Пише: Емил Влајки
Што је џихад?
Џихад (тур. цихат < арап. ğихāд: борба, рат), у исламу значи укупно духовно и материјално прегнуће у остваривању Алахових закона. Џихад се односи на сваку врсту напора усмјерену према одређену циљу, а у ужем смислу има религијско значење као настојање да свуда завлада божја ријеч. Све у свему, у вјерском смислу, џихад би се можда најлакше могао схватити као мисионарство.
Будући да средства којима се то жели постићи, овисно о економским, политичким и другим увјетима, могу бити мирољубива и насилна, џихад покрива велик број различитих садржаја. У почетној фази ислама, иако је сам пророк Мухамед скоро непрекидно ратовао, џихад је значио углавном идеолошку и моралну борбу, док је у потоњој повијести добивао облик колективног, насилног прегнућа, оружане борбе, односно рата.
Џихад се спомиње у Курану, најчешће као "борба на путу Алаха (ал-јихад фи сабил Аллах)". Особа која практицира џихад се зове муџахид, у множини муџахедини.
Џихад је усмјерен против Шејтанових искушења, аспеката властите личности или против видљивог непријатеља.
Постоје четири главне категорије џихада - против самог себе (Јихад ал-Нафс), џихад језиком (Јихад ал-лисан), џихад руком (Јихад ал-yад) и џихад мачем (Јихад ас-саyф).
Јихад ас-саyф исламска војна јуриспруденција сматра јединим обликом ратовања дозвољеним у шеријатском праву
У еуропским језицима арапска ријеч џихад преводи се обично као 'свети рат' који се води ради обране исламске заједнице или ради проширења ислама. Онај тко погине тијеком рата сматра се мучеником (шехīд) и Алах га награђује рајем (џенет).
Ако прихватимо да џихад значи свети рат за остваривање било свјетовних, било сакралних циљева, онда се он односи и на свјетовну религију Сједињених Држава као и на политичку праксу и стремљења ислама.
Између та два сижеа нема суштинске разлике.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 13, 2021
САД, као „свјетски лучоноша мира и људских права“, а у ствари „свјетски полицајац“ дјелујући првенствено у корист властитих националних интереса, употребљавају сва могућа средства, најчешће неморална, како би своју „хуманистичку“ религију насилно оствариле на планетарном нивоу.
Политички ислам, опет, сматрајући да је Алахова ријеч садржана у Курану исто тако планетарна, такођер настоји да, не бирајући средства, у то увјери „невјернике“ широм свијета.
Америка, најјача свјетска велесила, преферира као свој „бич божји“ државни тероризам, док се политички ислам, без јасно одређених граница и технолошки (наоружањем) слабији, мора углавном служити „обичним“ тероризмом каквог свакодневно сусрећемо. И Америка и политички ислам воде свој џихад уз помоћ пропаганде, индоктринације, информатике и најразорнијих оружја, мада су могућности ислама у том погледу неизмјерно слабије од америчких. И једни и други воде рат како на локалном, тако и на свјетском нивоу.
Ако прихватимо да је џихад рат, онда се он не може изједначити, како то чини већина медија и политичара на Западу, искључиво са тероризмом. Дакако, џихад може садржавати тероризам као један од (доминантних) видова рата, као инструмент борбе, и ништа више. Рат којег муслимани воде против стране доминације на исламским просторима траје већ стољећима, а садашњи, агресиван исламски џихад трајат ће још дуго. У овом часу, еманципација муслиманског свијета је све видљивија, али још увијек научно-технолошки недовољна да се у потпуности супротстави (првенствено) Западу, или да га чак побиједи у војно-класичном смислу те ријечи. Уосталом, такви, класични ратови све мање постоје, јер су они, у данашње доба, углавном хибридни.
Наравно, ту се поставља теоријско питање, може ли нека сила која нема формални државни оквир, водити рат, али је очито да може. Шездесете и седамдесете године XX-ог стољећа су, кроз антиколонијалну борбу, то јасно показале.
Што било да било, исламски џихад поприма, све јасније, форму онога што је остало од класичног ратовања, на примјер, формирање организиране војске унутар прокламиране Исламске државе (ИД). Запад, у свом непрекидном, крвавом рату за ресурсе, приказујући своје дјеловање као хуманистичко, удара по политичком исламу којег означава бескрупулозним, прљавим тероризмом залуђених група и појединаца, и у томе успијева. Али милитантни ислам јача, и институционално се све боље организира. Додуше, он ће још дуги низ година губити битке,те ће се и надаље окретати тероризму као једном од главних видова свог дјеловања, али ће рат, којег не може ни изгубити ни добити, наставити.
Иако САД одлучно тврде да на свјетској разини воде борбу против (углавном) исламског фундаментализма (читај: тероризма), оне већ деценијама, војно и финанцијски, стварају његове претпоставке. С друге стране, политички ислам, који углавном види САД као једног од главних непријатеља којем треба нанијети што теже ударце пропагандом и терористичким акцијама, радо прихваћа, у појединим дијеловима свијета, америчку обилну помоћ за остваривање својих циљева. То понекад иде толико далеко, да ислам и САД постају дугорочни војни савезници, првенствено у корист исламског џихада, а против трећих страна.
