ма снај­пе­ри­ста. Сва­ки дан би, сје­де­ћи на бри­је­гу, Со­фро­ни­је Се­фер бро­јао по­па­ље­не ку­ће, дон­де до­кле му је по­глед до­пи­рао. Од за­па­ље­не ку­ће оста­јао је, го­то­во уви­јек, чи­тав је­ди­но дим­њак. Као, мо­жда, чу­вар; чу­вар и га­рант да ће у тој ку­ћи опет жи­вје­ти љу­ди. Остао је чи­тав дим­њак што ће га, мо­жда, јед­ног да­на чи­сти­ти не­ки од Со­фро­ни­је­вих по­то­ма­ка. Ни­ка­да ни­је имао ви­ше по­сла не­го ове рат­не је­се­ни и зи­ме. Дим­ња­ци, ко­ји го­ди­на­ма ни­су чи­шће­ни јер ни­је ло­же­но, ла­ко су се за­гу­ши­ва­ли. Љу­ди су ло­жи­ли ва­тру свим и сва­чим. Свим што би им под ру­ку до­шло. Од књи­га, сто­ли­ца и пар­ке­та, до гу­ма. Са мра­ком, по­чи­ња­ло је рад­но ври­је­ме оџа­ча­ра Со­фро­ни­ја Се­фе­ра. Због снај­пе­ри­ста, ко­ји су вре­ба­ли са свих стра­на, пео се на кров са­мо у но­ћи без мје­се­ца или кад те­шки облак по­кри­је не­бо. Та­ко је би­ло и са­да. Чи­тав дан је па­да­ла ки­ша. Со­фро­ни­је Се­фер чи­стио је по­сљед­њи дим­њак те но­ћи. А он­да је ду­нуо вје­тар и обла­ци су се раз­ма­кли. На не­бу је био пун мје­сец. И ја­сно се ви­дио на по­вр­ши­ни мје­се­ца ци­ган­ски ко­вач Азри Да­ут, ко­ји је, ку­ју­ћи, пре­тва­рао гво­жђе у зла­то, го­спо­дар не­бе­ских Ци­га­на. Бо­жо Кор­ња­ча стра­жа­рио је на свом мје­сту ка­да је угле­дао, јед­но сто ме­та­ра ли­је­во, на са­мој ли­ни­ји раз­два­ја­ња, та­мо гдје ни­ко­га ни­је оче­ки­вао, чо­вје­ка у цр­ној уни­фор­ми. До­бро је ви­дио ње­го­ву цр­ну уни­фор­му, ма­скир­ном бо­јом по­кри­ве­но ли­це: учи­ни­ло му се да ви­ди од­бљи­је­сак сло­ва „U” са ка­пе. Баш ода­тле, из тог прав­ца, до­шао је ју­че снај­пер­ски ме­так и ра­нио бор­ца из дру­ге че­те. До­бар је стри­је­лац Бо­жо Кор­ња­ча. Ни­ка­да му ру­ка ни­је за­дрх­та­ла. Пу­стио је кра­так ра­фал из апов­ке. Са кро­ва се ско­тр­ља­ло ти­је­ло, и буп­ну­ло на ас­фалт. До зо­ре се про­сла­вљао до­бар по­го­дак Бо­жа Кор­ња­че. „На ко­ли­ко се био при­ву­као, мај­ку му уста­шку. Мо­гао нас је све по­би­ти, цр­но­ко­шу­љаш.” „Е, шта ћеш му, гдје му је враг сре­ћу но­сио!” А ују­тру, из­ви­ђа­чи су до­ни­је­ли ти­је­ло Со­фро­ни­ја Се­фе­ра, са­ра­јев­ског оџа­ча­ра. Крв се по­ми­је­ша­ла са га­ре­жом и ка­па­ла по бла­ту.

Прочитај још:Ратна репортажа: Вође ја, вође само ја…Ратна репортажа: Заробљен црнац на ТребевићуРатна репортажа: Боканови добровољци

Извор: Правда/Небојша Јеврић