Најновије

ГЕНЕРАЛ ВИНКО ПАНДУРЕВИЋ: Балканска картографија и “разграничење”

Балкан (Илустрација: Pixabay)

Пише: Винко Пандуревић, генерал ВРС у пензији

Све учесталије расправе на тему променa, редефинисања или пак корекције граница између држава западног Балкана, изазивају велику политичку буру на регионалном и међународном плану. Након жустрих политичких расправа између лидера држава западног Балкана, а посебно унутар БиХ, после објављивања „Јаншиног нон пејпера“ (о коме је било доста речи, прим.аутора) у коме се износи платформа могућег разграничења међу државама западног Балкана, стекао се утисак као да је сама тема граница на Балкану нешто сасвим ново, да је то јерес и нешто непознато, како на регионалном тако и на ширем међународном плану.

Добро је познато да су антропогеографски, политички и геополитички процеси на Балкану изродили појам балканизација, који је са негативном конотацијом ушао у дипломатски и геополитички вокабулар као синоним за полиитчко-територијалну и етничку расцепканост, међусобну конфронтираност и сталну умешаност  страних (ванбалканских) чинилаца. (Миломир  Степић, У вртлогу балканизације, Службени лост СРЈ, Београд, 2001. Стр.10.). Зато се врло честе расправе о границама међу државама на Балкану, посебно на западном Балкану, могу посматрати као расправе на тему једног континуираног процеса нестабилности и међусобне супростављености како унутрашњих-балканских, аутохтоних, тако и спољашних, алохтоних чинилаца, који свеукупно одређују нестабилност западног Балкана.

Основни проблем одређења граница појединих дражва на Балкану, је у томе што се најчешће, па и у модерно доба границе формирају без потпуног уважавања општеприхваћених и фундаменталних принципа на којима почива међународни поредак и односи међу државама, почев од Вестфалског споразума из 1648, којим је створена база модерног међународног система независних нација-држава, у време када су данашње западнобалканске државе биле чиста географија, у форми географских фрагмената, (Вестфалски споразум садржи 4 основна принципа; 1. Принцип суверенитета нација-држава и фундаментално право самоопредељења; 2. Принцип правне једнакости међу нацијама-државама; 3. Принцип обавезујућих међународних уговора међу државама и 4. Принцип немешања једне државе у унутрашња питања друге државе, прим.аутора) (Henry Kissinger, World order, ALLEN LANE, London, 2014. Стр. 23-41); затим уз селективну примену Хелсиншког договора – Хелсиншке декларације или како га још зову Завршни акт из Хелсинкија, који су 1.августа 1975. у Хелсинкију потписали највиши представници свих европских земаља (осим Албаније), те уз њих представници  САД и Канаде; (Из овога акта  касније је проистекла Организација за европску безбедност и сарадњу – ОЕБС, прим.аутора); па све до злоупотребе принципа остваривања начела и права самоопредељења народа и суверености држава.

Знамо да се односи међу државама на међународном плану испољавају као врло динамични процеси, који се с времена на време морају каналисати одговарајућим међународним актима правне снаге, морају се заснивати на општеприхваћеним принципима, зато се и Хелсиншки договор сматра једним таквим актом.

Завршна Хелсиншка декларација у суштини има десет кључних тачака и то: 1. Једнакост суверених држава; 2. суздржавање од употребе и претње силе; 3. Неповредивост граница; 4. Територијални интегритет европских држава; 5.  Мирољубиво решаваење спорова; 6. Немешање у унутрашње послове других држава; 7. Поштовање људских права и основних слобода, укључујући слободу мишљења, савести вере и убеђења; 8. Равноправност народа са правом на самоопредељење; 9. Сарадња међу државама; 10. Поштовање правила међународног права уз максималну дозу добре вере. (Хелсиншки завршни акт конференције о европској безбедности и сарадњи, 1.август 1975. fer.org.rs 2018/11, Превела: Ведрана Спајић-Вркеш).

Наведене одредбе Хелсиншког акта своју практичну реализацију на постјугословенском простору доживеле су на врло специфичан начин, у најмању руку речено, непринципијелно. Када је реч о сукобима на постјугословенском простору и о статусу новонасталих држава и њихових граница на западном Балкану, онда примена принципа из Хелсиншког акта има свој sui generis карактер.

