Пише: Емил Влајки
Субота, 25. просинца 2021.
Пробудио сам се сав у зноју. Уснуо сам стравичан сан. Био је то прави кошмар. Налазио сам се у некој широкој улици обојеној у жуто. У рукама сам држао снопове новчаница. Око мене су се тискали људи. Неки су ми се уносили у лице препуни мржње. „Чифуте, издао си Га, викали су.“ Други су носили огромне паное са Његовим ликом на којима је писало: „Осветит ћемо Те. Увијек ћеш бити с нама. Твоја Српска је самостална!“ На неким паноима био је представљен како на леђима носи криж према Голготи. Насликано је и Његово прибијање на Криж са трновом круном на глави.
Однекуд су се појавили први предсједник Српске и његов војни командант, док је руља усхићено акламирала. Небо се затамнило, а један се облак претворио у руског Предсједника. Говорио је групици особа које сам препознао као СС заступнике „Слободног Свијета“. Чуо сам га како каже: „Даље шапе од Српске“.
Људи су ме наново гурали, кидали ми одјећу и пљували по мени и мојим парама. Пао сам на земљу, док ме је свјетина газила. Али нисам осјећао никакву бол. Пузећи по земљи у настојању да избјегнем ударце, чуо сам себе како испрекиданим гласом говорим: „Морао сам Га издати ради Вас.“
Истуширао сам се. Јавља ми се Марио П. из Марибора. Честита ми Божић. Нисам религиозан, али не могу а да не будем саркастичан: „Знаш да је еуропска комисија савјетовала грађанима да више не спомињу ни Божић, ни Дједа Мраза, само би требало честитати празнике.“ Ниси духовит, каже и спушта слушалицу.
Опет телефон. Зове Горан П. Посједује у Београду малу издавачку кућу која објављује православне књиге. Има фикс идеју да ће православље наново завладати свијетом, а пријестолница кршћанства бит ће, као некада, Константинопол, Цариград.
-Помоз Бог. Како си највећи сине српског народа? Послан си на земљу да спасиш православље и српство. Твоја задња колумна „Убит ће га“, масовно се чита и шири друштвеним мрежама. Људе које знам, чим се пробуде отварају на рачунару сајт „Правде“ и траже твој нови чланак. Постао си њихов идол.
-Хвала, схватио сам. Реци то Додику који годинама ни да чује за мене, а медијима је забранио да ишта о мени пишу. Успут, као што знаш, нисам ни религиозан, а ни Србин. А сад ми реци зашто ме зовеш?
-Ти још увијек немаш свијест о твојој правој мисији на земљи. Него, јеси ли прочитао јучерашњу Ђокићеву изјаву?
- Мислиш ли на Додиковог министра Петра Ђокића? Ако се о њему ради, нисам.
-Послушај ово. Читам ти из новина:
Он је, у емисији сарајевске ТВ Фејс (муслиманска/Бошњачка, Е.В.), рекао да геноцид не треба негирати било гдје да се десио.
“То треба разумјети и никада не треба престати трагати за потпуном истином о ономе што је претходило о свему томе што је на крају произвело такав став да се негдје десио геноцид, Није то само на овим просторима него и на неким другим гдје су људи масовно страдали", казао је Ђокић.
Он сматра да се борба за истином треба да настави и да се пронађе начин да се до ње дође.
Упитан да ли је након тога имао комуникацију са коалиционим партнером на ту тему Милорадом Додиком, он је рекао да га није звао по питању изјава о геноциду.
"Морамо бити спремни да се суочимо са истином о геноциду! Имамо и пресуде међународних судова, признања, покајања...", казао је Ђокић.
Он је казао да се на овим просторима бјежи од истине.
"Да смо отвореније причали о злочинима, до сада бисмо дошли до података гдје се који злочин догодио и ко га је починио!“
Замислио сам се.
-То му није први пут да тако алудира на Сребреницу, тврдећи да се тамо десио геноцид. Али, прошли пут је то урадио много дискретније, па сам мислио да се ради о новинарским претјеривањима опозиције. Зачудило ме је, након тога, када се у бањалучкој градској скупштини прије десетак дана сврстао уз опозиционара Станивуковића. Тада сам помислио да је то можда нека тактика владајуће коалиције. Сада видим да је сигурно негдје дебело згријешио, да је, можда, починио неки тешки криминал, и да Запад посједује компромитирајуће документе о томе. Уцјењује га, и он сада ради и прича ствари против Додика. Не видим, што би друго могло бити.
-Шта, Емиле, филозофираш, то је чиста издаја, а он тиме оправдава и Инцков закон о кажњавању оних који негирају „сребренички геноцид“.
-Наравно да је издаја. Треба, међутим, бити практичан. Ако у сијечњу Додик почне проводити у дјело оно што прича о враћању надлежности, неће имати довољно гласова да то изгласа у Скупштини. То би значило његов политички суноврат и то без НАТО трупа и његове физичке ликвидације. Ако су могли Ђокића натјерати да овако руши Додика, можда се појави још неки Ђокић унутар владајуће коалиције. Тада би „Брут“ и остали завјереници изболи свог Цезара, Додика, на смрт.
-Чуј Емиле, велики српски мислиоче, волим кад цитираш Шекспира, али имам позив на другој линији. Назват ћу те касније. Прекида везу.
Ухватило ме је неко безнађе. Било је предвидљиво да ће се кад-тад појавити нека пукотина у Додиковој коалицији и да ће то резултирати ланцем издаја. Ипак, некако сам вјеровао да се то неће десити и да ће неким чудом надлежности бити враћене.
Пусте жеље, пусти снови!
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
