Пише: Александар Марковић
Трилогију текстова о лидерима некадашње коалиције Заједно завршавамо пригодним текстом о Весни Пешић. Она јесте симбол побуне и отпора. Некадашња председница Грађанског савеза Србије, данас мирно проводи своје дане и чека Ђурђевдан да прослави свој 86. рођендан. Овај текст је мој поклон њој.
Била је амбасадорка у Мексику и председница Политичког савета Либерално демократске партије. Сви су ту сем Зорана. Само њега нема. Једном приликом Весна Пешић је била у праву када је рекла да је Зорана Ђинђића убила држава, а не мафија. Ја бих додао да га је убила она иста хоботница, која је убила све правдољубиве и поштене патриоте. Према речима Весне Пешић, био је то најинтелигентнији премијер Србије у њеној историји. Слажем се. Да је данас жив, за равно 3 месеца би напунио 74 године. Мој дечачки сан је да откријем Зоранов споменик у природној величини на Студентском тргу, тик уз Његоша. Заслужио је то др Зоран Ђинђић.
У својој књизи есеја Југославија као недовршена држава, Ђинђић јасно указује на кључне проблеме тадашње Југославије говорећи да је она „свећа која гори са два краја“. Читајући књиге Зорана Ђинђића, романе Вука Драшковића и текстове Весне Пешић, стичем утисак да је данашња Србија под вођством неприкосновеног Александра Вучића – свећа која гори са два краја. Са једне стране све већи притисак студената, а са друге стране притисак међународне заједнице довешће до све већег опкољавања Андрићевог венца врло брзо.
Напослетку, аутор овог текста жели да укаже да и он има своју професорку социологије, коју беспоговорно слуша, иако она живи у далеком Земуну, а он на далекој Карабурми. Без њених опсервација, критика и коментара, не би ни било ове трилогије текстова за Правду. Ако се само за тренутак вратимо на поменутог Маркса, који је говорио да је „Хегелова филозофија дубела на глави, а да ју је он вратио на ноге“, тако и ја мојој професорки Социологије из Земуна желим да поручим да је она моју властиту животну филозофију својом појавом у њему, ставила на ноге. Хвала професорка!
Извор: Правда
