Разговор водио и са грчког превео: Глеб Марковић-Тодорић

Партија историчара, новинара и политиколога Кириакоса Велопулоса, Елиники Лиси (Грчко решење), за непуне три године од свог оснивања 2016. године, обезбедила је улазак у грчки али и Европски парламент, остављајући и неке традиционално јаке актере иза себе, и представља својеврсно чудо и новитет на грчкој политичкој сцени. 

Господине Велопулосе, да ли можемо рећи да сте погодили „грчку жицу“ и шта мислите да је највише заслужно за овакав успех?

- Партија Елиники Лиси (Грчко решење) је организација која је рођена из душе и суштине грчког етноса и која је преузела на себе одговорност да кроз сазив учених, надарених и посвећених Грка изроди и постави „националну идеју“.
Основана је пре кратког времена, како сте и сами поменули у уводу, али је својом динамиком и директношћу већ задобила поверење доброг дела грчког народа, захваљујући свом садржају и јасноћи, а статистике показују да с временом ово поверење снажно јача. Овај успех, који ми у Грчком решењу још не сматрамо коначном одредницом, произилази из снажног порива грчког народа да поново задобије своје изгубљено достојанство и у себи освести грчки понос, који, по својим карактерним особинама, својој историји и етичком опредељењу, у сваком случају и заслужује.

Као мултидисциплинарног истраживача и темељног познаваоца политичких кретања, молили бисмо Вас да за наш лист направите идејни и политички преглед, пресек грчке политичке сцене, посебно односа парламентарних политичких партија.

- Грчка политичка сцена се већински састоји од партија и групација које се могу сврстати у три колосека: оне које карактеришу анахрони, застарели и савремено неодрживи системи и ставови; другу скупину чине партије лажних идеологија и обећања (познатије и као „ћемо“ партије); док су треће у директној вези са страним фактором и њему су апсолутно подређене. Највећи део њихове улоге састоји се у томе да, свака у свом домену, задовољава апетите страних сила, тотално затварајући очи пред грчким народом, што је довело до великог отуђења и губитка интересовања за важна национална политичка питања. Грчко решење је у таквом окружењу заиста изненадило и уздрмало жабокречину домаће политичке сцене, јер је имало јасан циљ да не прави никакве спољнопартијске компромисе већ да се једино ослања на свој унутрашњи договор.

Колико је данашња политике државе Грчке суверена, колико се у актуелну политику Грчке, уплићу стране државе, и други страни актери – агентуре и невладине организације? Да ли је садашња позиција велике нације Хелена пркосна или укроћена?

- Нажалост, политичка воља грчке државе је у великој мери контролисана, и у том смислу поседује веома мало сопствене аутономије. Овако стање је било зацементирано догађајима из блиске прошлости, којима су се прикључили разни фактори унутрашњег и спољашњег карактера. Један од кључних момената била је и буквална предаја економске власти европским контролорима, као и чињеница да је невладиним организацијама омогућено да директно преузму неке од кључних полуга моћи. Пошто смо у Грчком решењу препознали ове динамике, покушавамо да креирамо супротну ланчану реакцију и преокренемо овај процес у што бољој мери.

Који су дугорочни планови грчке државне политике? Да ли таква стратешка оријентација постоји? Познато је каква је била позиција Грчке у биполарној историји, када су постојала два блока. Да ли позиција Ваше државе, у новом мултиполарном свету који се данас ствара, треба да буде на неки начин коригована, отворенија и креативнија?

- Грчка државна политика може да се у великој мери препозна у следећим карактеристикама: а) недостатак конкретних циљева а нарочито планске перспективе на дужи временски период; б) ограничена маневарска могућност и способност чувања позиција које су биле постигнуте у прошлости; в) одсуство смелости, али и креативности да се реше нека од важних националних питања.

Феномени и проблематике којима се бави су савремени али су веома условљени претходним спољним везивањима, која су често пута и наметнута. Наравно, улажемо велике напоре да премостимо и коригујемо неке одлуке из прошлости и да превазиђемо застарели блоковски систем сврставања, што ће неминовно довести до веће спољно-политичке аутономије, а њена основа може да буде једино национални интерес грчке државе.

