Пише: Душан Достанић, истраживач сарадник у Институту за политичке студије
У време када је избила криза изазвана корона вирусом професор Давид Енгелс је написао да је реч о највећем лому у историји Запада од краја Другог светског рата. Тада су многи међу читаоцима и коментаторима на Енгелсове речи гледали са скепсом и извесном резервом. Од тада је прошло годину дана и чини се да се стварност дала Енгелсу за право. Ствари за ово време никако нису постале боље, већ се, напротив, може констатовати да су се у многим аспектима додатно погоршале. Није реч само о последицама пандемије и бројевима заражених или преминулих, јер оно што угрожава европска друштва није сама пандемија, него начин на који на њу реагују владе европских земаља, односно међународне институције. Мере које су предузете у борби против пандемије могу имати дугорочно разорне последице за наш начин живота.
Заправо, управо мере попут закључавања, које би требало да очувају друштво од пандемије поткопавају институције, а тиме и друштво које наводно штите. Такве мере представљају катализаторе оних опасних и тоталитарних тенденција које су биле присутне и пре пандемије. Међутим, сада услед раширеног страха од пандемије те тоталитарне намере бивају прихваћене и од оних људи који би им се иначе опирали. Сматра се да ће прихватање ауторитарних мера омогућити да се пандемија сузбије што је пре могуће, како би се после тога све вратило у нормално стање. Невоље, међутим, настају када се постави питање какво би то нормално стање било, односно шта је „нова нормалност“ ка којој се убрзано иде. Јер, сва је прилика да ће та „нова нормалност“ само у прво време и на површном нивоу личити на стару. Наше институције нико неће укинути декретом, али се са сигурношћу може рећи да ће њихова суштина бити измењена. „Нова нормалност“, како је недавно писао Енгелс, би почивала на условљености која јој даје сасвим нове основе и она би постала алатка за дубоке и дугорочне промене. На пример, у „новој нормалности“ слобода би постала само уступак и допуст, односно престала би да буде основно право. То не значи ништа друго до опроштај од идеје грађанина, те самим тим и од правне државе, односно фундаменталну промену парадигме која се управо одиграва пред нашим очима и улазак у епоху постхуманизма.
Управо средњи слој који је највише под ударом разних мера је слој који важи за носиоца грађанске демократије. Као што је познато, то је слој који се одликује поседовањем имовине и образовања. Природно, уколико се тај слој предузетника уздрма, бивају уздрмани и темељи демократије. А, управо је тај слој понео највећи део финансијског терета мера за сузбијање пандемије. Пропадањем средњег слоја шири се расцеп између пребогате светске олигархије – која контролише велики бизнис, политику, дубоку државу, водеће медије – са једне стране и масе атомизованих, пролетаризованих индивидуа које су остављене на милост и немилост свемоћне и предимензиониране државе. У мери у којој су масе зависне од државе, у том обиму ће државна интервенција и политика имати уплив у њихов живот, чак и у ону сферу живота која је до сада сматрана за приватну, па тиме неповредиву. Као што је познато, укидање разликовања између приватне и јавне сфере и свеопште мешање политике у приватни живот карактерише тоталитарне поретке.
У том светлу се може посматрати и једна од потенцијално најгорих последица читаве ситуације, а то је задирање у телесни интегритет човека преко захтева за обавезном вакцинацијом. Ако се данас прихвати да политичке институције могу да нареде обавезну вакцинацију становништва у сврху борбе против пандемије, поставља се питање шта би те институције могло спречити да сутра под другим изговором, а поново „за наше добро“ искажу претензије да располажу телима људи. Питање је више него озбиљно, јер чиме још могу располагати и о чему могу одлучивати људи којима неко политичко тело одузима право да одлучују о сопственом телу, правдајући то тиме да оно за здравље и добробит тих људи брине више од њих самих?
Са тим руку под руку иде и подривање правне државе, односно њено обесмишљавање, будући да је правна држава незамислива без разликовања приватне и јавне сфере. Истина, у време пандемије нико није отворено завео диктатуру, али се из свих европских земаља чују притужбе на кршења устава и закона од стране представника извршне власти. Свуда се тврди да су владе узурпирале моћ тиме што су обесмислиле парламенте, употребљавале полицијску силу против сопствених грађана, сузбијале опозиционе странке, завеле контролу над медијима, а све то у име „општег добра“.
На медијском плану, пандемија је довела до снажније селекције информација, односно до снажнијег цензурисања и игнорисања непожељних информација. Велики медији себе представљају као једине чуваре истине, и за себе већ и отворено захтевају улогу старатеља који под велом борбе против „лажних вести“ недозрелој нацији треба да формира мишљење. Речју, у време пандемије пређена је линија која информисање дели од пропаганде и манипулације. Са друге стране, све што је означено као „неподобно“, односно као „fake news“ жигосано је као субверзија и угрожавање безбедности и узнемиравање јавности. Није потребно посебно доказивати да се тиме угрожава слобода говора.
Све ово није нека мрачна прогноза теоретичара завере, нити нешто што је ограничено само на европске земље. Овакве тенденције уочљиве су и у Србији под влашћу Српске напредне странке. Као пример може да послужи и недавна прекршајна пријава против др Марка Пејковића, сарадника Института за политичке студије.
Наиме, колега Пејковић је свој протест против мера у борби против пандемије изразио на симболичан начин – спалио је заштитну маску. Био је то миран и грађански протест, сасвим легитиман и уобичајен. Поред њега било је још седморо људи, а међу њима и његова супруга. Ипак, у прекршајној пријави коју је колега Пејковић добио стоји да је реч о „непристојном, дрском и безобзирном понашању“ које је изазвало „узнемирење грађана“. Тешко је уочити везу и закључити како се то спаљивање заштитне маске може окарактерисати као „непристојно, дрско и безобзирно“, а можда је још теже разумети како би такав чин могао изазвати „узнемирење грађана“. Колега Пејковић, његова супруга и још шесторо људи ће због те „дрскости“ и закаснеле „узнемирености“ сести на оптуженичку клупу, иако је мало вероватно да су сви они заједно и истовремено палили исту заштитну маску. Извесније је, међутим, да је овде по среди покушај политичког прогона човека који слободно мисли и то мишљење слободно изражава, односно човека који оправдано страхује од могућих катастрофалних последица једне политике – истих оних последица на које већ годину дана указује између осталих и проф. Енгелс. Тих последица је и колега Пејковић свестан не само као грађанин, него и као врсни политиколог. У време када се за сваку ситницу диже граја и позива на ауторитет науке, односно када се свако покушава сакрити иза угледа струке не сме се губити из вида ни професионална утемељеност колеге Пејковића. На овај начин Србија се убрзано креће путем повратка у стање у којем је свака критичка реч била повод за прогон и у коме се они политички неподобни нису могли надати ни томе да ће добити пасош. То је повратак у времена када не само да је јавна критика била онемогућена, него је и неучествовање у општем одобравању и аплаудирању било довољан разлог да неко доспе под сумњу. Колега Пејковић је дигао глас у име свих и тиме ризиковао своју удобност и безбедност. На његовом примеру постаје очевидно да се наша земља креће ка диктатури чију ће осионост и гвоздену песницу у будућности осетити не само Марко Пејковић већ и сваки грађанин Србије.
Снимак антисрпског дивљања у Новом Саду можете погледати ОВДЕ.
Извор: Стање ствари
