Пише: Џевад Галијашевић
Иначе, податак о хапшењу Алије Изетбеговића и првом процесу, који се водио против њега у марту 1946. године, пред војним судом тадашње Титове Југославије, помиње Алијин званични биограф Зехрудин Исаковић, који наводи, да је Алија осуђен на три године строгог затвора.
Та биографија такође демантује све тврдње па и накнадну Бакира Изетбеговића, да је Алија „са 19 година регрутован у партизанску војску“. Како је Алија рођен 1925. године, 19 година имао је 1944. године, када се, како тврди Исаковић, Изетбеговић скривао од регрутације у усташку војску.
„За тадашњу власт (НДХ), постао је класични војни бјегунац, па се морао скривати цијелу 1944. годину. Када је постало превише опасно бивати у Сарајеву, Алија бјежи у родну Посавину. Како ће сам касније посвједочити, ниједна од тамошњих војски није му импонирала: ни партизани, ни муслиманска милиција, а поготово то нису били четници и усташе.“ – тврди Алијин биограф, намјерно изостављајући чињеницу да су се током 1944. баш у Посавини водиле борбе између партизана и припадника злогласне Ханџар – дивизије, за коју су Млади муслимани у Сарајеву скупљали помоћ.
У поменутој званичној биографији Алије Изетбеговића вријеме од 1941. до 1943. године помиње се као период Алијиног школовања у Реалној мушкој гимназији у Сарајеву. Каже се, додуше, да је Алија био један од оснивача организације Млади муслимани, формиране у марту 1941. године, али се тврди да се Алија није слагао са „Ел хидајом“, Исламском заједницом Независне државе Хрватске и удружењем имама које је отворено сарађивало са нацистима и регрутовало муслимане у Ханџар дивизију. У то доба Алија не скрива личну мржњу према комунистима, које откуцава усташким властима.
У Сарајеву се препричава како је једна од жртава Алијиног доушништва био и Ибрахим Каменица са Малог Алифаковца, чији је отац држао бојаџијску радњу у Телалима, на чаршији. Ибрахимов отац 1942. године морао продати кућу на Бистрику, како би га извадио из усташког затвора. Ибрахим је затим побјегао у шуму, партизанима. Послије рата у Загребу је завршио електротехнику и постао професор на факултету. Умро је после рата девеестих, а о породици Изетбеговић говорио је често али ништа добро.
Истина је да српски младићи, које је Алија пријавио усташким властима, нису имали ту срећу да поживе толико дуго. Јасеновац је, захваљујући ковачком занату, преживео једино Урош Милетић, који је потврдио да су у том логору убијени Шпиро Кнежевић и Алијин школски друг из гимназије који се презивао Војновић. Обојица су живјели на Бабића башчи, изнад улице у којој су становали Изетбеговићи. Војновић, ког су звали Војно, био је виђен момак, који је учио другове да пливају, док је Кнежевић био напредни омладинац из нешто имућније српске породице која је држала трафику на Бентбаши.
Историчари из Загреба, Београда или Бањалуке, се нису посебно бавили Изетбеговићевом биографијом, али је позната чињеница да су Млади муслимани, чији је Алија био активиста, дјеловали против партизана и комуниста.
„Они су били нека врста подмлатка „Ел хидаје“, организације која је сарађивала са влашћу нацистичке НДХ. Међутим, „Млади муслимани“ су се залагали и за аутономију Босне, независне исламске државе, коју су замишљали као део глобалне исламске заједнице. Тај идеолошки и политички програм, чији је продукт Изетбеговићева „Исламска декларација“, посебно је оживео почетком 70 – тих година, након коначног признавања муслиманске нације у бившој СФРЈ, па све до процеса против „Младих муслимана“ из 1983. године, када се власти обрачунавају са Алијом и његовим истомишљеницима“ – казаће познати историчар из Бања Луке, Жељко Вујадиновић.
Покушај да се биографија радикалног исламисте „уљуди“ партизанском и антифашистичком борбом, осујећен је „ новим прилозима за биографију лидера босанских муслимана“ које је, 20. октобра 2003. године, дан послије Алијине смрти, објавио угледни „Њујорк тајмс“.
„Током Другог светског рата, када је БиХ постала део пронацистичке усташке НДХ, Изетбеговић се придружио „Младим муслиманима“, вјерској групи, подјељеној између подршке СС Ханџар – дивизији и Титовим југословенским комунистима (партизанима). Алија Изетбеговић је подржавао Ханџар – дивизију“, написаће новинар Цхрис Хедгес, у„Њујорк тајмс“.
У првим годинама послије Другог светског рата, Алија Изетбеговић ће бити, важан актер обрачуна комунистичких власти Титове Југославије са припадницима исламско – фундаменталистичке организације „Млади муслимани“, чији је кључни вјерски и политички циљ био стварање муслиманске, шеријатске државе на територији БиХ!