Питања у Хелсиншком акту која су везана за људска права, касније су у западној литератури тумачена као „луково запаковани Тројански коњ Хенриа Кисинџера“, односно као средство којим су се на мала врата легитимизовали покрети и иницијативе које ће крајем осамдесетих година и почетком деведесетих година прошлог века довести до пада комунизма. Када је реч о људским правима и њиховом поштовању, као мери легитимности правног реда одређене државе, управо је током рата на постјугословенском простору кориштен „Кисинџеров тројански коњ“ у интерпретацијама због (не)поштовања људских права, како би се лакше кршио принцип суверенитета држава. На овом фону су настале нама добро познате интервенције и оружана агресија на суверене земље, ради спречавања „хуманитарних катастрофа“, где су обично Срби били ти који су наводно изазивали хуманитарне катастрофе. (Агресија НАТО на СРЈ, као најочигледнији пример.).

Селективност, односно недоследност у примени принципа Хелсиншког акта, који се тиче људских права је и право на самоопредељење и право државе на сувереност. Самоопредељење и отцепљење народа (нација), а не националноих мањина, у новијој историји представља неотуђиво, али истовремено никада у целости конзумирано право на стварање националних држава, а исто тако и право на уједињење у нове државне творевине.

У свету не постоји шири међународни политички консензус о овом проблему, што је узроковало непостојање система јасно издиференцираних норми међународног права којим би ова материја била уређена. Управо наведени легалистички дефицит на међудржавном нивоу омогућио је појединим државама различит однос према употреби истог колективног људског права, а најмоћнијим државама је пружило прилику да арбитрирају у наведеним питањима руководећи се пре свега стицањем геостратешких и геополитичких предности, што је резултирало  кризама и политичком нестабилношћу, који су били и још увек су  изражени на запдном Балкану. Ради задовољења интереса великих сила на Балкану у научној и политичкој јавности долази до интензивирања супростваљености две иначе значајне вредности: територијални интегритет, односно целовитост и суверенитет  међународно признатих држава, а са друге стране колективно људско право народа на самоопредељење и отцепљење. (Шире видети: Божидар Вељковић и други, Самоопредељење народа и сувереност држава,  SVAROG бр. 9. октобар 2014. (9-19).

Историјске чињенице на Балкану показују, да употреба права на самоопредељење није било само истински израз воље једног народа (демократски условљено право) већ је оно (право) иструментализовано у смислу сталног и увек поновног постизања одређене геополитичке равнотеже интереса, најчешће моћних држава.

Настанак нових „суверених држава“ после распада СФРЈ (као најочигледнијег пример кршења Хелсиншких принципа), не само као израз права на самоопредељење и отцепљење, него и као резултат подстицаја од стране моћних држава, заинтересованих за Балкан, довео је до раскорака између de jure суверенитета, који међународни систем дозвољава таквим државама и de facto могућности да служи свом становништву и да се понашају као одговорни чланови међународне заједнице. Такве новонастале „суверене државе“ немају потребну специфичну тежину и критичну масу да могу утицати на односе у међународној политици, нити с друге стране могу утицати на унутрашњу стабилност и побољшање квалитета живота својих грађана. Управо су такве државе на Балкану потребне онима који су им даровали „суверенитет“, ради лакше манипулације тим истим државама и остваривања својих геостратешких интереса.

Исцртавање граница на Балкану је неисцрпна тема и инспирација за многе картографе. Не постоји једнозначно и опште прихваћено одређење граница самог Балкана, а још мање граница западно-балканских држава. Непостоји сагласност ни око географских, ни око  политичко-географских, а још мање око геополитичких граница Балкана. При одређивању граница самог Балкана, као и граница балканских држава, неопходно је уважити следеће детрминанте: физичко-географске; културно-цивилизацијске; економско-географске; геополитичке и геостратегијске.

Све државе и сви народи западног Балкана, укључујући ту и Хрватску и хрватски народ, имају изражене одговарајуће претензије за одређене просторе западног Балкана. Сви народи на западном Балкану полажу одређена, своја права на „своје“ историјске територије и настоје своје етничке просторе дефинисати у државотворном смислу. Са постојећим границама на западном Балкану не мире се пре свих Албанци, Бошњаци, затим Срби, и Хрвати, који то прикривено изражавају. Македонци се боре за очување својих постојећих граница на које атакују пре свих Албанци.

