Најновије

Слободан Антонић за Правду: Опозиција да се окане НВО паразита

Вербална агресија другосрбијанских екстремиста на овдашње друштво изгледа да је ушла у фазу хистерије. 

Слободан Антонић (Фото: Хелм Каст)

Пише: Слободан Антонић

У најновијем интервјуу (овде) Динко Грухоњић изнео је, најпре, тврдњу да је „држава Србија (...) постала фашистоидна“, јер има „министра полиције који је фашиста и који то не скрива“, а и „Вучић је фашиста, тако да свака врста нормализације фашизма иде њему у прилог“. 

Друго, ни опозиција није ништа боља. „Замислите“, очајан је Грухоњић, „шта би нам се десило да изађемо на улицу с америчким заставама (!?), добили бисмо батина и било би нас укупно стотину – зато што су политичари из опозиције или кукавице, или Вучићеви људи, или су тотални аматери“. Није да је грађанска опозиција баш фашистичка, вајка се он, али је на том путу, јер „они су до јуче правили коалицију са клерофашистичким покретом Двери и Бошком Обрадовићем“. 

А Маринику Тепић, носиоца листе грађанске опозиције, каже Грухоњић, „срам да је било, зато што је с Твитер налога скинула да је антифашисткиња – на такав начин она вређа све нас који смо се читав живот борили против српског фашизма. (...) Сад сам потпуно сигуран да је она Вучићева звечка“ (!).

И треће, „Србија се наоружава“, јер је „`српски свет` остварив једино уз етничко чишћење и геноцид“, па је нужно „Београду на озбиљан начин ставити до знања да ће добити по прстима ако се настави играти ватром“. Ко ће то да уради? Наравно, САД – „видећемо да ли је Америка још увијек моћна да неком локалном манијаку заврне руку на убедљив начин“, „било би најбоље да можемо сами да се изборимо (с Вучићем – С. А.), али не можемо, потребна нам је помоћ“.

Две ствари су овде занимљиве. Прва је активирање бајке о Србији као фашистичкој земљи. О томе се непрекидно прича, Драган Бурсаћ, Грухоњићев партнер, нам је већ објаснио да „нема друштвеног соја и слоја у Србији који није фашизован“ (овде), да у Србији не живе људи, него већином „хуманоидне фашистичке приказе“, те да је због тога реч о „друштву у коме по вертикали смрди све – апсолутно све!“.

Фашизам и смрад – то су и по Грухоњићу, те његовим ранијим чланцима, основне одлике српског друштва. Србија је „дубоко фашизовано друштво“, због чега се „задах из Београда шири Балканом – тај смрад мора престати!” Због тога, жали се Грухоњић, кад год изађе из свог стана, „напољу само нацизам и беда“, „са зидова смрде четници и остали фашисти“, због чега „никад се нисам вратио расположен из шетње, само пун беса и мржње“...

Међутим, та прича о фашизму Срба ових дана се баш интензивирала, још један аутор с Грухоњићевог портала поручио нам је да се „фашизам у Србији нормализовао“, док смо на НовојС гледали изјаву из истог серкла да „ми овде причамо о озбиљној фашизацији нашег друштва“. „Не смемо дозволити да нас победе фашисти“, био је наслов и у Данасу, а „Златно доба Србије поплочано крвљу и логорима“, стоји у једном наслову с Алџазире.

Човек да се прекрсти – Србију хладно приказују као нацистичку Немачку. При чему никако да објасне какав је то фашизам у коме у медијима можеш причати шта год ти падне напамет – укључив и културу лупетања о „обнови српског фашизма“ и о „смраду из Београда“? 

Наравно, то је упућено првенствено странцима, од којих се очекује нова траншеја евра и долара за борбу против „српског национализма“ и „малигног руског утицаја“... 