Поуздани извори, упућени у животни пут и биографију Алије Изетбеговића, потврђују, да је овај муслимански лидер, као и многе друге хоџе и наводни муслимански интелектуалци, постао сарадник Управе државне безбедности (УДБА) у периоду од 1946. до 1949. године, за вријеме издржавања казне затвора, на коју је осуђен због припадности поменутој муслиманској организацији и доказа да је током Другог светског рата сарађивао са усташком влашћу у окупираном Сарајеву.
Према непобитним чињеницама Изетбеговић се од усташког шпијуна, чије су информације н припаднике, апредне сарајевске омладинце слале у Јасеновац, у првим годинама после Другог свјетског рата, претворио се у сарадника Титове политичке полиције, која је 1949. године, на основу Изетбеговићевих информација, на целој територији тадашње СФРЈ предузела велику акцију против припадника организације „Млади муслимани“.
У тој акцији ухапшено је неколико десетина припадника те организације, који су, у два велика судска процеса, осуђени на смрт или на вишегодишње затворске казне. Међу ухапшенима и убијенима био је и Хасан Бибер, човек с којим се Алија Изетбеговић тајно састајао одмах по изласку из комунистичког затвора, у периоду од марта до априла 1949. године. Након што су Изетбеговића Титове власти ухапсиле у марту 1946. године, осудивши га на три године строгог затвора, Алија постаје предмет обраде Организације за заштиту народа – ОЗНА, и показује „спремност на сарадњу“. Пишући о суђењу и пресуди, Алијин биограф Зехрудин Исаковић, истиче, да се таква пресуда, сматрала „прилично благом у то време“.
Исаковић, такође, сведочи да се казна „стогог затвора“ за Алију свела на свега неколико месеци тамновања у Зеници, одакле је Изетбеговић пребачен најпре у Столац, а потом на „васпитно – поправни рад“ на Борачко језеро изнад Коњица. Према Исаковићевој биографији, Изетбеговић је на језеру радио на изградњи летњиковца УДБЕ, а радове су „надгледали“ тадашњи Алијини иследници. Такође је занимљиво да је после тога Изетбеговић пребачен у Сарајево, где је учествовао у изградњи зграде Централног комитета Савеза комуниста, у којој ће његова будућа супруга Халида радити цели живот и зарадити пензију. Према Исаковићевој биографији, Алија се, одмах по изласку из затвора, поново повезао са „Младим муслиманима“, тачније са Хасаном Бибером, који је ухапшен свега месец и по дана након успостављања везе са Изетбеговићем. Исаковић тврди да је Алија остао на слободи захваљујући Биберовом ћутању након истраге, али сарајевски новинар и публициста Аднан Бутуровић, аутор књиге „Ко је био Алија Изетбеговић“, упозорава на нелогичност чињенице да Алија те 1949. године није био поново ухапшен.
„Изетбеговић није ухваћен, осуђен, нити је сведочио против Хасана Бибера и Халида Кајтаза, иако је тврдио да је с њима био у контакту“, тврди Бутуровић.
Сви догађаји из 1949. године несумњиво свједоче о томе да је Изетбеговић био сарадник ОЗНЕ па УДБЕ. Иначе, обавјештајна матрица ОЗНА-УДБА_СДБ имала је највеће тачке успјеха врбовања сарадника у затворима и унутар вјерских заједница.
Да Изетбеговића нису врбовали, он сигурно не би потражио Бибера и остале младомуслимане одмах по изласку из затвора нити би учествовао у њиховој компромитацији. Титове власти, су 1949. године обрачунале се са „Младим муслиманима“ на најсуровији начин, тајно стрељајући најмање четворицу вођа те организације. Након тог обрачуна, власти Алију Изетбеговића пуштају да мирно заврши факултет и запошљавају и њега и његову супругу Халиду у администрацији Централног комитета Савеза комуниста БиХ. Зато ће Изетбеговић остати сарадник УДБЕ и током 70-тих година, када је, након објављивања „Исламске декларације“ у Београду (?!), обновио дјеловање организације „Млади муслимани“.
Мухамед Кешетовић, кључни свједок против Алије и његове групе, у процесу из 1983. године, био је Алијина оперативна веза у Служби државне безбједности. Тадашња заменица главног тужиоца Едина Решидовић, на основу чије оптужнице је Алија други пут осуђен, касније ће признати да је Алија жртвован како би се тадашњи комунистички врх у Сарајеву, с Хамдијом Поздерцем на челу, спасио од оптужби да је застранио у национализам.
Управо из тог разлога, Алија Изетбеговић се у процесу оснивања СДА и касније, током грађанског рата у БиХ, ослањао и окруживао искључиво предратним сарадницима УДБЕ и КОС-а (Харис Силајџић, Мустафа Церић, Салем Шабић, Хилмо Неимарлија, Енес Карић, Сафет Халиловић...