Срспки народ, његове историјске и етничке територије и српска држава као вишезначни и стожерни елемент не само свих Југославија већ и Балкана у целини, током распада Краљевине Југославије и СФРЈ суочио се са катаклизмичним изазовима насилног политичко-територијалног разбијања и сажимања, геноцидног физичког уништења, протеривања, покрштавања и расрбљавања, колективног пропагадног демонизовања, те идеолошког и националног унутрашњег сукобљавања. Зато је политичко-географски начин размишљања о српским земљама нужност и једини пут интегрисања српског народа и његових историјских и етничких територија. (Миломир Степић, исто, стр. 8-9).

Видимо, да данас скоро ниједна држава наследница Југославије нема прихватљиве природне границе, као једног важног елемента за конституисање државне територије. Такође већина новонасталих држава нема стабилан етнички и културни простор. Многе од тих држава немају властити капацитет да издржавају државни апарат, да властитом војском гарантују територијални интегритет, полицијом унутрашњу безбедност или адекватном дипломатијом одговарајући међународни положај.

Са постојећим државним границама на западном Балкану, мало је ко задовољан. Реч је о границама које су исцртане у модерно доба, неколико деценија након Хелсиншког завршног акта, који предвиђа непромењивост граница у Европи. Хелсиншки акт су прекршиле кључне земље његове потписнице, јер се радило о промени српских државних граница, о дробљењу српских земаља. Да су доследно поштоване одредбе Хелсиншког завршног акта до промене граница на западном Балкану не би ни дошло на крају 20.века.

Погледајмо, бар хипотетички, шта би се у том смислу могло променити, шта урадити да се договорно ицртају такве границе које ће бити општеприхваћене, резолутно заштићене Хелсиншким завршним актом. У том смислу је неопходно уважавање мноштва фактора (историјских, географских, демографских, економских, етничких, културних, геополитичких и др.) не ради стварања већег хаоса, него ради обезбеђења дуготрајног мира, стабилности и економнског напретка.

Дакле у свим нон пејперима и путем канала тајне дипломатије, размишља се о довршењу процеса разби-распада Југославије, плус исцртавање нових граница Албаније, било “Велике Албаније“, било „Природне Албаније“. Од свих бивших Југословенских република, Словенија није обухваћена променом граница, нити је Црна Гора конкретније третирана у смислу редефинисања граница. БиХ као држава три суверена народа, који имају право на самоопредељење и отцепљење је предмет радикалног мењања граница. Она је најбољи пример и показатељ последица сучељавања три цивилизацијска круга, три монотеистичке религије. Показатељ шта се дешава са процесом конституисања и стицања суверенитета једне државе чија се територија налазила у целости или делимично у различитим империјама, чији суверенитет се дели између више народа, чија је тежња за суверенитетом и интегритетом мање израз права на самоопредељење више народа, носиоца тога суверенитета, а више подстицај спољног фактора, за очувањем њеног интегритета.

БиХ је држава у којој се још увек манифестују последице тога да држава од краја средњег века  и током новог века није уживала никакве облике смаосталности. То је држава која је увек била под нечијом туђом управом где су разлилити народи (Хрвати и Срби, било католици, православци или мухамеданци) третирани на различите начине. Тражење државног искона БиХ у раном средњем веку, је исто као и ходање завезаних очију. Историјске су чињенице јасне, у БиХ се увек радило о српским етничким просторима, као и о хрватским, али у нешто мањем обиму. Ти српски етнички простори су у различитим периодима попримали и неки други префикс, у зависности од религијске припадности народа који су тај простор насељавали. 

