Најновије

Невероватно стрпљење Русије: Зашто не узвраћа ударац када је нападнута?

Многи аналитичари приметили су необичну чињеницу: током параде 9. маја, на Црвеном тргу у Москви, Путин се појавио у присуству израелског премијера Нетањахуа.

Путин (Фото: РИА)

Пише: Дмитри Орлов 

Отприлике у исто време, израелско ратно ваздухопловство гађало је сиријске и иранске циљеве у Сирији, а Сиријци су пуцали на израелске положаје на Голанској висоравни.

Зашто Русија није устала у одбрану свог савезника Сирије? Заправо, говорило се о продаји врло моћног руског ПВО система С-300 Сирији, а потом је та понуда повучена. Да ли се заиста тако понаша савезник?

Или, узмимо други пример: односи Русије и Украјине све више срљају низбрдо још од кијевског пуча 2014. који је свргнуо уставну владу. У региону Донбаса, на истоку Украјине, долази до рањавања у војном сукобу, непрестаних украјинских провокација против Русије, а САД и ЕУ су Русију наводно осиромашиле економским и политичким санкцијама, наводно као одговор на анексију Крима и нерешени сукоб у Донбасу који је однео готово десет хиљада људских живота.

Па ипак, највећи украјински трговински партнер остаје … Русија. Не само да Русија наставља да тргује са Украјином, већ је и прихватила велики број економских избеглица из економски урушене Украјине. Русија је прихватила ове избеглице, дозволила им да нађу посао и дозвољава им да шаљу новац својим рођацима у Украјини. Такође, Русија је одбила да призна две сепаратистичке републике на истоку Украјине.

Једини стварни став који је Русија заузела у вези с Украјином је тврдња да је Крим руски. Али ово је мање-више већ решено: Крим је био део Русије још од 1783. године, а прелазак Крима у састав Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике, који се догодио за време Никите Хрушчова 1954. године, кршио је устав СССР-а који је био на снази у то време.

Још један пример: САД, са Европском унијом која делује као послушни слуга, уводе разне врсте санкција Русији још од Закона Магнитски 2012. године, који је прогурао фантастично корумпирани олигарх Вилијам Бровдер. Ове санкције су каткад штетне, каткад корисне (стимулишући замену увоза у Русији), а понекад једноставно досадне. Русија је превелика, превише важна и премоћна да би је ико, чак и ентитет толико велик као САД и ЕУ заједно, могао изоловати или подредити својој вољи увођењем санкција.

У неким случајевима осећа се снажан бумеранг ефекат који САД-у и ЕУ наноси већу штети него санкционисаној Русији. Али она заиста није одговорила драстичним потезима – осим што ради на замени увоза и успостављању трговинских односа са другим, пријатељскијим земљама. На пример, могла би да науди САД-у, блокирајући продају делова од титанијума без којих Боинг не би могао да конструише своје авионе. Или би могла да забрани продају ракетних мотора САД-у, након чега САД више не би могле да лансирају своје сателите. Али Русија није учинила ништа од тога; уместо тога, само је понављала да су ове санкције непродуктивне и бескорисне.

Још једна важна ствар: кршећи споразуме које су Русија и државе НАТО-а склопиле, НАТО се проширио све до руске границе и недавно је мале балтичке државе Естонију, Летонију и Литванију претворио у неку врсту милитаристичке играонице у којој се изводе војне вежбе тик до руске границе, стационирајући тамо хиљаде војника и обучавајући их да нападну Русију.

Русија се жалила на то, али је наставила да тргује са свим земљама чланицама. Конкретно, наставила је да снабдева балтичке државе електричном енергијом и да користи балтичке луке за испоруку својих производа.

Када је недавно Летонија забранила употребу руског језика у школама (трећина становништва Летоније јесу Руси) и почела да крши права литванских Руса који су покушали да се боре против тога, Руси су одлучно прихватили чак и овај еклатантни чин антируске дискриминације. У Летонији су светла и даље упаљена, а натоварени руски теретни возови и даље се котрљају преко границе.