Ми желимо снажну сарадњу са истоком, нарочито са Русијом и Кином и земљама чланицама Евроазијске уније и БРИКС-а. Америка другима забрањује сарадњу, док се њена робно-новчана размена са истима повећава из године у годину. Неко се овде прави блесав! Процена је да су санкције Русији коштале европску привреду више од 240 милијарде долара до данашњег дана, док је Америка имала свега 17 милијарди губитка. Размислите о овоме.

Грчка је преживела прави и реални пургаторијум (чистилиште) од стране бриселске администрације, проузрокован нестабилном економијом који је за последицу имао чак и продавање живе државне земље повериоцима. Да ли можемо говорити о намерном жртвовању једне читаве земље? Које су консеквенце „грчког случаја“ и невероватних тржишних преседана који су се одиграли у тој игри? Да ли је кипарско „шишање“ део свега тога?

- То је било немилосрдно клање једног мирног јагњета од стране његових одлучних господара. Читава ситуација била је детаљно испланирана много година уназад, а извршење стриктно и детаљно примењивано на тај начин да суштинског отпора и није било. Можемо слободно рећи да је политика свих администрација у последњих двадесет година довела до судбине у којој се сада налазимо. Грчка је одувек била мета глобализације, а циљеви су посебно били њен геостратешки положај, природна богатства, комуникационо-транспортна мрежа, као и њена традиционална социјална структура и вредности које су вековима остајале неизмењене и чисте. Са трансформацијом једне здраве земље у дужничког зависника започета је свеобухватна разградња државе и нације, што је током година само попримало све веће размере. Случај нашег Кипра (који је неотуђиви део грчког етноса) био је донекле другачијег карактера. Ту је у великој мери кључну улогу одиграо предузимљиви карактер Кипрана и њихова способност да у свој план инкорпорирају разне дијаметрално супротне стране интересе ( руски новац, америчке базе, турска територијална претензија) што је брзо довело до задовољавајућег решења.

У пантеону грчких политичких мислилаца и актера, важите за једног од најрадикалнијих. Колико долазак огромног броја миграната, који су пре света исламске вероисповести, представља претњу хришћанском идентитету европских народа? Говорите о дизању антимигрантског зида дуж реке Марице?

- Како видимо, на делу је једна својеврсна инвазија на Европу од стране муслиманских избеглица који нису били позвани нити од држава Европске уније нити од њихових народа, и који креирају једну озбиљну проблематику разводњавања јединствених културних и националних карактеристика које красе сваку европску земљу понаособ. Циљ читавог пројекта и оних који вуку конце овог „верског пресељења“ постао је веома јасан, а то је недвосмислена и активна исламизација европских држава, са неминовном ескалацијом конфликта у будућности. Све ово се спроводи под невином маском невладиних организација, које за ту сврху троше баснословне суме новца, а које, кроз разне европске фондове, финансирају управо грађани те исте Европе. Веома је јасно видљив тај „чудан“ шаблон избеглица који су увек и искључиво муслимани. Грчка је прва капија европске територије на коју пристижу ти таласи. Због овога је потребна заштита и њеног копна и њеног мора, али са циљем одбијања и одвраћања, а не менаџмента ових струја. Зид на стратешкој позицији реке Марице имао би за циљ да у симбиози са другим механизмима практично и психолошки блокира и обесхрабри све покушаје пробијања од стране нелегалног и неконтролисаног миграционог таласа.

Видимо да постоји једно одређено нестрпљење по питању решавања Балканског рубикона. Како оцењујете Преспански споразум Ципраса и Заева, којим је Грчка бившу југословенску републику Македонију признала под именом Северна Македонија? Како оцењујете покушаје етничке албанизације региона као и територијалне претензије које Влада у Тирани и такозвана влада у Приштини показују према суседним државама?