БиХ у свом дугом кретању странпутицама и беспућима Отоманске  империје и Аустроуграске царевине, захваљујући српском чиниоцу (Краљевини Србији) стиче одговарајуће форме самоуправе и слободе у Краљевини Југославији, касније у Федеративној народној републици Југославији, односно ФНР Ј и у СФРЈ стиче и висок ниво државности-статус републике, чланице Федерације, али у великој мери осамостаљена од Федерације као и остале републике. На бази унутар југословенских уставних реформи БиХ добија још више елемената државности, које два народа Хрвати и Муслимани, путем мајоризације Срба, користе да БиХ прогласе сувереном државом, која добија и међународно признање. Амандман на Устав БиХ из 1972, како неки бошњачки аутори тумаче, по речима нашег академика и историчара М. Екмечића, могао би се изчитавати између редова, па би гласио: “Држава босанскохерцеговачких Срба није Србија, држава босанскохерцеговачких Хрвата није Хрватска. Њихова држава је Босна и Херцеговина“. (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања,  Историја Срба у новом веку 1492-1992, стр.548.). То је време када је за српски народ то значило да се његови делови у другим републикама више не рачунају  у његову етничку целину.

Модерна босанкско-херцеговачка држава није настала вољом свих њених конститутивних народа. Њен устав је октроисан у оквиру Дејтонског споразума. Само привидно прихваћен вољом политичких представника свих народа у БиХ, чија воља никада није проверена путем било ког облика демократског изјашњавања народа. У БиХ непостоји унутрашње везивно ткиво, непостоји кохезиони фактор који би доприносио њеном јачању. БиХ данас одржава страх од рата, страни притисак, Високи представник. БиХ разједа унутарполитичка нетрпељивост.

Тежња Бошњака да се БиХ унитаризује, због њиховог страха да ће БиХ нестати уколико буде децентрализована, сложена држава. Бошњаци се идентификују са БиХ. Не са БиХ каква је конституисана у Дејтону, него са БиХ као искуљчиво државом Бошњачког народа и осталих. Тежње и страхови Бошњака  се могу у одређеној мери и разумети, јер они друге-резервне државе немају, а нису научили и нису спремни да овакву БиХ деле са друга два народа. Бошњаци се уздају у помоћ САД и донекле ЕУ. Немају Бошњаци подршку САД за целовиту БиХ, зато што су Бошњаци на правом путу, или што се боре за исправну ствар, или што су како мисле, у рату били жртве, него САД одржавају БиХ као државу  дотле, докле то одговара њиховим геополитичким интересима. БиХ је потребна западу и САД, јер докле БиХ постоји у овом облику, онемогућено је стварање једне целовите српске државе на западном Балкану, и тиме се знатно потискује и редукује руски утицај на Балкану.

Омогућавање кроз Дејтонски споразум специјалних паралелних односа између Републике Српске (РС) и Србије, може бити путоказ далекосежних процеса на западном Балкану. Стално зближавање РС и Србије, може у одређеном историјском тренутку водити сједињењу  РС и Србије и у географском и у политичком смислу, уколико то буде одгварало западу и САД. Онога тренутка у коме би Србија гарантовала САД да ће истиснути „малигни руски утицај“ на Балкану, који се остварује пре свега преко РС и Србије, САД би биле спремне да се РС и Србија уједине. У том случају би Срби и Србија били главни амерички партнери на Балкану. Бошњаци су у заблуди, ако мисле да могу оружјем одбранити БиХ, како то рече Тимоти Лес, некадашњи британски дипломата на служби у БиХ и геополитички анлитичар. БиХ је одржива докле то желе или докле то могу да остваре САД, зато је сваки рат непотребан и треба га искључити као таквог.

Дакле, историјске лекције, актуелно стање односа у БиХ и њихови трендови захтевају од реалних политичара и аналитичара да их објективно анлизирају и одреде одрживе и изводљиве пројекције будућих односа у БиХ, односно редефинисање БиХ, било као федерације три националне републике или њену дезинтеграцију, односно припајање РС Србији а Хрватских кантона РХ. Не могу се занемарити историјске тежње српског народа да живи у једној држави, нити историјске тежње хрватског народа да сходно прокламованом „државном праву“ створи своју националну државу у границама већинских хрватских етничких простора, као ни савремене тежње новоформиране и профилисане бошњачке нације да формира своју националну државу у БиХ на територијама на којима већински живе Бошњаци. Све три врсте наведених тежњи неће изчезнути саме од себе. Оне ће бити ту. Развијаће се и јачати и чекати повољан историјски тренутак. Упоредо са тим процесима БиХ ће да стагнира, економски ће заостајати, демографски назадовати и претвориће се у друштво без перспективе. Сви кључни политички субјекти у БиХ су јединствени у ставу да је БиХ нефункционална, да је немогућа држава. То зна и страни фактор, али Бошњачки лидери уз његову помоћ БиХ држе „на апаратима “.

