Пише: Емил Влајки
Дејтонски мировни споразум (1995.)
Протекторат представља државну или међународно правну снага у мисији остварења заштите до одређеног ступња надзора са властитим утјецајем на унутрашње послове страног територија. (Metzeltin Michael).
Опћи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски споразум, мировни је договор потписан код Дејтона, у америчкој држави Охајо 21. новембра 1995. Устав БиХ, који је саставни дио Дејтона (Анекс IV), по конструкцији личи на белгијски са три конститутивна народа и два ентитета: Федерација и Република Српска.
„Међународна заједница“, дала је ентитетима својства државе са територијем, владом, парламентом, војском, полицијом и другим државним принадлежностима. Тиме је практично БиХ постала конфедерална земља. То што је РС имала политичаре који су под притиском различитих управника БиХ отуђивали њене надлежности у корист муслимана/Бошњака, није суштински измијенило конфедеративан карактер Босне и Херцеговине.
Уствари, за САД је Дејтон био привремено рјешење, пошто је у мировни споразум уведена институција Високог представника са својим уредом – ’ОХР’ у Сарајеву, који је цинично назван коначним ауторитетом за тумачење цивилног дијела Дејтона и као такав је годинама загорчавао живот Србима.
Америчко-бошњачки: Уставни суд БиХ
Да би цинизам овог документа био ојачан, у уставу БиХ постоји институција 'Уставни суд БиХ' у којем се налазе тројица страних судаца и по двојица представника сваког од три конститутивна народа. Пракса ће показати да ће, у свим важним питањима, тројица страних судаца и двојица судаца Бошњака редовно надгласавати четворицу судаца Хрвата и Срба.
Високи представници, PIC и 'Бонска овлаштења'
Поред институцује Високог Представника предвиђене Дејтоном, постоје и двије, не-дејтонске, мрачњачке институције чије је поријекло магловито ПИЦ – Савјет за имплементацију мира и Бонска овлаштења. Све три институције заокружују низ заједничких злочиначких подухвата који су, у протекле двије деценије, учињени према Србима и у мањој мјери према Хрватима.
PIC (Peace implementation council – ТО ТИЈЕЛО НИЈЕ УСТАВНА КАТЕГОРИЈА БиХ)
Након склапања Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (1995.) у Лондону је 8. и 9. просинца 1995. године одржана Конференција о проведби мира, чији је циљ био мобилизирати међународну подршку за проведбу Споразума. Састанак је резултирао успоставом Вијећа за проведбу мира. Вијеће се састоји од 55 земаља и организација које на различите начине пружају подршку мировном процесу. У Вијеће је такођер укључен један број проматрача.
Лондонска конференција о проведби мира такођер је довела до успостављања Управног одбора Вијећа за проведбу мира који, под предсједањем високог представника, функционира као извршно тијело Вијећа. Чланице Управног одбора су: Француска, Италија, Јапан, Канада, Њемачка, Русија, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, те Предсједништво Еуропске уније, Еуропска комисија и Организација исламске конференције (ОИЦ), коју представља Турска.
Управни одбор даје политичке смјернице високом представнику. У Сарајеву, високи представник предсједа тједним састанцима велепосланика земаља и организација чланица Управног одбора у БиХ. Осим тога, Управни одбор састаје се свака три мјесеца на разини политичких директора.
Очигледно је да је Лондонска конференција резултат англосаксонске дипломатске иницијативе која је „заобишла“ и маргинализирала УН.
Један од најважнијих догађаја у процесу имплементације мира (мрачњаштва), био је састанак ПИЦ-а у Бонну у децембру 1997. године. Разрађујући Анекс 10 Дејтонског мировног споразума, ПИЦ је затражио од високог представника да смијени са дужности јавне званичнике који крше законски преузете обавезе и Дејтонски мировни споразум, те да, када то сматра неопходним, наметне, као некад у афричким колонијама, кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине.
Све у свему, та је мрачњачка институција, без икаквог упоришта у УН, дала сама себи легалитет и легитимитет, те већ двије деценије кроји судбину БиХ, а посебно Републике Српске. Као нелегално политичко копиле, ПИЦ је изродио институционалног монструма, такозвана ’бонска овлаштења’.
