Наиме, његова интелигенција и проницљивост показали су се драгоценим током великог искушења на који је стављена власт Слободана Милошевића. Од почетка великог опозиционог протеста који је избио због крађе гласова на локалним изборима у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду је избила побуна студената и грађана.
Станишић се залагао за мирно решавање политичке кризе и признавање резултата локалних избора, а Зоран Ђинђић је касније посведочио да се у то време сусретао с њим.
Мењали трасу
Под утицајем супруге Мире Марковић и њене све јаче Југословенске левице, Милошевић је решио да 24. децембра 1996. организује контрамитинг на Теразијама. Његове присталице аутобусима су довезене из унутрашњости и била је довољна једна искра да се запали иначе наелектрисана атмосфера. Мирјана Марковић је, према речима нашег саговорника, ту видела шансу да се угуши побуна и решила да изазове сукобе који су лако могли да доведу до избијања грађанског рата, а Српски телеграф потврду о драгоценој Станишићевој улози добио је од Горана Весића, тада високог функционера Ђинђићеве Демократске странке.
- Станишић је директно заслужан што припадници Милошевићевих снага реда нису могли да спрече протесне шетње присталице опозиције. Он је знао где се налазе кордони полиције и њихове локације дојављивао телефоном лично мени, као најближем Ђинђићевом сараднику, а ја сам те информације на цедуљицама прослеђивао Зорану. Сећам се да су тада Ђинђић и Драшковић повели колону у најдужу шетњу досад. Трасу су мењали у складу са дојавама Станишића и тако избегли да дође до озбиљног сукоба две стране. Добро се сећам да ми је Зоран тада рекао да му не пада на памет да буде одговоран за избијање грађанског рата у Србији - испричао нам је садашњи заменик градоначелника Београда.
Хушкачка реторика
И дан-данас круже различите теорије о правим разлозима Станишићеве смене. После свега чини се да је за крај његове каријере пресудно било управо залагање за суптилне методе које су га до тада одржале. Ако ништа друго, распламсавање косовске кризе, превага концепта према којем полицију треба користити као војску, све гласније присуство радикала и ЈУЛ на политичкој сцени хронолошки се поклапају с променама у врху службе. Сам Станишић о целој причи није рекао ништа: јавности се обратио само 29. октобра 1998, саопштивши да је служба под његовим руководством деловала у складу с уставним овлашћењима и под сталном правном контролом Врховног суда Србије, као и да је "свој рад и одговорност... везивала превасходно за институцију председника Србије".
Миран расплет је био у супротности с концептом ЈУЛ и Мире Марковић, али је Станишићева опција ипак победила. Многи тврде да је чувени лекс специјалис којим је призната победа опозиције у многим српским градовима управо резултат Станишићеве процене да ће се Ђинђић и Драшковић пре или касније сукобити, а да би Милошевићева тврдоглавост могла да буде само контрапродуктивна. Уместо пада, који су му многи прогнозирали, Станишић ће са Вучелићем 1997. посредовати у време затезања односа између Београда и Подгорице и током сукоба пропаљанске и пробањалучке струје унутар МУП Републике Српске, а после именовања Милошевића за председника савезне државе постаће и саветник за националну безбедност - неопходан председнику чак и за време званичних посета Кини и Русији.
Јул му пресудио
Нетрпељивост Мире Марковић према Станишићу постала је јавна тајна још за време протеста, али никада није до краја разјашњено да ли је управо она пресудила о његовој смени. Међутим, Станишићево супротстављање именовању Влајка Стојиљковића (који је важио за човека ЈУЛ) на место министра унутрашњих послова и јавно саопштена забринутост ЈУЛ што "и после годину дана наши органи безбедности нису успели да расветле убиство Зорана Тодоровића" јасно су указивали да се око службе и у вези с њом догађа нешто чудно. Све недоумице званично су разрешене 27. октобра 1998, када је председник Србије Милан Милутиновић обзнанио да се сад већ бившем шефу РДБ "захваљује на раду и сарадњи".
У јавности се после смене појављивао повремено, на премијерама филмова, на утакмицама Црвене звезде, у кафанама, али је и тада остао крајње мистериозна фигура бившег режима.
Девет српских и албанских жртава заједно на суђењу Тачију! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Српски Телеграф