Политичари у БиХ уз подршку гараната и сведока Дејтонског споразума морају смоћи снаге да путем дијалога нађу решење за миран разлаз три народа у БиХ. Требају уклонити све опасноти које подкопавају мир. Латентне претње отцепљењем РС или претње унитаризацијом БиХ поткопавају пут развоја целокупног друштва. Тврдоглаво истрајавање Бошњачких лидера на унитаризацији БиХ, или претње ратом у случају отцепљења РС, може имати само један циљ, а то је да временом кроз деценије или за један век, се у толиком броју смањи број Срба и Хрвата у БиХ, да њихово питање буде решено демографским нестанком или одумирањем, па да се то више не потеже као политичко питање и да цела БиХ као гњила крушка падне у руке Бошњацима. Такав сценатрио је мало вероватан, јер су демографски трендови у БиХ скоро идентични код сва три народа. Такође је мало вероватно да ће западне силе дозволити такав развој догађаја да се у срцу Европе формира једна чиста исламска држава, јер и данас БиХ држе по систему два кључа (међусобно обуздавање Срба и Хрвата и њихово контролисање Бошњака).

Република Хрватска је скоро у потпуности решила српско питање. Срби више нису реметилачки фактор. Срспко питање у РХ полако догорева и то ускоро неће бити препрека у односима између РХ и Србије. Више територијалних спорова између те две државе неће бити, јер су српски етнички простори празни. РХ свакако ће свој државно-правни пројекат окончати ствљањем свих хрватских територија у БиХ у састав Хрватске, како би делимично попунила свој меки трбух и благо склопила геополитичку чељуст. Није искључено да неке снаге у Италији, у случају промене граница РХ и других  поменутих држава, не поставе питање Истре и далматинских острва.

Подела БиХ између РХ и Србије, идеја која је била присутна током рата у БиХ, у хотелским кулоарима током преговора између српских и хрватских лидера, ни би била од интереса ни за РХ ни за Србију. Овим двема државама одговара припајање српских односно хрватских територија матичним државама, уз истовремено стварање бошњачке државе. Остаје отворено питање да ли ће велике силе САД, Русија, Немачка, Француска, Велика Британија и Кина пристати на овакав сценарио. Односно да ли би овакво решење задовољавало њихове геостратешке интересе.

Када је реч о Србији у контексту прекрајања граница на западном Балкану, онда треба казати да Србија у овим процесима наступа врло опрезно и суздржано. Апстрахујући тренутне политичке прилике у Србији, у региону и у свету дугорочно посматрано Србији би одговарао сценарио промена граница БиХ. Вековна тежња Срба да живе у једној држави, коју сви други називају “Велика Србија“, као природна тежња једног народа, може доживети у наредним деценијама своју пуну реализацију. Средином 19.века када је у Кнежевини Србији живело мање од милион становника, она је сматрана матицом Срба, иако је у то време само у Аустроугарској царевини живело 1. 584 134 становника српске националности,  чак више за 300 000 него Хрвата. (Милорад Екмечић, Исто, стр.205.). Срби су пак средином 19.века били најбројнији балкански народ. Француски научник Ами Буе 1840.године тврди да су Срби најбројнији народ на Балкану и да их има  5 милиона, од чега 3 милиона  православне вере. Један милион у Угарској, 900 000 у Србији и један милион у другим областима. Од преостала два милиона, један милион су муслимани Босне, Рашке области, Косова, а један милион су католици у хабзбуршкохј царевини. (Милорад Екмечић, исто. Стр. 211.). Ови подаци говоре о несразмерном распореду српског становништва под влашћу властите државе, властитог господара и под влашћу туђина. Тежња српског народа да се окупи и у политичком и државотворном смислу уједини је процес који се не зауставља. Он тече брже или спорије. Упада и у фазе дисконтинуитета и назадовања, али се сигурно неће зауставити. Краљевина СХС, касније Краљевина Југославија је била држава у којој су се окупили сви Срби, али то није била искључиво српска држава. Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији није предходило свесрпско државно уједињење, које би окупило сав српски народ и његове територије у једну српску државу, а онда да се ступи у шири облик међунационалног повезивања  јужнословенских народа. Српска држава је била Краљевина Србија, која је утопљена у Краљевину Југославију. У тој новој држави Срби су чинили многе компромисе на властиту штету. Што се тиче броја становника у Краљевини Србији и Краљевини Југославији, он је био под снажним утицајем губитака током Првог свестког рата. У званичној статистици прављеној за Версајски мировни уговр 1919, прорачунато је да је у старим границама, без Косова, Метохије и Македоније Србија изгубила 43% свог становништва. Црна Гора је изгубила 25%, а БиХ 19%.

