Пише: Слободан Самарџић
Одавно нисам видео овако бесмислену јавну расправу као ову поводом незваничног документа (non-paper) словеначког премијера. А ево, и указивање на њен бесмисао, што је моја намера, припада тој расправи. Било како било, моја је намера да укажем на њен бесмисао макар се изложио ризику да и сам у њега (бесмисао) упаднем.
Више је нивоа тог бесмисла, који се после бачене петарде (Јанша) ланчано протеже „регионом“ бивше Југославије. Разуме се, мени је највише криво што се у Србији тако учестало, па и жестоко, расправља о томе. А реч је о прекрајању региона као тешкој бесмислици макар била у функцији приземне провокације.
Најпре, погледајмо титулара овог бесмисла: Јанеза Јаншу. Да је рат који је разорио Југославију имао свој прави међународно-кривични еквивалент, тј. да се судило и кривцима за његов почетак, почело би се од инкриминације за злочин против мира. Када је реч о домаћим кандидатима, ту би наречени господин био виђенији међу својим сународницима који су запалили фитиљ југословенског рата. Не треба никада заборавити да је рат, који је започео у Словенији јуна 1991, и завршио се Кумановским споразумом јуна 1999. године, кренуо нападом словеначких одреда територијалне одбране на граничне карауле и касарне војске СФРЈ. У општесловеначкој менталној припреми ове добро организоване акције учествовао је и покрет словеначке „цивилне дружбе“ у којем је Јанша имао значајну улогу. Са кривичне стране, ратни епилог је познат, али је он одговарао само селективној хашкој правди са тешким „превидом“ словеначког рата. Да није било словеначког, можда би почетак рата био неизбежан због других повода, али историја бележи само онај стварни почетак који је имао карактеристику злочина против мира у бившој држави. Тај историјски одсечак времена тако је почео, а много година касније видимо да се историја шегачи са свима нама на овим просторима тако што нам шверцује епизоду са истим актером и сличним сценаријем, минус, разуме се, Словенија.
Друго, глупо је да српски политичари и српско јавно мњење сада уопште распредају о неком папиру, имајући у виду темељне политичке чињенице. Југославија се распала по шавовима некадашњих република као уставних конститутивних јединица. Основни документ о томе је Мишљење бр. 1, 2 и 3 Бадентерове комисије, на основу којег је Европска заједница извршила серију признања 15. јануара 1992. Правно најзначајније је било то што су ова мишљења прихватиле све некадашње федералне јединице. То би био крај расправе о границама да није дошло до насилничког упада у то ново правно стање од стране држава НАТО-савеза са циљем да се од једне државе наследнице, Србије, одузме део територије. То испадање из међународноправног колосека формално је исправљено Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, али она још није примењена у њене три кључне одредбе о потврђивању суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије. Поводом Јаншине провокације, једино што би било примерено рећи јесте следеће: све док траје нередовно стање територијалног поретка који је утврђен Бадентеровим мишљењима, ниједна граница шест република наследница не може бити сигурна. Позитивно изражено – све док се Србији не врати Косово и Метохија у фактичком смислу, биће повређен правни основ за међународно признање свих држава наследница СФРЈ. Јер, Бадентерово мишљење о границама (бр. 3) тиче се свих република бивше државе подједнако и, сходно томе, оно ни не помиње некакав посебан случај Косова и Метохије. Напротив, учесници у данашњој дискусији у Србији, од председника Републике до новинара-коментатора, распредају Јаншине бесмислене тезе о новом прекрајању граница. Тим чудније што оне укључују и Албанију као новог учесника али апсолутног добитника рата другим средствима у режији коју промовише један политички маргиналац.
Најзад, и када би ово био случај када неко важнији користи маргиналца да пусти балон, опет не би било озбиљног разлога за велику јавну расправу, без обзира на то како реагују други у региону. Општа дискреција у таквом случају значила би бар две ствари: прво, ако неко има нове идеје о прекомпозицији региона нека их изнесе па да расправљамо; друго, држава и њено политичко мњење који знају свој пут у регионалним, европским и светским збивањима не треба да се хватају на балоне позадинских играча, већ да такав небитан повод искористе само за потврђивање своје стратешке политике. Ако је главни разлог рата, сукоб око територијалног наслеђа бивше Југославије, решен већ у првој половини 1992. године (зашто рат није био тада завршен, друго је питање), зашто би тридесет година касније нека пета или шеста влада Србије наседала на приземне провокације и бавила се темама које иду мимо домаћег основног интереса. За све генерације после 1992. основно политичко питање јесте како сачувати територијални интегритет државе. Сва остала, евентуално нерешена, гранична питања која неко из неког разлога ставља на дневни ред, треба посматрати са осматрачнице домаћег стања државних граница.
Бојим се, на крају, да овим поводом излазе на видело већи проблеми наше укупне политичке сцене. То је њена унутрашња растресеност и општи пад нивоа перцепције питања од државног интереса. Све је то некако ниво „мини-Шенгена“.
Антисрпско дивљање у Новом Саду погледајте ОВДЕ.
Извор: Србија и свет
