Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Ако некога мрзи да чита даље од наслова и првог реда овог текста, може и само да скине изванредан филм „Кид дитектив“. Не знам како би дистрибутери тачно превели наслов на српски , а, колико сам успео да видим, не приказује се у овдашњим коронаплексима. Здраво смејање и озбиљно опомињућа по(р)ука - шта човек који не вибрира синхроно са актуелним масовним токовима више да очекује од поп културног производа? Нећу се курчити и упозоравати на кварише (да не кажем „спојлере“) пред паметовање о филму... искусите причу и размислите својом главом.
А превод би могао да гласи и само: ДЕТЕ-КТИВ. Наш лепи језик лепо указује: да би се нешто открило, обелоданило или изнело на видело (што су главна значења речи „детекција“), за почетак је потребно ДЕТЕ. Без детета у себи, детектив је само још један безбедносни професионалац - њушкало у служби: министарстава, шпијунских агенција, љубоморних супружника, политичких сплеткароша, таблоида, корпоративних мешетара... Слабо ће шта да открива да би обелоданио и изнео на видело. Пре ће кришом да прати и претура по прљавом вешу и ђубрету, у потрази за ексклузивно утрживом информацијом. Намазан, искусан, често и имућан... али не радознао и врло тешко БОГат... Али то, заправо, важи за свако људско занимање.
Недавно сам прочитао генијалну књигу „Где птица пева најлепше“, јединственог мага Алеандра Ходоровског. И њу баш препоручујем. У психоделичној, надреалистичкој галерији сулудо забавних ликова сам запамтио и једног који главама сиромашних занатлијских породица, нагураних у собе распалог пансиона (где и спавају и кувају и једу и врше нужде) измишља називе занимања – како би се осетили посебним и на тај начин наступили према себи и свету око себе. Није им тако значајно побољшавао материјални положај али су и они и њихове муштерије осећали дечију неизвесност и радост при трансакцијама. И најважније: постајали су уникатни, незамењиви и ослобођени система. Јер која ли ће корпорацији, који ли ће инфлуенсер, из посла да избаци и замени „психолога за младеже“ или, кад смо већ на теми, “доктора шкабологије“!? И како порески органи такве да их опељеше (питам за Малог бр(а)та, прим. аут.)?
Апсолутно сам сигуран да је Никола Тесла очувао дете у себи до последњег трена. Ако нисте сигурни за случај, имењака му, Јокића, насумично си пустите било који снимак његових шала на терену. Но, не морамо сви бити светски познати научници-визионари, атлете, пилоти... да бисмо сачували дете(ктива) у себи. Добили смо специфичне дарове, слободу да их откривамо и развијамо, способност да се радујемо резултатима... За пензионисаног Усеина Болта би сто метара за 15 секунди био лош дан на рекреативном тренингу. За већину нас би то био подвиг. А он је само огромно изузетно брзо дете. Ено, гања бубамару по травњаку... Дакле: свако за својом искром, својим путевима, својим темпом... Уз пут проналазећи другаре за игру, тако дајући свему још више смисла. Или је правилније: тако дајући свему једини истински смисао?
Не верујем у случајности. Читајући у ходу лудачку сцену изненадног земљотреса у чилеанском приобалском градићу, коју Ходоровски завршава констатацијом да се јаје новог смисла рађа из хаоса, застао сам да бих прешао улицу. Када сам подигао поглед са књиге, запањен сам прочитао натпис „Хаос бар“. Четири дана након тога, прорачунавајући у трку да ли сам стигао до седмог или осмог километра тренинга, спустио сам поглед на паркинг место обележено баш бројем 78. Сутрадан, само дан пре но што ћу погледати „Кид дитектив“, сам, за следећи пројекат пријатеља из организације „Први пут с оцем“, снимао одговор на питање: „Колико је важно да покажемо својој деци дух детињства, који носимо у себи?“. Благо сам преформулисао питање, самим тим и одговор, управо у ову причу.
Наши су се играли у блату. Ми смо се играли у песку. Таблет је нови песак... Али дете је дете... није играчка за стрине и тете. Дете је слободан човек. Детету је сваки дан нови, свако стечено искуство ново, све боје су живе, сви звукови хармонични, сви мириси мили... Дете се радује животу, није још постало пост-пост-постмодерни циник. Дете се смеје, не кревељи се у објектив камере. Дете открива, напредује, важно саопштава своја сазнања, не лаже да би обманом постигло зацртани шупљи нумерички циљ...
Па зар се не чини од изузетне, ако не и највеће, важности задржати и приказати детектива, оног који открива и обелодањује, у себи? Зар, погрдно и потцењивачки залепљене, етикете „детињи“, „детињасти“ и сл., заправо нису најдивнији комплименти? Зар најпаметнија ствар коју човек може да уради са старим чланцима, медаљама, дипломама и другим папирним потврдама минулих детињастих радости није да их скине са зида, извади из фиока и поклони онима које ће инспирисати на нову игру детектива? Случајеви су, хвала Богу, (без)бројни.
Шкабов текст '’Људски торњеви'’ можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