Крајеви у којима су живели Срби, а под влашћу других, не под својом влашћу, страдања и губици су били огромни. Велики број становништва је емигрирао у Србију.

Према попису становништва СФРЈ из 1971. Срба је укупно било 8 143 246. Од тога је на ужем подручју („Ужас“ од Ужа Србија) 4 699 415, а у другим републикама и покрајинама 3 443 831 становника. У БиХ их је било 1 393 000. У Хрватској 626 000, у Војводини 1 089 130, Косово 228 264, Македонија 46 000, Црна Гора 39 000 (а највећи део Срба у Црној Гори се у то време изјаснио као Црногорци, прим.аутора). (М. Екмечић, исто, стр. 548). Ови подаци говоре сами за себе, посебно о томе колико је Срба изван матичне државе Србије, и колико је важна идеја уједињења српских етничких простора.  Српски народ без своје државе брзо изчезава. Територија без народ још брже.

Понуђено прекрајање граница на западном Балкану не би мимоишло ни промену граница Србије, не само тиме што би се припојила РС, него би то захтевало и промену граница на југу Србије, односно уступање највећег дела територије Косова и Метохије Албанији, које би уследило после признања косовске независности. Крупан је проблем КиМ. Мноштво је разлога да се уопште не разговара на тему признања Косовске државности, а камоли на припајање КиМ Албанији. Уколико се ово питање посматра изоловано оно изгледа још крупније. С обзиром да се питање граница на западном Балкану поставља у најширем контексту територијалних преконпоновања држава и територија онда ово питање добија и другу димензију. Знамо из историје, да је Русија 1914. нудила Краљевини Србији велика територијална проширења на запад и на север уоклико би уступила тероторије   Старе Србије – Македоније, Бугарској, коју је Русија по сваку цену желела да увуче у рат на својој страни кроз обнову балканског блока. Српска влада на челу са Н. Пашићем је то резолутно одбила неколико пута. Данас знамо где је Македонија, а знамо и то да  су у међувремену уследила мала територијална проширења Србије, а и да она нису последица губитка Македоније. Конструктивна анализа различитих сценарија, не сме бити унапред одбачена. Коначна карта Балкан није ни изблиза готова.

Албанске националне тежње за уједињењем „албанских историјских територија“ у „Природну Албанију“ не треба да изненађују. Ма колико год оне биле супротне српксим националним унтересима, ма колико год цепале карту западног Балкана, оне су део једног процеса, романтичарског заноса и процеса националног уједињења Албанаца. Када се све промене граница на западном Балкану посматрају са колективно-психолошког аспеката народа западног Балкана, видимо да оне имају скоро исту подлогу. За Албанце је спорно уједињење српских простора и очување интегритета Србије, али им није спорно уједињење свих албанских простора и стварање „Великие Албаније“ и обрнуто. У случају да се границе на западном Балкану прекроје према Јаншином нон пејперу, у том случају су Албанија и Албанци највећи добитници. Албанија би добила највећи део територије КиМ, делове Северне Македоније, па чак и делове Црне Горе уз напомену, да би с протоком времена захтевали и неке тероторије Грчке које насељава албанско становништво.

У општем контексту прекомпоновања граница на западном Балкану Северна Македонија би се нашла у најтежем положају. За њене западне територије заинтересована је Албанија, а за источне Бугарска. Највећи успех за Северну Македонију би био да сачува територијалну целовитост и да на адекватан начин успостави уравнотежено унутрашње уређење, имајући на уму пораст албанског становништва у Северној Македонији. У случају да се западни део Северне Македоније припоји Албанији, остатак Северне Македоније би своју судбину морао везати за Србију, као природног савезника са којим би могла успоставити најбоље односе.