Али се дијалектика апсурда ту не зауставља. Америка предводи у својим подухватима, поред Аустралије и Канаде, и западну Еуропу која је највише на удару исламског тероризма. Другим ријечима, џихадска, превртљива политика САД према свијету највише шкоди управо Еуропи. Она, мазохистички, на уштрб властитих виталних интереса, слуша и даље „Ујка Сама“ и болно трпи све чешће терористичке ударе.
Апсурд је и када, успркос исламизму који конкретно, малтене свакодневно, тероризира Еуропу, она, слиједећи САД, умјесто да све своје снаге усмјери према правом непријатељу, учествује у новом хладном рату намећући санкције Русији која је ни у чему не угрожава, трпећи притом и велике економске штете.
Најновији изум САД у софт држању у покорности Еуропе је управљање мигрантским кризама. Тиме се показује да су миграције, садржавајући понекад и милијуна особа одједном, често у функцији интереса великих сила. С тим у вези, Мацхиавелли је рекао: „Послати негдје имигранте је најједноставнији начин колонизације других нација пошто је мање офанзиван од војних експедиција, и много је јефтинији.“
Многи „стручњаци“, редуцирајући актуални рат ислама на тероризам, сматрају да је овај посљедњи својствен вјероисповијести. Међутим, знамо да је насиље инхерентно свим монотеистичким религијама.
Хисторија је то јасно показала. Највећи дио ратова кроз повијест су управо били религијски ратови, а у име религија су се вршили најстравичнији злочини. Свака је религија ексклузивна и самим тим изазива отпор других религија и на њима сазданих одговарајућих друштвених сустава, а што се, у већини случајева, врло брзо претвара у мање или више отворене сукобе. Ако су се, на примјер, у име кршћанства, могли водити крижарски и колонијални ратови, онда је насилна реакција жртава, у овом случају, исламских заједница, на такво стање ствари, била апсолутно нормална. У том је смислу људски подржати свачију, крајње оправдану, борбу против колонијализма, био он у старом или у новом руху.
Али данашњи ислам иде корак даље, од жртве се претвара у агресора дјелујући на три начина:
-Руши традиционалне државе и претвара их у теократске заједнице;
-Пребацује се у Еуропу и од лаичких држава, на примјер од неких балканских, настоји направити теократске државе, користећи декаденцију „Старог континента“ и карикатуру онога што се назива „људска права“;
-Сије страх и трепет у Еуропи у виду тероризма.
Наводно, вјере су добре, чисте, невине, а вјерски дисиденти су ти који не ваљају. У свакој се вјери могу наћи елементи за све врсте хипотеза (мирољубивих и проратних), тако да се коначно, бескрајно расправљајући о томе, ништа не може закључити.
Што се тиче исламског тероризма на еуропском тлу, он је постао свакодневница, ноћна мора. Она изазива, код појединих држава, изјаве о ванредном стању, чак и о објаве рата, која узрокује исламофобију најширих маса које се осјећају агресирано и јача десничарске политичке покрете и странке.
С друге стране имамо свјетовни џихад којег Запад, на челу са САД, води против остатка свијета. Ипак, разлика између исламског џихада и џихада Запада је суштинска. Ислам то ради у име вјере, а Запад, првенствено, због економских интереса.
И непосредни резултати једног и другог џихада су различити. Овакав ислам јавно и барбарски откида главе својим жртвама, док џихадски Запад „хуманитарно“, не-персонално, баца кируршки прецизно навођене бомбе на одређена, невјерничка подручја, па се на ТВ екранима и не види да је итко тамо страдао („Нотхинг персонал. Ит'с онлy бусинесс, исн'т ит?).
Наравно, у свјетовно религијском свјетлу, било би глупо и неточно тврдити како су сви становници Запада џихадисти који су спремни да наоколо бацају бомбе по наређењу својих вођа. Нису ни сви Нијемци били нацисти, ни већина њих, али су многим нељудским стварима аплаудирали, а пред другима, геноциднима, су затварали очи. А и данашњи житељи, на примјер Сједињених држава, када њихове вође воде своје мале прљаве ратове по свијету, дају снажну подршку њиховим предсједницима.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 12, 2021
Исто би тако било некоректно рећи да су сви муслимани, посебно у Еуропи, поборници џихада и тероризма; очито је, да велика већина муслимана то није. Али су неке анкете показале да већина муслимана некритички прихваћа оно што се, у свом екстремном виду, догађа у свијету политичког ислама. Ако и осуђују тероризам, толерирају/подржавају територијалну (и сваку другу) експанзију своје вјере, што је, коначно, људски гледано, и нормално, али неприхватљиво за ван-исламски свијет.
Питање је, има ли невиних на овом свијету.
За нас су посебно важна сазнања о заједничком дјеловању Америке и свијета ислама у обесправљању српског народа и српства уопће. Правећи лажно од Срба „геноцидан народ“, а у оквиру новог хладног рата којег Запад, предвођен САД-ом, води против Русије, америчко-исламска ад хоц џихадска коалиција уводи српство у мрачњаштво „лова на вјештице“: у амерички макартизам и средњовјековну инквизицију.
У понедељак објавићемо текст Емила Влајкија “Сукоб цивилизација у Босни и Херцеговини”.
Све колумне Емила Влајкија можете читати ОВДЕ.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 12, 2021
Извор: Правда