Бонска овлаштења (ОНА НИСУ УСТАВНА КАТЕГОРИЈА БиХ)
Овлаштења Високог представника усвојена на Бонској конференцији у децембру 1977., (тзв. бонска овлаштења или бонске овласти) су сљедећа:
• одређује мјесто и вријеме засједања заједничких институција и предсједава им;
• доноси привремене мјере када Странке не могу постићи договор, које остају на снази све док Предсједништво или Савјет министара у складу са Мировним споразумом не донесу одлуку по том питању. Пракса је показала, да су те „привремене мјере“, уствари сталне мјере законодавног, судског и извршног карактера!
• доноси друге, тоталитарне мјере како би обезбиједио имплементацију „мира“ кроз Босну и Херцеговину и њене ентитете. Те мјере укључују репресивне акције против јавних службеника или функционара који не присуствују сједницама без оправданог разлога, или оних лица за које Високи представник сматра да крше законске обавезе преузете Мировним споразумом или условима његовог спровођења. Уствари, акције које су Високи представници подузимали против предсједника ентитета, демократски изабраних парламентараца и других јавних личности, највише су личиле на иживљавање болесно фрустрираних особа које су за себе мислиле да су цареви, краљеви, па и божанства.
Тако је БиХ је постала мјесто којим управља екстериторијални и предмодерни суверен који према вани одржава фикцију о БиХ као неовисној и уједињеној држави – фикцију коју је ”међународна заједница” уприличила сама за себе, фикцију у којој народи и грађани БиХ нису уопће важни или имају само секундарну или деривирану важност.
Уставни суд БиХ, колонијално-бошњачка институција, редовито одбија узимати у разматрање спорове у којима нека домаћа страна тражи правно и етичко пропитивање и оцјену одлука Високог представника. Он је божански недодирљив, апсолутно заштићен и имун на било какву протуаргументацију.
Високи представници ломе Србе и доносе одлуке у корист будуће унитарне БиХ
Кад смо већ код нелегитимног лишавања лица грађанских слобода, подсјетимо се једне од тих тужних епизода, када је Педи Ешдаун, 30. јуна 2004. године донио Одлуку којом је са јавног положаја уклонио 59 (српских) руководилаца! С обзиром на то да у оваквим одлукама Високог представника није постојала одредба о правном лијеку, 24 апеланта су упутила апелацију (жалбу) Европском суду за људска права у Стразбуру због тешких повреда својих права, гарантованих Конвенцијом о заштити људских права и основних слобода.
Поред оваквих иживљавања САД-ом доминираних Високих представника над, посебно српским, јавним личностима (на примјер, смјењен предсједник Републике Српске Никола Поплашен, затим други предсједник РС, Шаровић, који је завршио у затвору, итд.), Високи представници су се потрудили да измјене уставне и законске предпоставке изворног Дејтона! Били су, дакле, уставотворци и законодавци који су, преко својих дјеловања правили унитарну БиХ!
Високи представници као законодавна, извршна и судска власт - пракса
Република Српска и Федерација БиХ, од којих је састављена БиХ, у Дејтону су пристале да на заједничке институције БиХ пренесу само десет надлежности. Данас је много тога другачије. Створене су бројне заједничке институције које нису предвиђене Дејтоном.
За 20 година, углавном одлукама високих представника, од Републике Српске отето је 68 главних надлежности.
Преношење надлежности са Републике Српске и Федерације на заједничке институције БиХ почело је већ у јануару 1997. године доношењем познате деклерације Управног одбора Савјета за провођење мира у БиХ. Она као да је "дала крила" високим представницима који су се почели сматрати боговима.
Рекли смо, да иако је нема нигдје у Уставу БиХ, институција високог представника почела је да врши уставотворну, законодавну па и судску власт!
Високи представници су сами интерпретирали и тумачили садржајно скромни Анекс 10 Дејтонског уговра и на основу тога за петнаест година донијели 915 законских аката и одлука, скидали највише локалне политичаре, затварали њихове банковне рачуне, хапсили, отпуштали их с посла.
Управо због тога представници Републике Српске, годинама послије потписивања Дејтонског мировног споразума, никако нису могли да дођу до оргиналног текста овог документа, а примјерак који је у БиХ донио Алија Изетбеговић, напрасно је "нестао".
