Најмоћније светске силе спремале су 1999. године, током НАТО бомбардовања Југославије, копнену инвазију на Косову и за то су спремили чак 200.000 војника! То је у књизи "Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово" открио немачки историчар и политиколог Матијас Кинцел.

Београд попустио

- У строгој тајности 27. маја 1999. министри одбране САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије састали су се у хотелу "Бристол" у Бону како би размотрили почетак копненог рата на Косову. У том тренутку, све интерне разлике унутар НАТО подређене су једном циљу - победи над Југославијом! Израђен је план о ангажовању 150.000 до 200.000 војника и одмах су формирани привремени главни штабови у региону. Југословенско руководство је, показавши се разумнијим од својих северноатлантских противника, почетком јуна изненада попустило и тим кораком спречило већ детаљно припремљену копнену битку на Косову - навео је Кинцел у поменутој књизи, коју је у српском преводу управо објавио Службени гласник.

Рачак је инсцениран

Кинцел наводи и да до рата на Косову вероватно никада не би дошло да је Немачка објавила прави извештај о случају "Рачак". Наводни масакр који су Срби починили над Албанцима у Рачку је, подсетимо, послужио као повод за бомбардовање Југославије 1999, а касније се испоставило да је тај случај био инсцениран.

- Овако је, дакле, изгледала ситуација почетком марта: војна операција против Београда нити се наметала на бази хуманитарне ситуације на Косову, нити је била ургирана јавним мњењем у државама НАТО. Али баш у том тренутку финска комисија предаје Савезној влади (Немачке) свој обдукциони извештај о Рачку. До рата на Косову вероватно никад не би дошло да је Јошка Фишер (у то време шеф немачке дипломатије, прим. нов.) тада обелоданио извештај о "масакру" у Рачку. Онда би можда више било узето у обзир и важно откриће Берлинер цајтунга о Рачку од 12. марта 1999: "Интерно, тако важи у ОЕБС, одавно се верује да је реч о 'инсценирању са албанске стране'. До тог резултата дошло се на основу података из центра везе Мисије на Косову. Тако је 'већина мртвих скупљена у широј околини Рачка и пренесена на место где ће касније бити пронађени'. Већина Албанаца страдала је, по томе, у борбама од дејства српске артиљерије. Многима од њих 'касније је навучена цивилна одећа', каже један представник ОЕБС." Ипак ништа од тога: фински коначни извештај држан је у тајности - пише Кинцел.

Он је у књизи навео и да је Немачка од почетка подржавала формирање терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК), да је све време упорно заговарала рат против Србије, те да је више од САД тежила ратном исходу кризе на Космету.

Црни биланс напада

Кинцел у књизи наводи и црни биланс НАТО бомбардовања Југославије: "78 ноћних бомбардовања, преко 50 дневних, 1.000 авиона - по неким наводима и до 1600, 35.000 борбених налета, 15.000 тона експлозива на Југославију, 1.800 великим делом до непрепознатљивости искасапљених цивила, 500 (по југословнеским изоворима), односно 5.000 (по тврдњама НАТО) погинулих војника, 6.500 рањених, један милион прогнаних, хиљаде избеглих у Аустрију, Мађарску и Грчку, хиљаде убијених на Косову, 200 фабрика сравњених са земљом, запаљене рафинерије, парализовано снабдевање струјом и водом, 33 срушена моста, небројена разарања путева и пруга, непроцењива еколошка штета, спаљена косовска села, у прах и пепео претворене стамбене четврти у готово свим градовима у Југославији, уништене владине и општинске зграде, цркве, манастири, болнице, школе, универзитети, обданишта, спортски објекти, музеји, споменици, гробља..."

То би био један велики покољ

Пуковник Љубинко Ђурковић, некадашњи командант одбране Кошара, каже за да је тачно то да се спремала копнена инвазија са толиким бројем војника. Он упоређује одбрану Кошара са одбраном Београда у Великом рату:

- На Кошарама је српска војска показала да је била спремна да сви дају животе за одбрану отаџбине и, док је у одбрани Београда команда избрисала пук, на Кошарама су наши војници добровољно пристајали да се боре и одрекли се свог живота. Да се заиста десило што се наводи у тој књизи, то би био један велики покољ. Тактички и географски не би омогућило толику линију фронта, па би морали да се распореде на различите правце и тада би њихова војска имала константна освежења. Наша војска би могла да заустави ту силу, али уз далеко веће губитке. Они би имали одређене успехе, али не би остварили крајњи циљ, а то је било потпуно уништавање живе силе и војне опреме.

Да ли је Москва понудила употребу својих војних база Американцима? Више о томе ОВДЕ.

Извор: Курир