Пише: Милан Видојевић
У јуну 1974. године, Фатахова обавештајна служба дошла је до писма у коме извесни Мустафа Мурад (Абу Низар) из Багдада, близак сарадник Абу Нидала, даје инструкције за праћење Абу Мазина због припрема атентата на њега. Овако упозорени, обавештајци Фатаха почели су да прате Нидалове симпатизере у Сирији и Либану и када је Абу Низар допутовао у Дамаск у јулу 1974, Фатах га је ухапсио и сместио у затвор у Хамурији, близу Багдада.
Три месеца касније одржано је суђење Абу Низару пред Фатаховим судом. Као доказ презентиран је пиштољ са пригушивачем, заједно са мапама које су завереници направили како би лако нашли Абу Мазинову кућу. У новембру је Абу Низар осуђен на осамнаест месеци затвора, а организатор завере, Абу Нидал, је у одсуству осуђен на смрт.
Смртну казну је потврдио и Револуционарни савет Фатаха, упркос жестоком противљењу Абу Дауда и Наџи Алуша, радикалног новинара, који нису крили неугасле симпатије за свог друга. Абу Дауд је молио да се Абу Нидалу пружи још једна шанса и лично је позвао Нидала да дође у Бејрут на разговор, гарантујући му безбедност. Абу Нидал је био врло опрезан човек. С великим оклевањем прихватио је долазак у Бејрут где га је Абу Дауд лично дочекао на аеродрому и повео на сигурно место. Плашећи се замке, Абу Нидал је захтевао да се Абу Дауд не одваја од њега ни једног тренутка. Да би Нидалу дао шансу да се врати у крило Фатаха, Абу Ијад је сем питања дипломатски назначио и одговоре који се очекују од њега. Али овај план се није испунио. Абу Нидал више није желео да буде скроман и покоран. Уз подршку Ирака, почео је да се осећа моћним и деструктивним. У Багдад се вратио љут. Обе стране су прешле тачку после које није било повратка.
Разлаз је формализован
Страшно иритиран одлукама Трећег конгреса Фатаха, Абу Нидал је одлучио да свој нови покрет назове "Фатах-Четврти конгрес" како би означио своје тотално одбијање свега што је усвојио Трећи конгрес. Ипак је у октобру 1974. године изабрао коначно име, "Фатах-Револуционарни савет." Арафат можда контролише врх пирамиде али њена база, како је веровао, била је са њим. Његово лице било је лице легитимитета, Арафатово је било лице издаје! Многи чланови Фатаха широм арапског света су га сматрали храбрим и принципијелним политичарем који се успротивио издаји. Ствар је била утолико убедљивија што су му корени били у Фатаху а не негде напољу. Његова најјача карта била је патронат једне јаке државе, јер су му Ирачани предали целокупну имовину Фатаха у Ираку. Ту је, на првом месту, био логор за обуку у Рамади, западно од Багдада, затим велика фарма где се гајила храна за људе, онда пасоши, најдрагоценије богатство за Палестинце без државе, стипендије за студирање у иностранству. Затим радио станица, новине, сток кинеског оружја вредан 15 милиона долара, које је Абу Дауд наручио за своју милицију у Јордану а које није стигло даље од Ирака, када је почела криза у септембру 1970. године. Нидал је продао нешто од тог оружја и то је био почетак његовог богатства. Такође је примао редовну ирачку помоћ која је некада била намењена Фатаху, 50.000 ирачких динара месечно (у то време око 150.000 долара). Као лични бонус, Ирачани су Нидалу дали између 3-5 милиона долара. Сво ово изненадно богатство донело је моћ и углед. У врло кратком времену, Абу Нидал је постао за Палестинце незаменљив у Ираку, јер за све што им је било потребно морали су да се прво обрате њему.
Његов главни ослонац био је председник Ахмед Хасан ал-Бакр лично, а сем тога као човек коме је живот сада био угрожен, Абу Нидал је уживао заштиту ирачке обавештајне службе, са чијим је шефом, Садуном Шакиром, био лични пријатељ.
Убиство Ахмеда Абдела Гафура
Овај догађај имао је дубок ефект на Абу Нидала, многи кажу да га је смрт пријатеља навела да крене путем терора. Ахмед Абдул Гафур (ратно име Абу Махмуд) био је ватрени националиста и Фатахов кадар у успону, а у исто време један од најважнијих чланова Нидалове тајне организације коју је овај формирао унутар Фатаха, 1972-73. године. Шездесетих година радио је на нафтним пољима у Либији, где је зарадио доста новца и направио много корисних познанстава с младим људима од којих су многи учествовали са Моамером ал-Гадафијем у рушењу либијског краља Идриса у септембру 1969. године. Као и многе друге, потресао га је масакр Палестинаца у Јордану 1970. године. Драматично се променио, напустио све и придружио се Црном септембру где је постао један од најкрволочнијих чланова. Био је одлучан да примени врло опасну терористичку теорију, да тимове убица шаље у Европу и да ту врши атентате на недужне људе, по случајном избору, како би тако скренуо пажњу светске јавности на палестински проблем.
Абу Ијад је на време уочио екстремистичке идеје младог револуционара и покушао да га изолује. Зато Гафур 1972. године напушта Црни септембар, прелази у Либан, оснива своју групу али и даље остаје у вези са Абу Нидалом. Једна од његових најмрачнијих операција је напад на аеродром Фјумићино у Риму, 17. децембра 1973. године, када је петорица младих федајина бацило запаљиве бомбе унутар авиона и убило двадесет деветоро људи.
Онда је 1974. године стигла нова вест која је узнемирила руководство Фатаха. Гафур и Абу Нидал су разматрали уједињење својих организација, што би била опасна комбинација јер је Нидала подупирао Ирак а Гафура Либија. Била је то неприхватљива претња двојице лудих и деструктивних људи, подржаних од стране екстремних режима и њиховим деловањем би политички курс Фатаха био озбиљно угрожен.
Халил ал-Вазир (познат као Абу Џихад), војни шеф Фатаха, одлучио је да Гафур мора бити заустављен. Крајем 1974. године Гафур је изрешетан у Бејруту, а његов атентатор је био доста мутна личност по имену Азми ал-Сухајир, који је једно време радио за Израелце, онда за герилце, а погинуо је у борбама са Израелцима у јужном Либану 1982. године.
(наставиће се)
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Абу Нидал - терориста у најам (8)! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
