Пише: Небојша Човић

Привремене институције на КиМ јесу формиране, али уз помоћ великог притиска међународне заједнице и са скандалом са куповином гласова, односно прелетањем две посланице, једне из Тачијеве и једне из Харадинајеве странке.

Смешне су тврдње да је Вјосу Османи изабрао народ; она јесте добила 300.000 гласова, али само зато што Курти није могао да буде носилац листе Самоопредељења, због одлуке Уставног суда тзв. Косова, која би, да су били доследни, морала да се односи и на обављање јавне функције, што значи да он не би могао да постане ни премијер. Већина гласова Османијеве су посредни гласови за Албина Куртија.

Вјосу Османи су изабрали страни амбасадори, пре свих амбасадор САД, у нади да ће она моћи да буде тај језичак на ваги који ће балансирати радикалну и анархистичку Куртијеву природу.

Избором Османијеве ушло се у завршну фазу процеса који смо најавили пре готово две године, чишћења извршне власти у Приштини од оних који су компромитовани ратним злочинима и криминалом; иза овог процеса, наравно, стоје кључне западне земље.

Овај процес ће се наставити и по вертикали и на крају би требало да се заврши прочишћеном и подмлађеном целокупном политичком сценом у покрајини. То, наравно, неће ићи глатко, јер ће некадашњи учекаовци бранити своје интересне зоне. Већ сада се виде поделе у политичким блоковима које ће се само продубљивати у наредном периоду.

Османијева сада тврдим изјавама покушава да изгради свој кредибилитет у јавности: с тим у вези, када је у питању дијалог Београда и Приштине, за очекивати је да ће ствари постати значајно горе пре него што се дође до икаквог напретка.

Притисак на Приштину

Када је Приштина у питању, притисак међународне  ће бити двостран: са једне стране, притискаће приштинске политичаре да очувају какву-такву стабилност и крену са реформама које је Курти обећао у кампањи и са тим у вези има много могућих понора, јер се Куртијево виђење функционисања уређеног демократског система знатно разликује од оних стандарда понашања које би њихови западни ментори желели да виде.

Са друге стране, вршиће притисак и у вези са дијалогом са Београдом, који ће Курти покушати да избегне по сваку цену. И у једном и у другом случају колатерална штета ће бити истинска нормализација живота и односа између Београда и Приштине.

Више праваца притиска на Београд

Паралелно са притиском на Приштину, интензивираће се и притисак на нас, са већ виђеним порукама о међусобном признању као крајњем циљу дијалога. Није немогуће да ће, у покушају да приволе нове приштинске власти да ипак седну за преговарачки сто, међународна заједница  покушати да нам прода рог за свећу и формирање ЗСО остави као „компромисно решење” за крај текућих преговора. Ми у ту замку не смемо да упаднемо и морамо принципијелно да инсистирамо да је формирање ЗСО, односно имплементација већ договорене и преузете обавезе за Приштину, услов над свим условима да се поново покрену разговори.

И овај притисак ће бити вишеслојан: поред директног инсистирања на наставку разговора, вршиће се и индиректно, појачаним критикама у вези са стањем демократије у Србији, као што смо имали прилику да видимо и у недавним извештајима ЕП, Стејт департмента, Фридом хауса.

О овој тактици се у затвореним круговима на западу разговарало још 2019. – интензивно наглашавати проблем у реформама и ауторитарност режима у Београду и ставити то у први план, испред питања КиМ, како би се притиском у погледу ових питања добила „већа конструктивност” Александра Вучића у вези са КиМ.

И други правац притиска је посредан и заснива се на затварању очију надлежних међународних институција на звецкање оружјем приштинских власти и претње великом Албанијом. У том контексту треба посматрати и најаву изградње базе КБС-а у непосредној близини Северне Митровице, односно севера КиМ, које по свим међународним и обавезујућим документима мора да има посебан третман. Друга провокација овог типа је војна вежба НАТО-а. У вези и са једним и са другим примером требало би подсетити Кфор, односно НАТО, на мандат који им је додељен од стране УН. Надам се да ће то бити и учињено на наредној седници СБ УН и да ће се предузети кораци да се спречи изградња ове базе као и сличне провокације убудуће.

