Најновије

MИЛАН ВИДОЈЕВИЋ О СВЕТОМ НИКОЛИ: Дивљење и поштовање

Да ли је Свети Никола, кроз све ове векове, био само историјска личност или је својим животом и радом постао узор и инспирација генерацијама хришћана?

Према  традицији Никола је рођен у Патари, главном граду Ликије. Павле је пристао у овој медитеранској луци да промени брод ка Јерусалиму, на свом трећем путовању, описаном у Делима 21:1-2. Лука одавно није у функцији али су археолози у Турској недавно откопали темеље једног од два светионика који су стајали на улазу у луку.

Традиција каже да је Никола био једини син богатог хришћанског трговца у време када је нова вера још увек била илегална у Римском царству. прогони су почели под Децијем 250. године наше ере. Године 258. два грађанина Патаре, Парагор и Лав, умрли су као мученици  у време императора Валеријана. У оваквим непријатељском окружењу родио се Никола, око 260. године. Претпоставља се да су његови родитељи умрли од куге кад је Никола био млад, а да је он као младић путовао као ходочасник у палестину и Египат.

Већ у његовим двадесетим годинама прошириле су се приче о његовој побожности и великодушности. Разделио је своје богатство сиромашнима, а најпознатија је прича о давању мираза трима ћеркама сиромашног комшије који није могао сам да им то обезбеди.

Нешто касније постао је епископ у граду Мира, великом граду источно од Патаре. То је још један град у који је пристао Павле, када је био ухапшен и послат у Рим (Дела 27:5). И хришћани у овом граду били су прогоњени у време Валеријана, епископ Темистокле умро је мученичком смрћу. Нема података о животу и раду Николе  као епископа овог важног града али је сигурно био посвећен раду на својој дужности и пасторалном деловању.

Невоље су почеле поново 303. године када је Диоклецијан започео нов циклус прогона хришћана. Уништаване су црквене књиге, конфискована је била црквена имовина, хришћани су губили јавне функције, војници били отпуштани из војне службе. Уколико нису јавно приносили жртве паганским боговима и императору нису могли да сведоче на суду, жто је значило да су изгубили грађанска права.

Диоклецијанов наследник, император Галерије, издао је 304. године едикт по коме све епископе треба ухапсити и да сви хришћани морају да врше јавно обреде жртвовања или им прети сурова казна. Никола је био међу епископима који су били ухапшени и мучени али је издржао тортуру и изашао на слободу. На самртној постељи, 30.априла 311. године Галерије је повукао законе против хришћана, на основу става да су хришћани лојални грађани. Текст овог едикта можете пронаћи у Феликс Ромулијани.
   

Галеријев опрост трајао је кратко. После његове смрти 5. маја 311. године, његов наследник Максиминус Даја преокренуо је едикт и наставио с прогоном хришћана. Највише притужби и захтева против хришћана долазило је из делова царства у Малој Азији, где су патрицији и трговачка класа били противници нарастајућег утицаја епископа и хришћана. Сачуван је такав допис из Ариконда, града близу Мире, упућен Даји и његовом сувладару Ликинију. Грађани овог града траже казне за "узнемирујуће хришћане" који већ дуго пате од "лудила." Њихово одбијање да се моле боговима Рима и одлулност да се моле само Исусу, сматрали су увредом Рима и његових богова. У једном другом граду сачуван је Дајин одговор за сличан случај. Даја је сматрао да отпадници који су се вратили у нормално стање ума од својих заслепљених убеђења  могу поново да уживају све благодети живота које држава пружа. Они хришћани који су упорни у свом одвратном култу морају да буду одвојени и удаљени из грађанског статуса. Има вишеисторијских записа да је много хришћана осуђено и погубљено у Феникији, Египту и Теби у ово време. У Фригији је читав један град био опкољен и запаљен и у њему су смрт нашли сви његови становници, укључујући и децу. О овим догађајима писао је Еусебије у својој "Историји Цркве."

Ситуација се драстично променила 13. јуна 313. године када је Ликиније, нови император Источног царства, издао едикт у својој Престоници у Никомедији који је гарантовао верску слободу хришћанима и наложио повраћај конфисковане имовине, укључујући цркве и њихову имовину. Хришћанство је коначно постало легална религија.

Деценију касније, император Константин је сазвао први екуменски сабор, 325. године, у својој летњој палати у Никеји. неки тврде да је Никола био учесник сабора, неки каснији истраживачи то оспоравају. Има више извора и о броју учесника сабора. На једној листи је 200 учесника, и само један из Патаре, извесни Еудемус. Еузебије у "Животу Константина" наводи 250 учесника, а Еустахије из Антиохије даје списак од 270 учесника, док је Атанасије из Александрије избројао 318 учесника. Пошто су сви били учесници сабора, питање је откуд разлика у бројању. Просто, како је ко стизао у Никеју тако је давао број пристиглих епископа и других учесника.

Остало је забележено да је током рада сабора, бурних полемика Арија и његових противника, у једном тренутку Никола устао, пришао Арију и ошамарио га. Ово је помало чудно јер је управо у Ликији, одакле је Никола дошао, Аријева доктрина имала велики број присталица, али списак епископа из Мире, који је направио тадашњи митрополит, 6. децембра 330. године, садржао и Николино име, што јасно потврђује његово определење и висок углед који је уживао.

Никола је преминуо нешто пре 343. године, а век касније је његово обожавање резултирало изградњом цркве у Мири која је носила његово име. Постао је заштитник многих занимања, нарочито морнара, рибара и свих занимања повезаних са пловидбом, вероватно зато што је његово епископско седиште било у важној луци тог доба.

Трговци из Барија, прерушени у ходочаснике, су 1087. године из цркве у Мири украли мошти Св.Николе из његовог саркофага и донели их у Италију, где се и данас налазе, у Катедрали Св.Николе у Барију. Приликом рестаурације цркве, педесетих година прошлог века, Ватикан је дозволио да антрополози прегледају лобању Св.Николе и пар костију. Дозвољено је мерење и снимање рентгеном. Напретком форензичке науке, 2004. године направљен је модел свечеве главе, а 2014. године употребом 3Д интерактивне техологије реконструисано је свечево лице. Резултат је показао да је реч о човеку шездесетих година, округле главе, четвртасте вилице, а нос је био поломљен, који је зарастао неправилно, што може да укаже да је у време прогона хришћана физички мучен и злостављан.

Уважавање Светог Николе раширило се током средњег века Европом, а касније светом. Нема хришћанске земље у којој нема цркава посвећених овом свецу. Обожаван је и у Србији, скоро половина верника у Србији слави крсну славу Светог Николу. Остао је свет захваљујући својој великодушности, несебичности, храбрости и служењу онима којима је помоћ најпотребнија. Зато и данас инспирише вернике у Србији и широм света, који се стављају под његову заштиту.

Остале текстове Милана Видојевића можете читати ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА