Огроман значај овог догађаја врло брзо су увидели и савременици: расположење у друштву се драматично променило, а Кина, Албанија и Комунистичке партије других земаља, где је режим био изграђен по стаљинистичком моделу, дистанцирали су се од Москве. Две недеље касније, влада је морала жестоко, уз употребу оружја, да разбија у Тбилисију митинге противника дестаљинизације. Тада нико није могао ни да претпостави да је Хрушчов својим рукама уништио темељ совјетске државе – идеологију. Без тога Совјетски Савез није могао да преживи 20. век.
На захтев „Ридуса“, водећи руски стручњак за хрушчовски период совјетске историје, доктор историјских наука, професор Јуриј Аксјутин, говорио је о догађајима који су се збили тих година. „Иронија историје: желећи да ослободи лењинистичко-стаљинистички систем од трагичних последица култа личности, Хрушчов га је несвесно ослабио, пошто се испоставило да је култ личности један од стубова овог система“, рекао је он.
„Када су нам најавили да ће на општем комсомољском састанку бити прочитан извештај, успут сам купио дебелу свеску и наливперо, дошао сам и сео у први ред. Иако нам је речено да ништа не записујемо, све сам до детаља записао. Лично сам присуствовао [разоткривање Стаљиновог култа личности], отворено говорио о томе и нико из мог окружења није иступио против тога, мада, како сам и сам касније сазнао током свог истраживања, нису сви одобравали извештај Хрушчова. Иначе, захтевали су од мене да свратим до Комитета комсомола и та бележница ми је одузета“, присећа се Аксјутин.
Према историчару, део совјетског народа, дознавши шта је извештај Хрушчова садржао, на састанцима партије и чланова комсомола, реаговао је негативно, али у огромној већини нису износили свој став, јер је то значило да су против решења странке којој су они навикли да се покоравају.
„Како то обично бива: када сви около тврде једно, а ви се не слажете, бојите се да кажете шта мислите, па ћутите“, приметио је професор.
Према Јурију Аксјутину, дестаљинизација у СССР-у била је неизбежна, јер одмах после Стаљинове смрти почела је рехабилитација жртава политичке репресије, а кренуло се – од најближе родбине совјетских руководилаца. Излазећи из затвора, људи више нису хтели да се претварају да подржавају култ вође.
Као пример, Аксјутин је навео бившу народну комесарку рибарске индустрије СССР-а Полину Жемчужину – супругу министра спољних послова Вјачеслава Молотова. 1949. године, упркос свом положају у самом врху совјетске власти, ухапшена је због „злочиначких веза са јеврејским националистима“ и била је у егзилу све до Стаљинове смрти. Заједно са Жемчужиновој репресирани су и њен брат, сестра и нећаци. Молотовљева супруга пуштена је сутрадан након свечане сахране Вође, а Берија је одмах одбацио све оптужбе против ње и рехабилитовао је, а затворска казна јој је призната у партијски стаж.
„Уосталом, много комуниста је тада било ослобођено. Прво су из затвора пуштани само комунисти. Процес рехабилитације започео је пре 20 Конгреса КПСС-а и у том моменту било је на хиљаде таквих људи. Партија је морала да одговори на питање – како се то уопште догодило и зашто, разумете ли? Пре свега тога, јавност је ћутала, а онда су, коначно, проговорили. Али наставили су и даље да ћуте о милионима репресираних људи који нису били чланови партије: бројни интелектуалци, поседници, сељаци … О њима се повела реч касније, тек када су Комунистичка партија и СССР били на ивици краха“, објаснио је историчар.
Професор Аксјутин се није сложио са популарним ставовима у литератури о томе да је Никита Хрушчов 20. конгрес искористио за застрашивање својих политичких противника из КПСС-а, који су, као и сам Хрушчов, раније учествовали у организовању масовних репресија. Нагласио је да се то догодило касније – 1957. године, када је уз помоћ маршала Георгија Жукова успео да победи „антипартијску групу“ најближих Стаљинових сарадника – Молотова, Маленкова и Кагановича, концентришући власт у својим рукама.
„Неки [совјетски руководиоци] нису крили своје учешће у репресијама, на пример, Хрушчов није скривао, док су други покушавали да „заташкају“ своје трагове у тим догађајима. Молотов, Маленков и Каганович покушали да прикрију своју улогу. А када су покушали да уклоне Хрушчова, тада се покренуло ово питање, историја је постала инструмент политичке борбе. Код нас се историја увек користила у овакве сврхе“, приметио је Аксјутин.
Према мишљењу Јурија Аксјутина, разоткривање култа личности Стаљина идеолошки је обликовало људе његове генерације – младе људе који су се, 35 година касније, а већ у зрелим годинама, према Горбачовљевој перестројки односили са осећајем неповерења према власти и захтевали су од совјетских лидера да предузму корените промене.
„Наш систем се заснивао на култу личности Лењина и Стаљина. Лењина нису дирали, било је речено: „Стаљин – то је данашњи Лењин“. И ово је на крају утицало на људе попут мене. Нисам био присталица Јељцина, али сам исто био незадовољан и Горбачовом, тим његовим спорим променама, његовом поданошћу. Већ је било сазрелило незадовољство у овај систем, који се показао нељудским. Испоставило се да је било много више репресираних, а Лењин је то први покренуо, тако да постоји директна веза између њега и Стаљина. Хрушчов је то прећутао“, објаснио је професор.
Јуриј Аксјутин је уверен да комунистичке режиме, који су се кроз историју градили на темељима масовне репресије, не сме да заобиђе шира јавна расправа, без обзира на то колико власти покушавају да избегну ову тему, страхујући за свој ауторитет.
„Кину исто очекује, сигуран сам. Као и Кубу и друге земље. Кинези су се већ дистанцирали од комунизма, од социјализма, бирајући друге методе. Ја то нећу доживети да видим, али ви млади људи хоћете. Имали су Тјенанмен, имали су Хонг Конг прошле године и биће много таквих покушаја. Кина ће се распасти, јер и они имају много народа – Монголе, Манџусе, Корејце, Тибетанце, то су десетине милиона људи. Сви ће се раздвојити, као што је то било у СССР-у. Сасвим је могуће да ће се једног дана у будућности формирати комунизам у неком облику, али не сада“, закључио је професор Аксјутин.
Да ли следи ново америчко бомбардовање, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Ридус/Балканрус