- Овај, такозвани „договор“био је акт под директним притиском немачког и америчког чиниоца. Он је самопроизвољно, незаконито и неуставно био спроведен од претходне администрације, која је на овај начин без икаквог стида понизила грчки народ, уопште не узимајући у обзир његово мишљење, али и више од тога: ускраћена му је чак и могућност да се изрази о једном тако важном националном питању. Само у 2018. години било је одржано више од 100 протеста и скупова у Атини, Солуну и свим већим градовима Грчке, што је само по себи недвосмислени показатељ спремности и жеље Грка да буду активни учесници овог питања. Грчка историја није ствар договора и преговора. Она је светиња! А самим тим је то и Македонија, која је један од њених фундамената. Ми смо категорички осудили тај „договор“ и улажемо огромне напоре, како кроз унутрашње полуге тако и преко спољних фактора, да га поништимо. Игра је у току… 
Што се тиче албанске територијалне експанзије, она је реална, али сама по себи није садржајна и снажна. Није државотворна нити кохерентна и више има карактер мафијашких група које су и саме често међусобно супротстављене. Читаву њену конструкцију у ствари одржавају страни фактори и користе је по потреби зарад остваривања сопствених циљева и дестабилизације. У том светлу, суседне државе требало би да имају добро организован план и контрамере ради њеног обуздавања и неутралисања.

Да ли би један од одговора на ову мигрантску кризу и албански експанзионизам могао бити успостављање чврстих веза са старим провереним савезницима? Да ли се поново може реанимирати Балканска лига, Балкански савез, у неком новом облику? Који су активни потези који би земље Балкана (пре свега православне) требало да одиграју ради обуздавања кризе у региону?

- Балкански савези имају смисао остваривања и постојања када интереси земаља чланица имају заједничке смернице и висок ниво преклапања, као и спремност на међусобну заштиту под претходно договореним односима према страним факторима и генералној спољној политици. Нажалост, чак и скорија историја Балкана показала нам је да православна вера сама по себи није била довољан фактор једног таквог савеза или уједињења. Супротстављене тезе имале би за последицу да би они били кратког даха. У то морамо укључити и спољнобалкански фактор, који би у једној таквој ситуацији веома лако могао да разгради било какав покушај савезништва. Билатерални односи, међутим, по алармантним питањима, суштински су потребни и неопходни јер директно утичу на судбину читавог Балкана, и као такви морају бити аутономно решавани од земаља суседа.

Један од носилаца и организатора грчког устанка против Отоманске империје 1821. године била је Грчка православна црква. Седамнаест година пре Грчке, такву улогу имала је и Српска православна црква у устанку Србије против Турака. Какви су данашњи односи грчке државе и православне цркве и каква је улога Цариградске, Александријске, Антиохиске и Јерусалимске патријаршије, које, иако етнички грчке, често имају дијаметрално супротне ставове?

- У садашњој фази, не постоји отворена и јавна улога Грчке цркве у важним питањима нашег друштва, како спољног тако и оног унутрашњег карактера.

Постоји осећај велике потребе и жеље за једним динамичним присуством, са моралним и традиционалним вредностима које Црква доноси, али и са њеним делима, која су кроз историју имала некада и судбоносне последице по читав наш народ (Грчка црква била је основни организатор ослобођења од Отоманске империје и оснивач модерне грчке државе). У овим временима, друштво има насушну потребу за духовним оснажењем и уједињењем управо по принципима који су основа православног хришћанства. Што се тиче гркофоних партијаршија, оне држе једно одстојање по унутрашњим питањима грчке заједнице. То се може у великој мери и разумети имајући у виду да се налазе на често веома непријатељски настројеним територијама, тако да су њихове енергије усмерене ка сопственим проблемима и преживљавању.

Како је правилно дешифровати последње догађаје унутар православних цркава, чији су односи озбиљно нарушени „канонизацијом украјинске Цркве“ од стране цариградског патријарха? Руска и Српска православна црква сматрају одлуку Васељенске патријаршије противзаконитом. Какве то последице може имати по односе међу православним народима и државама и каква је будућност украјинског проблема?

- Цркве, кроз љубав која их краси и кроз Божанску реч коју шире, налазе начине решавања озбиљних тема унутар својих оквира. Њихова брига и настојање требало би да буду усмерени ка остављању по страни спољних утицаја и фактора и узајамне размене ставова (историјско искуство нас подсећа и на теже ситуације), а такав начин дијалога ће неминовно довести до коначног решења. С друге стране, неразрешена питања Цркве ни у ком случају не смеју утицати на везе међу православним народима, пошто вера у Христа као таква нема везе са политичким или административним активностима цркве, нарочито када земаљски интереси превладавају у њој. Питање Украјине мора бити решено у што краћем временском року, јер ће у супротном брзо измаћи контроли и попримити несагледиве размере и последице.

Како оцењујете билатералне односе Грчке и Србије, као и уопште односе грчког и српског народа? Да ли пријатељство наша два народа представља потенцијал који би могао бити много више искоришћен за унапређивање грчко-српских односа?

- Мислимо да се везе наших братских народа налазе на веома задовољавајућем нивоу, али би у многим областима могле бити продубљене. Традиционално пријатељски односи увек имају могућност ширења и побољшања, нарочито када је њихова окосница искрена жеља и отворена комуникација. Наша намера, и као партије Грчког решења, јесте отварање нових области сарадње и јачање оних до сада постојећих. 

Желели бисмо да нам, као неку врсту закључка, на крају дате једну врсту пројекције будућих геополитичких процеса. Да ли је магични концепт решења људских ратова и конфликата, који је најавио Фукујама кроз „крај историје“, реалност, или само једна илузија коју је сахранила и последња ПАКС АМЕРИКАНА?

- Анализе показују да улазимо у један посебно турбулентни период који ће своје последице имати и на народе Балкана. Оно што ћемо у блиској будућности гледати јесте рат за изворе природног гаса, али и неких нових, за сада не тако важних извора енергије. Та конкуренција и надметање ће довести до неминовних сукоба и проблема, и задати озбиљне главобоље владама држава. Неки ће у тој игри јачати и просперирати, док ће се други суочити са озбиљним кризним ситуацијама. А народи који не обезбеде на адекватан начин енергетску аутономију биће приморани на потчињен положај у будућности нове геополитичке расподеле света.

Изјаве и ставови

Прво сам Грк а онда Европејац

„Прво сам Грк, а онда Европејац. Европу која је подређена немачкој економији, која има важне и мање важне земље, и која нема сопствену спољну политику – нико не жели. Европа мора постати заједница народа једнаког гласа.“

„Турска никада није променила свој агресивни карактер. Питање је само ситуације и могућности. То је потврдила својом историјом, али и садашњицом (Кипар, Мала Азија, Смирна). На сваку провокацију треба одговорити чврсто, ако треба и војно.“

„Било коме са полицијским досијеом треба да буде онемогућено учествовање на изборима. Радимо на увођењу таквог закона.“

„Без православља и мушкости, грчке државе не може и неће бити. Историја нам је то већ потврдила.“

„Снажно се одупиремо приватизацији грчких фабрика, инфраструктуре, рудних богатстава и земље. Шта ће нам остати ако све распродамо?“

Парламентарни избори 2019.

Новинар СКАИ ТВ: „Са киме ћете сарађивати после избора?“

Кириакос Велопулос: „Само са Богом!“„Не сматрам себе ни десницом нити левицом. Тај систем је давно превазиђен. Или си посвећен идеји, или прихваташ компромисе.“

„Србија, за разлику од Грчке, има Цркву. Српска православна црква јасно и храбро стоји иза неотуђивог српског Косова.“

„Желимо да кроз референдумско питање уведемо смртну казну и стварну доживотну робију. Нека два пута размисле нарко-дилери и силоватељи деце шта смеју да раде.“

Да ли је српским безбедносним службама потребна реформа, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Геополитика број 109, јун-јул 2020.