Без сумње, важан и познат, међу њима, био је и некадашњи Изетбеговићев истражитељ Мунир Алибабић – „Муња“, кога Алија почетком рата поставља за шефа сарајевске полиције. Из реда хоџа, уз Алију су били бивши реис Мустафа Церић, чије је кодно име у КОС-у било „Цар“, затим, бивши бањалучки муфтија Етхем Чамџић, који је радио под шифром „Едо“, као и бивши травнички а данас бањалучки муфтија Нусрет Абдибеговић
У животу И судбини Алије Изетбеговића, незаобилазна је личност Заим Заимовић, који је био даиџа - ујак бившег лидера СДА Сулејмана Тихића током Другог свјетског рата је био у четницима и 1944. године је захваљујући његовој интервенцији Алија Изетбеговић јепуштен из четничког заробљеништва, ексклузивно сазнаје Пресс РС. Према тврдњама одлично упућеног извора овог листа, Алију Изетбеговића обученог у нацистичку униформу, 1944. године у Гаревцу код Добоја су заробили четници и одвели у свој штаб на Требави.
Алија Изетбеговић је пуштен захваљујући интервенцији Тихићевог ујака и послијератног власника пекаре у Шамцу Заима Заимовића, званог Ђикан.
Заимовић никада није крио да је током нацистичке окупације био припадник регуларне краљевске војске у отаџбини под командом попа Саве Божића кога су партизани убили 1945. године у близини Теслића, а чији посмртни остаци су пронађени тек пре две године.
Сулејман Тихић је све то знао, чак је јавно говорио да му је Алија Изетбеговић за живота причао да га је његов ујак Заим извукао из четничког заробљеништва. Наравно, Тихић је о томе послије нерадо говорио из политичких разлога, али та историјска чињеница му је сигурно ишла у корист и захваљујући њој је и придобио велику наклоност Алије Изетбеговића. Сам по себи се намеће закључак да је Алија промовисао Сулејмана Тихића за свог насљедника управо из захвалности што га је његов ујак извукао из заробљеништва.
Интересантан је податак, да је један од високих официра требавског четничког одреда, током Другог свјетског рата био и отац некада{њег функционера СДС-а Борислава Паравца који је био српски члан Председништва БиХ у периоду када је у фотељи бошњачког члана Председништва БиХ сједио управо Сулејман Тихић.
Према Паравчевим ријечима, он и Тихић су током заједничког предсједниковања, причали о тој теми у форми необавезног разговара, али је одлично разумио зашто
Тихић, никада није желио о томе јавно говорити.
Заим Заимовић је до 90-их година имао своју пекару у Шамцу и цијели Шамац је знао да је био у четницима.
На жалост, власти РС се почетком рата нису према њему понеле онако како заслужује, због чега је напустио Шамац. Он никада није показивао наклоност према исламском екстремизму, нити се хвалио тиме да је Алију Изетбеговића спасао из заробљеништва..
Сви подаци И резултати истраживања тога времена, се поклапају са подацима из званичне Изетбеговићеве биографије Зехрудина Исаковића, који тврди да Алија 1944. године није био у Сарајеву, него у родној Посавини, где је “побјегао скривајући се од регрутације у усташку војску”. Од свега што је у тој фризираној биографији наведено, очигледно је тачно само то да је Изетбеговић те године заиста био у Посавини, али као регрут или добровољац у редовима злогласне Ханџар – дивизије, која је у периоду од марта до јуна 1944. године предузела најмање шест офанзивних акција на подручју североисточне Босне. Историја је неумољиво забележила да је та јединица по свирепости и злочинима које су чинили далеко превазишла немачке СС-овце, њихове осниваче и менторе. Према доступним подацима, припадници Ханџар – дивизије, у чијој је униформи ухапшен и Алија Изетбеговић (у то време младић од 19 година), током шест месеци 1944. године на подручју северне и источне Босне, те Срема у Војводини, убили су више од 2500 људи, међу којима и велики број цивила.
Члан Предсједништва БиХ, из реда српског народа, Борислав Паравац је ипак потврдио, да је његов отац био четнички командант на Требави, истичући да је то опште познато и да су медији, поготово сарајевски, о томе надугачко и нашироко извештавали, али никада није желио детаљно И јавно говорити о томе, шта зна о заробљавању Алије Изетбеговића и улози Тихићевог "даиџе" у његовом ослобађању.
Након одржаног суђења, Алијин пријатељ, Неџиб Шаћирбеговић (отац Мухамеда Шацирбеговића, бившег амбасадора БиХ у У.Н.-у) добива нешто већу казну од 4 године. За вријеме робије комунисти га стављају на присилни рад изградње Централног Комитета СК БиХ (Савеза комуниста Босне и Херцеговине).
Наставиће се… Први део фељтона читајте ОВДЕ.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 16, 2021
Извор: Правда