Када је реч о Црној Гори, она се у Јаншином нон пејперу не помиње посебно. Прекрајање граница Црне Горе у овој фази не би било неопходно. Са развојем процеса разграничења међу другим западнобалкаснким државама и стварањем Србије у новим границама, очекивати је да би у Црној Гори наступио процес „ресрбизације“  и да би се Црна Гора природно приближавала Србији са коначним циљем конфедералног уједињења у неком историјском тренутку.

Занемаривање или одбацивање понуђених територијалних разграничења, као јереси, као наводног узрочника нових ратова, неће побољшати односе међу државама нити допринети унутрашњем стању у тим државама. Када је реч о БиХ, Бошњаци живе у илузији да је БиХ целовита, унитарна и да може бити функционална држава; Срби у БиХ сматрају да се РС довољно осамосталила и самодовољна и кроз јачање специјалних паралелних веза и односа са Србијом  достигла потенцијал за коначно раздруживање од друга два народа; Србија сматра да има стварну територијалну целовитост уз привремено суспендован суверенитете на КиМ; косовски Албанци живе у илузији да су суверена, самостална и међународно призната држава; Хрвати да су у својим кантонима – Жупанијама у БиХ оживели Херцег Босну и да на њиховим територијама владају закони Хрватске. Илузије мора заменити стварност. Илизионисте реалисти. Неко ће рећи да је ова анализа контрадикторна, јер се позива  на поштовање Хелсиншког завршног акта, а онда нуди промену граница. Хелсиншки принцип немењања граница на Балкану је давно нарушен. Отворен је проблем граница на западном Балкану. Да би се тај проблем затворио и да би се вратили на Хелсиншке принципе неопходан је договор међу западно-балканским државама. Понуђени сценарио у овој анализи може бити подлога за разговоре.

У свакој од западнобалканских држава има у оваквом стању и у овим постојећим границама довољно потенцијала за сукобе скоро сваке врсте и да очување стања status qou у догледно време нуди шансу за нове сукобе, који би се периодично обнављали. На пример свако очување цловитости БиХ, па и силом оружја значило би само продужење агоније и стварање услова за нове сукобе у неком времену када се за то створе неопходни услови, обезбеде се ресурси: људски и материјални подпомогнути неопходно индивидуално психолошким и социопсихолошким набојем.

Два су крупна проблема када је реч о прекомпоновању граница на западном Балкану, односно када је реч о успостави трајног мира и стабилности. Један је, (не)могућност међусобног договора и споразума западнобалканских лидера, а други је (не)задовољење интереса великих сила. Колико год сви декларативно желели мир и стабилност, они сви с времена на време повлаче ирационалне потезе, који на први поглед изгледају прихватљиви и на трагу обезбеђења „виталних националних интереса“, а у ствари они дугорочно продубљују кризу. Када домаћи лидери постигну равнотежу у међусобним односима, и не могу да остваре жељену превагу, тада наступају спољни фактори који изабраној страни пружају подршку, коју домаћи политичари схватају као шансу за испуњење властитих интереса. То је једно непрекидно кретање у кругу, без шансе за успешна решења.

Стабилан и просперитетан западни Балкан треба бити интерес пре свега западнобалканских народа. До тога се може доћи међусобним договором, уколико се на тај начин задовоље делимично или у целости и интереси спољних актера непосредно заинтересованих за простор Балкана у целини. Нове границе држава, које само на први поглед изгледају штетне по већину западнобалканских држава, дугорочно  нуде мир, стабилност и бољу будућност. Само стабилне и функционалне државе западног Балкана, без територијалних спорова ЕУ, жели као своје будуће чланице. Немогућа мисија?  Можда ДА, можда НЕ? ЕУ, као и неке друге западне земље подстичу граничне спорове и сепаратизам, који доводи до нарушавања интегритета пре свега Републике Србије.

На крају би све земље западног Балкан у новим границама ушле у ЕУ, у којој више „државне границе нису тако битне“. „Битни су људи и квалитет њиховог живота“, како нам се скоро непрекидно поручује из те исте ЕУ.

Каква опасност прети Младићу и Караџићу, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Српски став

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube