Пише: Милан Видојевић
Иако није постојао пројекат дислокације млинова у случају рата, Привредни савет утврђује да млинове треба "одмах демонтирати и послати у одређена места." комисија за ревизију при Савезној планској комисији одобрила је локације за млинове Блажуј, Мостар, Горажде, Високо, Маглај, Зеница, а потенцијално и Сарајево, Тузла, Олово, Јајце и Бихаћ, а за млинове и силосе у Фочи, Бањалуци, Босанској Крупи, Бугојну, Билећи и Дрвару, све, дакле у Босни и Херцеговини. Привредни савет Хрватске 1951. године обезбеђује средства за млинове у Огулину, Госпићу, Грачацу, Стрмици, Книну, Метковићу и Фужини, што је Привредни савет Југославије одобрио. Привредни савет ФНРЈ није прецизирао да ли је реч о изградњи нових капацитета, реконструкцији постојећих или пресељењу млинова из других крајева земље. Постоји попис пресељења објеката из Војводине, у студији Економског института из 1957. године, па ћу вам дати неколико примера да би се схватила политика државе у том периоду.
Пренос млинова из Војводине почео је пре 1950. године."Маргит" из Суботице (50 т) пребачен је у Јајце, "Србија" из Бачке Тополе (70 т) у Сарајево, "Моравица" из Старих Моравица (45 т) у Дрвар, "Задари" из истоименог места (13 т) такође у Босну, "Дожа" (30 т) и "Кирхенмајер" (20 т) из Чантавира у Прибој и Босну, "Хунцигер" из Ловћенца (13 т) делимично у Босну, "Ленхард" (20 т) и "Доби Јанош" (15 т) из Кикинде у Никшић и Пљевља, "В.Стојановић" из Бечеја (30 т) у Велес, "Морава" из Савиног Села (15 т) у Прибој на Лиму, "Први мај" из Жабља (20 т) у Врбању БиХ, "Мартон Тил" из Футога (10 т) у Босну, "Обнова" из Бача и млинови из Каравукова (5 т) и Качарева (35 т) "однети на непознату локацију," из Српског Милетића (20 т) пресељен у Бољевац, "Златна звезда" из Уздина (10 т) у Македонију, Задружни млин из Мола (40 т) у Тузлу, "Михок" из Сенте (30 т) у Титоград, Задружни млин из Кањиже (25 т) ван границе, вероватно у Албанију, "Сефер" такође из Кањиже (30 т) у Прибој на Лиму, "Шулцов млин" из Новог Сада (30 т) у Кичево, и млин из Ечке (25 т) у Бихаћ.
Поред млинова из Војводине демонтиране су и неке фабрике из прехрамбене индустрије, крупара "Караш" из Страже (11 т) у Владичин хан, Уљара Јосипа Лењија из Врбаса (60 т) у више места, Фабрика шећера из Сивца (300 т) у Албанију, делови Фабрике "Кулпин" из Сремске Митровице у Шабац и Ужичку Пожегу, Фабрика уља "Краљ Петар Први" подељена је на више малих погона за цеђење маслиновог уља у Хрватској.
Од бројних војвођанских циглана пренесене су четири механизоване. Из Зрењанина (5 милиона комада) 1946. године однета у Беране, а друга (3 милиона комада) у Пљевља. Наредне године пресељене су "Обнова" из Баваништа (2,5 милиона комада) на Космет и "Радованово" из Сечња (2,5 милиона комада) у Београд.Као и цигла за градњу кућа и дрвна индустрија је, по предпоставци, требала да производи кућни намештај. Тако је комплетна производња намештаја "Гај" из Панчева пренета је у Црну Гору, прерада дрвета "Полет", у којој је радило 700 радника у Хан Пијесак, пилана из Бечеја у Косовску Митровицу. пилана "Воће" из Зрењанина у Крушевац, док је Фабрика намештаја "Шипош" из Суботице однета ван границе, вероватно у Албанију.
Потреба за електричном енергијом и индустријализацијом (сећате се бољшевичке пароле, индустријализација плус електрификација једнако социјализам), па је било пресељења и ових капацитета. Из Србобрана је однета електрична централа (по сећању житеља), у неко место код Крања. Из Електриче централе Панчево у Никшић су још 1946. године однета два дизелмотора и један гатер, а 1950. је однета цела електрична централа из Ловћенца, а 1953. године парни котао (27 атмосфера) и турбогенератор (2.000 КВ) из електричне централе Зрењанин.