Морам да прокоментаришем и одговор Кфора који је упућен на упит у вези са најавом изградње ове базе – који је, у најмању руку, скандалозан. Они, као, „не знају шта је спорно, КБС постоји у оквиру усвојених међународних докумената, Приштина има суверено право да прави базе на целој својој територији”. Господо драга, ви сте на Косову и Метохији јер вам је то одобрио СБ УН Резолуцијом 1244. УН ни у једном тренутку нису признале самозвану државу Косово да би она имала суверенитет да доноси овакве одлуке, статус овог дела територије Србије је јасно утврђен поменутом резолуцијом и све одлуке овог типа, а нарочито оне које имају потенцијал да наруше безбедност и поверење мањинских заједница и наруше ионако угрожен крхки етнички баланс на КиМ у целини, а посебно у српским енклавама, морају да  се одобре од стране СБ УН.

И овај корак са базом у Јужној Митровици се предузима да би се поткопала стабилност ЗСО када се једног дана у далекој будућности формира и како би над севером КиМ стално висио мач новог погрома и етничког чишћења; Кфор и западне администрације својим нечињењем постају саучесници у овом плану.

Однос САД и нових приштинских институција: Османијева нови кључ утицаја САД

– Из перспективе Вашингтона, ово су нови играчи од оних који су са САД сарађивали последњих 25 година; Курти се показао као неко ко није претерано импресиониран Вашингтоном и за САД је било важно да обезбеде неког у врху ко ће бити „њихов човек”

– Османијева се школовала у САД, свакако ће имати више слуха за захтеве америчке администрације, али она није део оних структура које су биле директно у  вези са Вокером, Сервером и осталим албанским лобистима, попут Тачија и њему блиских сарадника, тако да сада почиње њихово улизивање и утркивање ко ће ући у њен ужи круг

– Иако су њени наступи значајно радикализовани у последње време, она је, суштински, остала доследна политици центра ДСК, и упркос тешким речима упућеним неким од функционера своје бивше странке, она је политички формирана на принципима ДСК-а, који је најумеренија странка на приштинској политичкој сцени. Да је тај драматичан сукоб био делимично инсцениран, показује и индиректна подршка коју је ДСК дао њеном избору за председника

– Важно је подсетити да, иако је на то место дошла као Куртијев кандидат, Османијева има одређени степен аутономије у вршењу своје функције, тако да Курти неће моћи да је контролише. То је и један од адута на које ће играти Вашингтон

Чији је човек Курти

– Наравно, остаје питање чији је Курти човек. Његова супруга је Норвежанка, Рита Кнудсен, и годинама је проводио доста времена у Норвешкој. Има и норвешко држављанство, често је јавно говорио да је његова супруга имала велики утицај на његове политичке ставове. Она иначе ради у Норвешком институту за спољне послове, у коме води Конзорцијум за истраживање тероризма и организованог криминала. С обзиром на њену улогу у обавештајним службама, утицај Норвешке и њених служби на Куртија је несумњив.

Шта ми можемо да очекујемо

Притисак на нас ће се појачати, али, реално, има више фактора због којих су било какви помаци мало вероватни.

Прво, треба умолити Куртија да стави дијалог на више место своје листе приоритета.

Дуго, треба обезбедити спровођење већ постигнутог споразума о ЗСО пре наставка разговора, у вези са чим ми морамо да имамо принципијелан и непоколебљив став.

Треће, Немачка која је главни савезник Вашингтона у овом и осталим европским питањима, улази за пар месеци у предизборни период у неочекивано турбулентним унутрашњим политичким околностима. Њихова пажња када су у питању спољнополитичка питања биће значајно умањена у овом периоду, а питање је да ли ће нова владајућа коалиција питање КиМ имати тако високо на листи приоритета као администрација Ангеле Меркел. Поред појачаних унутрашњих тензија и проблема, видљива је ескалација других, опаснијих конфликата, попут оног у Украјини.

Ми морамо реално да сагледамо ситуацију и прилагодимо свој одговор. Оно што остаје чврсто зацртано су наше црвене линије, наш преговарачки оквир је јасан – наш Устав и Резолуција СБ УН 1244. Компромисна решења морају да се траже у тим оквирима, а не према листи жеља појединих западних администрација и приштинских политичара.

О уласку Москве у дијалог између Београда и Приштине прочитајте ОВДЕ.

Извор: Политика