И на основу таквих којештарија формирају се и учвршћују, од Брисела до Вашингтона, негативни стереотипи о Србима. Срби овакви, Срби онакви... Шта би тек о нама причали да смо ми, а не они, 1914, 1941. и 1999. напали, рецимо, Аустрију и Немачку, бомбардовали Берлин и Беч, разорили им индустрију, потрпали их у логоре и побили им пола становништва?

Дакако, прича о фашизму је само алиби за мржњу за коју Грухоњић каже да је осећа према околини. Јер, само у нацистичком друштву аутошовинизам може имати донекле смисла. Зато овдашњи аутошовинисти непрестано подврискују да  су „антифашисти“, скривајући иза тога грухоњићевску мржњу према „српском смраду“ – заправо према свему што мирише на интерес овог народа.

Друга занимљива ствар је атак другосрбијанских екстремиста на грађанску опозициију. Из онога што прича Грухоњић очигледно да највише смета то што је опозиција престала с ранијим нападима на режим као на „фашистички“. 

Да подсетим, Ђилас је 2018. године тврдио да смо „ми данас у систему који све више личи на прави фашизам“ (овде), да „земља улази у фашизам“ (овде), због чега је обећавао: „срушићемо ову фашистичку власт“ (овде). Још у фебруару ове године Ђилас је Вучића оптужио за „пројекат увођења неофашистичког система у Србију“ (овде). Међутим, сад се мануо тога – уосталом, какав је то фашизам у коме комплетна опозиција излази на изборе, у очекивању да демократским путем преузме власт, макар у престоници?

Слично је некад причао и Вук Јеремић. „Следи отворени фашизам“, најављивао је 2018, „у коме се више неће губити само посао, већ и слобода или глава“ (овде). „Све више је јасно да се у Србији више не налазимо у предворју фашизма“, говорио је у то време, „ми смо практично загазили у фашизам“ (овде). „Диктатура у Србији закономерно води у фашизам“, објашњавао је (овде). „Физички обрачуни с политичким неистомишљеницима су прва фаза фашизма тридесетих година у Немачкој – гасне коморе су дошле нешто касније“, поентирао је (овде). 

И Бошко Обрадовић је 2017. тврдио да „Вучићева диктатура“ има „јасне елементе фашизма“ (овде), а Ђорђе Вукадиновић 2016. да у Србији „структурни фашизам (...) куца на врата“ (овде). 

Међутим, опозиција се оканула тога, јер ми, уз сву ауторитарност режима, ипак не живимо у фашизму и збиља је глупо тако шта причати. И добро је што је опозиција то урадила, јер се с таквом реториком не може у изборе.

Само би их исмејали – које, беше, вишестраначке изборе је оно организовао Хитлер?

Но, због тога су навукли бес на главу аутошовинистичких екстремиста. Грухоњић и друштво остају усамљени у свом запомагању да живе у нацизму, те да им се дотури још која стотина хиљада долара за борбу са српским фашизмом који угрожава Балкан, Европу, Марс, Јупитер и галаксију Андромеду. 

Наравно, тиме наша опозиција није постала до краја прихватљива – за то би морала да јасно каже, што ономад рече Бранко Павловић (овде), само седам једноставних реченица:

1.    нема одрицања од Косова;
2.    пуна подршка Републици Српској;
3.    пуно поштовање СПЦ;
4.    не у НАТО;
5.    Сребреница је ратни злочин (НБГУС);
6.    настављамо сарадњу с Русијом
7.    настављамо сарадњу с Кином.

Али, и ово што су престали да причају о „фашизму“ ипак је нешто. Било би добро када би се опозиција стварно одвојила од антирежимских паразита, односно од „стране агентуре у виду НВО које немају везе са народом, а стално позивају своје финансијере на интервенцију. Ако је нешто диктатура у Србији, то је диктатура западних интереса“ (овде).

Нама је потребна опозиција која ће пружити отпор свакој врсти злостављања Срба – како изнутра, тако и споља. Хоће ли такве опозиције бити на гласачком листићу 2022?

(Текст је писан за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције)

Остале текстове Слободана антонића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА