Пише: Др Иван Пајовић
Још од 1990-тих година чуле су се све гласније изјаве о обнављању древног Пута свиле у схврху бржег транспорта кинеске индустријске робе ка Азији и Европи, али је реализација тих планова имала пред собом препреке у виду нестабилне и напрегнуте ситуације у Централној Азији, пре свега у Авганистану.
Од 2008. године започета је градња трансконтиненталне аутомагистрале „Западна Европа – Западна Кина” као један од првих примера реалног остварења идеје под називом „Нови пут свиле”. Систем аутопутева високе класе пролази кроз територију Кине, Казахстана и Русије.
Најбитнији конески пројекат интензивира се од 2013. године, највећи у историји ове земље, вредан око хиљаду милијарди долара и представља нови пут и брзу железницу који би требали да повежу око 60 земаља света. Систем светских саобраћајних коридора спојиће Аустралију, Индонезију, целу Централну и Источну Азију, Блиски Исток, Европу, Африку и преко Латинске Америке долази до САД. Према најскромнијим проценама, Нови пут свиле увући ће у своју орбиту 4,5 милијарде људи, више од половине светског становништва.
Назив „Нови пут свиле” алудира на караванске путеве који су у прошлости повезивали Кину са земљама централне Азије и Европе. Пројекат подразумева и велику пратећу инфраструктуру, мноштво индустријских паркова, бесцаринских тржних центара, туристичких објеката, као и луке на оним местима где ће пут пролазити поред мора. Само у Африци планирна је изградња 16 нових лука, поред већ постојећих које су део пројекта, а грчку луку Пиреј Кинези су већ закупили на 35 година. Цео систем замишљен је као заштићена економска зона, ослобођена такси. Овај велики пројекат без сумње трајаће и развијаће се десетинама година и промениће економску слику света.
За развој инфраструктурних пројеката у земљама дуж Новог пута свиле и Морског пута свиле у пролеће 2015. године формиран је кинески инвестициони фонд Компанија Пут свиле (Silk Road Company), ком је додељен почетни капитал од 40 милијарди долара. Овај фонд финансира пројекте само у доларима и еврима. Кинески јуан није одређен као валута финансирања са циљем привлачења у инвестирање страних и међународних финансијских организација. Нешто раније, у октобру 2014. кинези су формирали Азијску банку за инфраструктурне инвестиције, међународну инвестициону банку коју медији називају конкуренцијом ММФ-у и Светској банци. До маја 2015. године у рад ове банке укључено је око 60 земаља, већина земаља Азије и све кључне земље Европе.
Иако је ово мултипројекат многих земаља, као да га Кина љубоморно чува само за себе, то јест протежира искључиво своје фирме на изградњи инфраструктуре. Како је својевремено извештавала немачка медијска кућа Дојче Веле, на ово се пожалила Трговинска комора Европске Уније, која тврди да Кинези не допуштају европским фирмама ни да учествују на тендерима за послове изградње јер конкурси за пројекте нису јавни. Председник Трговинске коморе ЕУ Јерг Вутке рекао је: „Можеш дубити на глави, али једноставно улаза нема”.
Да пројекат има не само економски, већ и стратешки, геополитички карактер, јасно је јер Пекинг у њега укључује мноштво земаља у развоју које постају на одређени начин финансијски зависне од Кине. Сматра се да Кина увлачењем ових земаља у дужничко ропство жели да олакша себи улажење у велике и скупе пословне пројекте као што су изградње лука, путева и железница. Кристоф Требеш из немачког Института за светску привреду из Кила каже: „Кинеске државне банке наступају према земљама у развоју као веома верзирани даваоци кредита који своју преговарачку моћ користе у своју корист”. Вредност мноштва тајних уговора о кредитима које је Кина дала земљама у развоју процењује се на око 37 милијарди долара.
Значај Русије у овом пројекту је велики, а то потврђује чињеница да се три крака планираних рута сливају у Москву. 8. маја 2015. председници Владимир Путин и Си Ђинпинг потписали су споразум о сарадњи Русије и Кине у оквиру трансевроазијског трговинско-инфраструктурног пројекта економског појаса „Пут свиле”, а већ 13. јуна 2015. прорадила је најдужа на свету теретна маршрута од Харбина на руском Далеком Истоку до Хамбурга у Немачкој, преко територије Русије. Возови који путују од Кине до Немачке преко Русије стижу за 15 дана, што је два пута брже од поморског карго-транспорта преко Суецког канала. У јануару 2017. Кина је послала прву железничку композицију ка Великој Британији маршрутом преко Казахстана, Русије, Белорусије, Пољске, Немачке, Белгије и Француске, која је путовала укупно 18 дана.
Ни Србија није заобиђена, јер је део „Новог пута свиле” и брза железничка пруга Београд—Будимпешта, за коју је предвиђен кредит од око три милијарде долара Експортно-импортне банке Кине. Као и у осталим случајевима, изградњу ће радити кинеске фирме, а уговор се води као државна тајна.
Стиче се утисак као да Кина овим мегапројектом жели да читав свет обухвати својим пословно-трговачким и финансијским ланцем. Нико јој се не супротставља, напротив, као да сви желе да учествују. У кинески напредак укључено је, дакле, све: огромна индустријска производња свих врста роба, светска транспортна инфраструктура и крупне међународне финансије.Уз непрекидно нарастање кинеских војних потенцијала, чини се као да Кина трчи почасни круг пред своју промоцију у истинску светску велесилу. Остаје да се чека хоће ли уследити ефикаснија реакција Сједињених Америчких Држава као досадашњег светског хегемона.
Прошлу колумну др Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
