Пише: Михаило Меденица
Ево се минулих дана тужно кантари родољубље према томе јесмо ли одушевљени или разочарани “Даром из Јасеновца”?!
Жалосно да жалосније не може бити!
Ако се некоме није допао филм тај безмало негира Јасеновац, Јастребарско, Стару Градишку…сва зверства ђавоље копилади НДХ..?
Ни случајно! Нема здраворазумног Србина који ће над ужасом страдалништва нашега ставити знак питања, то гарантујем, па све да је начисто разочаран филмом!
Има једнако разлога и за одушевљење и за “разочарење” “Даром”, и не сме бити јерес рећи: филм је лош!
Но, филм није лош.
Што се мене тиче једнако је сјајан и очајан, и никоме се не сме оспорити суд.
Очи оног анђела, “Даре”, односно, Биљане Чекић, тај поглед – ја бих на икону, одмах!
Сво страдање, патња, непребол, јад…све је у том погледу, а у њему ни мало глуме већ живих рана…
Душу сам исплакао на те очи.
Ако нешто и нисам видео до сада- у том погледу сам прогледао…
Речју, он је величанственост филма, та малена жива икона…
Но, оно због чега јесам разочаран је чињеница да је ужас страдања Срба (Јевреја и Рома такође) у НДХ сведен на меру гледљивости, што никако није смело бити учињено!
Ужас нема и не сме имати меру прихватљивости, јер то је ужас!
Проклете усташе нису биле тек злочинци већ бездушне звери, НДХ је била пакао из којег је и сам ђаво протеран да Павелићу уступи место, и то мора бити апсолутно јасно!
У филму, причи, књизи…чему год што се бави тим суштим злом!
Понављам, ужасу страдања Срба само зато што су Срби, не сме бити дозвољено да буде сведен на прихватљиву меру, јер нема у ужасу, рекох, ничега прихватљивог!
Апсолутно сам сигуран да то и није била намера филма, али тако се испоставило: Јасеновац, Јастребарско, Стара Градишка, Паг…читава НДХ је била страшна касапница српског рода и то мора бити јасно, без икаквог обзира да ли ће се гледалац три пута исповраћати…
И не стоји аргумент да трајање филма, буџет или шта год то нису дозволили - прича о страдању Србља не сме бити испричана мање-више кроз симболику, јер ће и сама постати симболична!
Нема то везе само са филмом, већ са нама самима, “Дара” је требало да буде још један у низу спомена нашем страдалништву, а не да нас учи о њему.
Заправо, тешко је испричати причу народу који је толико пострадао, и на тако зверске начине страдао, да је просто убеђен како то није могуће!
Ми као да бежимо од истине јер толико је страшна и болна да нам је лакше живети у незнању, вечито се питајући због чега смо то заслужили?!
Само због тога што смо Срби, нема ту друге истине!
Због тога што смо за укус звери вазда превише сведочили истину, љубав, веру, себе у Господу и Господа у себи.
Писах раније и поновићу: Српкиња се наносила црнине да јој и ноћ позавиди!
Србин се више наносио туђег крста неголи сопствене главе!
Реке су се наносиле Срба да су их и обале заборавиле!
За стотину година јаме и вртаче не могу да “сваре” кости пострадалих само зато што су Срби!
Због свега реченог свако ко се лати писања, приоведања или снимања о страдању Србља мора да зна: публика му нису ни читаоци, ни слушаоци, нити гледаоци већ душе што вапе да их ожалимо и не заборавимо!
Најмање 700.000 душа српских, и још нешто више од 300.000 јеврејских и ромских, уморених на 57 најмонструознијих начина (понајмање метком) дозива под земљом Јасеновца, Јастребарског, Градишке…
Тек кад будемо јасно и гласно проговорили гласом њиховим- коначно ћемо чути и свој глас.
“Дара из Јасеновца” је сјајан филм, а због свега оног што га чини лошим- криви смо сви до једног, јер народ којег филм учи изнова ће и изнова исписивати празне странице своје славне и страдалне историје, мастилом које бледи и нестаје…
Глобалистима време истиче, каже Дугин, за њих је сад или никад, опширније ОВДЕ.
Извор: Ин4С