Отимање надлежности од ентитета и преношење на заједничке институције БиХ почело је такозваним Билтовим пакетом за „брзи почетак“. Карл Билт наметнуо је тада чак седам закона. Послије тога то је постала готово свакодневна пракса високих представника.
За непуних осам година до 2005. године високи представници наметнули су у БиХ чак 52 закона и 134 одлуке. Углавном под притиском међународних моћника и Парламентарна скупштина БиХ је у том периоду усвојила 230 закона којим су се углавном преносила овлаштења ентитета на заједничке институције.
У децембру 1996. године Предсједништво БиХ донијело је Одлуку да Савјет министара БиХ броји само три министарства и то: Министарство за спољне послове, Министарство за спољну трговину и економске односе и Министарство за цивилне послове.
Међутим, само четири године касније, у априлу 2000. године, Парламентарна скупштина БиХ је под притиском међународне заједнице усвојила закон о Савјету министара и на основу тога формирана су још три министарства: за људска права и избјеглице, за трезор институција БиХ и министарство за европске интеграције. Мало касније, опет ступа на сцену високи представник.
Наметнуте су измјене закона о Савјету министара на основу којих су формирана још три министарства и то: Министарство транспорта и комуникација, Министарство безбједности и Министарство правде.
Истовремено су формиране и још четири самосталне управне организације: Агенција за статистику БиХ и институт за акредитовање БиХ, институт за стандарде, мјеритељство и интелектуално власништво и Дирекција за европске интеграције.
Законом о одбрани формирано је и Министарство одбране.
Од 2003. до 2006. године значајан број надлежности са ентитета пренесен је на заједничке институције у области одбране, безбједности и правде. Формиране су и нове обавјештајно-безбједносне агенције. Нешто касније, на заједничке органе пренесени су и царина и индиректни порези.
Високи представик је 1998. и 1999. године наметнуо систем заједничких регистарских таблица и саобраћајних дозвола, уведен је и заједнички пасош а 2001. године доноси и закон о државној граничној служби па је мало касније и она формирана.
Са ентитетских министарстава унутрашњих послова на ниво БиХ пренесени су и послови кретања и боравка странаца у азилу, као и јединствена евиденција личних података или, како то неки воле да кажу, ЦИПС.
Под изговором сузбијања криминалитета, посебно оног организованог, високи представници наметнули су многе прописе у области безбједности.
Почетком 2002. године, Високи представник наметнуо закон о Високом судском и тужилачком вијећу Републике Српске. Тај орган добио је од међународне заједнице овлаштења да именује и разријешава дужности судије и тужиоце у Републици Српској.
Високи представник и против Хрвата
На државној разини:
• Високи представник у ожујку 2001. смјењује изравно изабранога хрватског члана Предсједништва због улоге у Хрватском народном сабору!
• Други Високи представник у ожујку 2005. смјењује изравно изабранога хрватског члана Предсједништва!
• На једним предсједничким изборима, укупан број људи који су гласовали за хрватскога члана Предсједништва био је нешто више од 556 тисућа гласова, што је засигурно више него укупан број Хрвата с правом гласа у цијелој држави.
На ентитетској разини:
• У листопаду 2000., намеће се начин бирања заступника у Дом народа Федерације. Хрватске заступнике у тај Дом до тада су бирали само хрватски заступници, а бошњачке Бошњаци, у жупанијским скупштинама. Након тих промјена, делегате у Дом народа бирају сви заступници.
• У Заступничком Дому Парламента Федерације, заступника Бошњака има више од 2/3, што омогућује прегласавање на сваком подручју.
• Предсједник Федерације најчешће долази из странке која у Парламенту има два заступника (од 98), и на то је мјесто изабран гласовима углавном бошњачких заступника СДП-а.
• Укинута је одредба према којој се у Влади Федерације одлуке које се тичу виталних националних интереса доносе консензусом, чиме је омогућено прегласавање у корист Бошњака.
У петак читајте на Правди текст Емила Влајкија “Западна демонизација Србија”. Остале текстове Емила Влајкија погледајте ОВДЕ.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 22, 2021
Извор: Правда
