И уједно представљају и одговор на то какве су шансе опозиције на засад обједињеним председничким, парламентарним и београдским изборима који се могу одиграти колико најдаље за годину дана.
Одговор гласи – велике, упркос свим налазима Ипсосових истраживања да убедљиво преовладава став да Вучић води земљу у добром правцу.
Избори се могу одиграти колико већ за шест месеци, уколико Вучићев политички штаб (најбољи у Европи) тако одреди, на основу главног изазова – контроле корона пандемије – али и других околности.
Процена тренутка кад ће Вучић дати изборе извесно се тиче тога како ће се примити вакцинација и да ли је мање ризично прогласити победу над короном у јесен или чекати могући нови талас заразе у пролеће.
Утицаће и то да ли је боље имати изборе у Србији у последњим данима власти Ангеле Меркел, чији одлазак са сцене се очекује после немачке трке за Бундестаг и новог канцелара у септембру. Или чекати нове крупне промене у корона свету.
Којом брзином Вучићева власт слаби изнутра, споља је немогуће тачно знати, будући да смо одавно ушли у њено раздобље кад психолошки разлози имају превагу над политичким.
Да је у повлачењу и опадању, видљиво је од протеста јесен-зима 2018/19.
Узима се као непорециво да је за промену на челу Србије пресудан победник председничких избора, међутим у садашњости то могу бити и београдски избори.
По економској надмоћи престонице, Србија је град-држава технофеудалног типа, и према тој сразмери, лакше је замислити режим како склапа неки коначни споразум за Косово него како губи контролу над Београдом и огромним бизнис пројектима попут најављене градње метроа.
Сада, на прагу београдских избора, Вучић је у ситуацији да му се у странци не зна, или барем не јавно, ко му уопште води градски одбор странке.
Да ли треба напредњаци у Београду да прихвате вођство Горана Весића и са њим изнесу градску кампању?
Весића, чији негативни рејтинг и непопуларност нико не доводи у питање, као ни омраженост у самом СНС.
Или ће тај задатак бити поверен Александру Шапићу, који је попут Весића такође човек бивше жуте власти, ма колико са својим Српским патриотским савезом настојао да буде савршени напредњак?
Кад Вучић одговарајући немушто на питања новинара о Стефановићу каже на њему је, да ли то значи можда да ће овај за искупљење и мирно повлачење заузврат пре тога морати да поново освоји Београд за председника.
Не стоји СНС тако лоше у Београду, где је можда за целих 10 одсто нижи него у Србији, колико се Вучићу подршка клати на ивици ножа.
Јер, он је на јунским изборима 2020. извео све своје бираче и то је достигнут плафон, за све преко тога потребно је чудо.
А чуда се не дешавају тако лако, нарочито ако се гледа из тог угла да Вучић не може више да придобија нове, него само да сачува сваки глас који већ има.
За победу на председничким изборима њему је потребно да освоји већину, 50 плус један глас у првом кругу, а ту га Београд лако може спустити испод тог резултата.
Изборе за председника 2017. добио је са око 55 одсто.
Уколико сада буде другог круга, Вучић је извесно изгубио изборе, мада можда неће одмах бити развлашћен, него ће вероватно покушати да се одржи слично као Мило Ђукановић после августовских избора у Црној Гори.
А то значи купујући време да се победници политички истребе међусобно.
У случају да се докаже да је у првом кругу испод потребне већине, Вучићеви бирачи ће једноставно остати код куће, неће помоћи ни кол-центри, ни координатори СНС, капиларни гласови и сва остала машинерија.
Сад питање свих питања биће да ли опозиција може да изведе своје бираче и то у Београду, где је несумњиво најјача. Нарочито, да ли може пошто их је оставила код куће кампањом бојкота у јуну 2020.
И да ли је најбољи начин да то уради тако да се сврста у такозване идеолошке колоне, што је друго име за став о Косову и питање савезништва са Западом и Истоком.
Са овим садашњим нивоом сукобљавања делује да не може да подстакне и пробуди своје бирачко тело.
Опозиција бесмислено троши снагу која није ни велика ни неисцрпна, на и даље непостојеће преговоре о изборним условима, уз помоћ Европског парламента, или без њега.
Или на кампању угледања на друге земље, попут приче Будимпешта у Београду, коју заступа Небојша Зеленовић, али и више других истакнутих личности.
То је идеја да опозиција у Београду Вучића победи исто као што је и у Будимпешти Мађарска кандидата Виктора Орбана, да се уприличе опозициони предизбори, седам дана да грађани гласају за кандидате опозиције, под шаторима и на улицама престонице, па да, је ли, победи најбољи.
Али, као што је Данасу рекао и Арон Чонка из ДЗВМ, тешко је изједначити изборни оквир у Србији и у Мађарској, где опозиција није ван парламента, а и далеко је заступљенија у медијима.
Српска опозиција би могла да уместо свега тога, и занемарујући наговештај председничке кандидатуре Бориса Тадића, размотри идеју свог малог концерта.
Концерт великих сила 21. века предложили су недавно амерички дипломата Ричард Хас и професор Чарлс Капчан као решење за нови посткорона свет.
Концерт је стални форум за договарање, али иза затворених врата, јер не треба да подстиче такмичење него да га обуздава.
На концерту наше опозиције требало би да се склопи само један договор – о изричитом ненападању, али не зарад подршке председничком или градоначелничком кандидату, него да би се показало да сви разумеју да су опозициони сукоби једино и искључиво на корист Вучићу, и да су у стању да тој користи претпоставе опште добро као што је мирна промена власти.
Организовање концерта могло би да буде поверено онима што се сада зову Демократском странком, из чистог историјског поштовања према имену, и ни због чега другог.
Ко је убио Слободана Милошевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Данас
