Пише: Небојша Катић
У овом хаосу измиче шира слика. Либерални капитализам је на респиратору новчане емисије и ниских камата. Како би се сакрило да је систем у ћорсокаку, потребно је створити утисак да систем није дискредитован изнутра – добро, можда малчице – већ пре свега споља, пандемијом и глобалним загревањем
И док дланом о длан, већ после 13 година ненормалне монетарне политике и лудог штампања новца, инфлација се коначно појавила и у развијеним економијама. Највеће централне банке енергично су одлучиле да не предузимају ништа. Ако се иронија остави по страни, чињеница је да су централне банке и креатори економске политике себе довели у готово немогућу позицију коју, бар за сада, покушавају да реше само речима.
Развијене државе, панглосијански уверене да је са системом све у најбољем реду, у најбољем од свих светова, започеле су 2008. силовито штампање новца и обарање каматних стопа до нуле, или чак испод нуле. Мере које су најављиване као привремене трају већ дуже од деценије. Јефтини новац је довео до огромног раста дугова држава, привреде и грађана, а тај процес је потом убрзан пандемијом. Глобални дугови се у овом тренутку ближе цифри од 300.000 милијарди долара и већ су нарасли на око 356 процената светског бруто домаћег производа (БДП). Само у 2020. дугови су увећани за нових 28.000 милијарди долара. Задуженост држава је данас на вишем нивоу него што је то била на крају Другог светског рата, када су због војних издатака забележени историјски рекорди.
Централне банке уверавају свет да нема разлога за страх и да је тренутни раст цена само пролазни феномен изазван наглим постпандемијским растом тражње и уским грлима у производњи и транспорту. Ова врста оптимистичних тумачења служи да оправда политику ниских каматних стопа упркос претећој инфлацији. Оптимизам владара универзума би требало да умири финансијска тржишта и предупреди панику. Може бити да су искусни банкари у праву, мада велики број њих не верује ни у сопствена објашњења, али следи „партијску” линију. Узгред, не треба заборавити и да је модел обрачуна инфлације такав да, веома благо речено, не рефлектује стварни раст цена. Илустрације ради, цене некретнина не улазе у обрачун инфлације иако значајно утичу на финансијски живот огромног броја људи.
Америчка централна банка, чији је председник изјавио да још „не размишља да почне да размишља” о подизању каматних стопа, мења концепт циљане инфлације и имплицитно најављује циљање нивоа цена. Или, преведено – ако је раст цена у једној години нижи од циљног, тај заостатак се може надокнадити тиме што ће се допустити већи раст у следећим годинама. Више није неопходно да инфлација буде у оквиру задатог коридора у свакој години, већ је важно да вишегодишњи просек раста цена не пробије задати оквир. То објашњава зашто централна банка не размишља да подигне каматне стопе, иако је тренутна инфлација у САД око пет процената.
Европска централна банка (ЕЦБ), чувена по својој инфлационој строгоћи, колико јуче је сматрала да се црвена лампица пали када (годишња) инфлација достигне два процента. Сада, када је та стопа достигнута, црвена лампица се ипак није упалила. ЕЦБ је одлучила да изврши ревизију своје монетарне политике и допусти да инфлација пређе два процента, а да при томе не мора да подиже каматне стопе. (Оставићу по страни језичку еквилибристику којом је ова нова политика најављена, као и скепсу немачких централних банкара у вези са овом променом.)
Иза нове монетарне доктрине назире се, сва је прилика, немоћ која се покушава сакрити наоко логичним објашњењима. Висина глобалних дугова је таква да би свако подизање камата довело до ланчане реакције у којој би велики број дужника био потопљен. Привредни опоравак би био заустављен или бар битно успорен, уследила би нова рецесија праћена дужничким кризама великих размера.
Али, постоји још један важан мотив за промену политике. Иако се не удара у таламбасе, јасно је да само инфлаторно обезвређивање дугова може довести до релативног пада задужености и да је то стратегија коју су централне банке (дискретно) одабрале. Инфлација би значајно повећала номинални раст БДП-а, па би дугови у односу на тако увећан БДП изгледали релативно нижи и подношљивији. Невоља са овим приступом је што он не решава кризу већ је одлаже, и што почива више на нади него на поузданим моделима за које инфлација баш не хаје.
У овом хаосу измиче шира слика. Либерални капитализам је на респиратору новчане емисије и ниских камата. Како би се сакрило да је систем у ћорсокаку, потребно је створити утисак да систем није дискредитован изнутра – добро, можда малчице – већ пре свега споља, пандемијом и глобалним загревањем. Страх од пандемија, страх од климатских промена и њених последица биће, бојим се, константа у времену које долази.
Колико ће вакцине коштати од 1. септембра, сазнајте ОВДЕ.
Извор: nkatic.wordpress.com