Ради помоћи неразвијеним крајевима и подизања општег нивоа индустријског развоја пресељавани су и други капацитети. "Фабрика ножева браће Јанез" је 1946. године пренета из Руме у Земун (за предузеће "Партизан"), 1947. године је из Суботице у Сарајево пренета "Ливница Партизан" )300 вагона опреме и материјала), Фабрика плугова Полиха и Варге из Куле у Лесковац ( за предузеће "Пролетер"), 1948. године Фабрика сатова А.Бекера делом у Београд ("Борац") делом у Земун "Партизан"). У периоду 1949-1953. године "Југоалат" из Новог Сада највећим делом пренет је у Требиње.
Из области хемијске индустрије 1946. године из Суботице у Осијек и Крагујевац пренета је фабрика сапуна, 1947. године је из Суботице у Загреб пресељена фабрика батерија "Југотипер", а из Новог Сада за "Дугу" у Београд пренети су делови фабрике "Југолек."
Огромна пресељења претрпела је текстилна индустрија из Војводине, под разним објашњењима, помоћ неразвијенима, близина сировина и "рационализација путем концентрације." Однете су три кудељаре, све пре 1948. године, од којих је погон из Крушчића дат Албанији. Током 1948. године фабрика фине трикотаже "Војводина" из Бачке Паланке пренета је у Нови Пазар (фабрика "Богољуб Чукић"), предионица вуне Филипа Јосипа из Пригревице у Земун (у фабрику "Иван Милутиновић"), четири ткачнице свиле, једна из Зрењанина "Левентал и синови," а три из Парабућа (Хорњака, Офнера и Драха) у предузеће "С.Дукић" у Земуну. И Апатин је "ослобођен" од текстилне индустрије. Предионица вуне "Јаковец и синови" такође је однета у Нови Пазар ("Б.Чукић") Творница филца "Бајер и синови" и Творница котонина и вате "Југофилц" пребачена у Прокупље ("Татко"), Творница шешира Фрање Следека из Вршца у Светозарево ("Ресава"), док је фабрика коже Сретена Савића из Вршца предата предузећу "Филип Кљајић" у Београд.
Размонтиране су и штампарије у Војводини. Поједине машине и опрема однести су из 16 штампарија, а у целини је пренето 6, две су из Новог Сада пребачене у Београд, две на Космет, једну је узела Југословенска армија, а једна је однета "ван граница," највероватније у Албанију. Наравно да ово није била потпуна евиденција, већ после неколико година је званична комисија допуњавала прве спискове. Аутори студије су приметили да међу одсељеним фабрикама и опремом недостају три металска предузећа, 12 текстилних фабрика и радионица, по једна фабрика коже и уља, опрема из бродоградилишта, и известан број машина за обућарску производњу.
Посебно је интересантан однос Југославије кроз "помоћ братским социјалистичким државама." У Албанију је однешена железничка пруга са пратећом опремом, коју су омладинске радне бригаде демонтирале између Кикинде и Великог Села, комплетна шећерана из Сивца (за Корчу) и један штампарија, а жито је слато не само Албанији него и Румунији, Чехословачкој и Пољској.
Као еклатантан пример самовоље Брозовог доба нека послужи пример пресељења ергеле из Старе Моравице код Бачке паланке. Августа 1950. године су из Министарства пољопривреде наредили да се цела ергела преда Словенији без накнаде. Остала је тајна ко је био тај моћник а нико се није успротивио ни из Србије ни из Министарства пољопривреде.
Очигледно је да Војводина после Другог светског рата третирана као ратни плен нове власти и као област која је припадала "непријатељу", Немцима, Мађарима и другима, домаћој буржоазији. Одузимање имовине било је "легитимно" у главама нових властодржаца, и није случајно да је изабрана као регион који ће помагати слабо развијене крајеве Југославије. Зашто је ту сврстана и Албанија, којој је поклоњено не само много фабрика, већ је из Албаније досељено на Косово преко сто хиљада "нових држављана" Југославије а протераним Србима и Црногорцима био забрањен повратак на Косово, ваљда је јасно. Нека вас не чуди податак да је у индустрију у Војводини, у првих десетак послератних година, инвестирано најмање средстава у Југославији, чак више од три пута мање од југословенског просека. Ако мислите да је са Србијом било боље, варате се.
Наставиће се.
Предходни део фељтона прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