Вероватно се питате зашто Русија тако реагује, одакле такав пасиван став према овим бројним обманама, прекршајима и нападима?

Не може се рећи да је Русија превелика да би јој наудили. Санкције 2012. године биле су бројне, али 2014. године руска економија је заиста била погођена (мада углавном због нижих цена енергије, а не санкција). Рубља је изгубила половину вредности, а стопа сиромаштва у Русији је порасла. Шта се онда догађа?

Да бисте то разумели, морате да направите корак уназад и погледате шири контекст:

Русија је највећа држава на свету по величини, али сигурно не по броју становника. Њене границе су врло добро заштићене, али се протежу на 61 хиљаду километара.

Русија укључује преко стотину различитих нација, са етничким Русима који чине нешто више од 80%, и са шест других нација које имају преко милион.

Граничи се са 16 суверених држава – више од било које друге земље – укључујући две поморске границе (са Јапаном и САД-ом) и још две међународно непризнате државе (Абхазија и Јужна Осетија).

Има највећу дијаспору на свету, са између 20 и 40 милиона Руса (у зависности од тога како их рачунате) који живе ван саме Русије. Највећа руска заједница је у иностранству и броји око 3 милиона у САД-у.

Руске мировне трупе служиле су у бројним земљама око саме Русије и широм света – Абхазији, Јужној Осетији, Јерменији, Придњестровљу, Таџикистану, Босни, Косову, Анголи, Чаду, Сијера Леонеу, Судану – и и даље су кључне у спречавању ескалације латентних сукоба у рат.

Огромна копнена маса Русије и огромно богатство природним ресурсима чине је једним од главних светских добављача економски неопходних производа, посебно нафте, гаса, уранијума и угља, који у десетинама земаља одржавају светла упаљена и штите цеви од мраза. Без обзира на то шта крене по злу у међународним односима, мора остати стабилан и поуздан добављач.

У овом окружењу, супротстављање непријатељским (и углавном узалудним) гестовима који произлазе преко океана, непријатељским (и углавном узалудним) гестовима би било контрапродуктивно: неки људи би били повређени, а постоји велика вероватноћа да би то били Руси.

Дакле, део победничког приступа је само мешање кроз одржавање најбољих односа са што већим бројем земаља, посебно са суседима, разговор са сваком страном у сваком сукобу и покушај његовог ублажавања и пажљиво балансирање различитих интереса свих умешаних. Русија има добре односе и са Ираном и са Саудијском Арабијом, који су заклети непријатељи, и са Сиријом и са Израелом који пуцају једни на друге.

Други део победничког приступа суочавању са све више непријатељски расположеним спољним светом је кретање у правцу ограничене аутаркије; не затварајући се за свет, већ предузимајући одмерене кораке како би постала релативно нерањива за његове перипетије. 
Русија је већ самодовољна у енергетици, напредује у томе да постане самодовољна у храни, а следећи изазов је постизање самодовољности у технологији и финансијама.

Посматрано у овом контексту, наизглед руски неуспех делује као део пажљивог балансирања:

Израелци бомбардују Сирију док Нетанијаху седи на почасном месту током параде у Москви. Сирија узвраћа напад, бомбардујући сопствену територију на Голанској висоравни. Тада Русија одлучује да не продаје систем С-300 Сирији. Шта се управо догодило? Па, Израел је управо препознао Дан победе – 9. мај – као свој национални празник. Трећина Израелаца су у ствари Руси, а многи од њих су се осећали веома поносно што су тог дана били Руси и учествовали су у великим парадама које су емитоване на руској телевизији. Суочени са растућим таласом антисемитизма у Европи и са неонацистима који се надвијају у Украјини, Русија и Израел стоје јединствено.

Затим ту је и чињеница да се Израелу не свиђа то да су Иранци у Сирији. Свакако има право да се тако осећа, с обзиром на чињеницу да Иранци непрестано говоре о томе како Израел треба уништити. То што Израел бомбардује Сирију није корисно за Русију, али ово није био први пут и неће бити последњи.

Сирија је успешно обарала израелске ракете, а затим пуцала на Израелце на Голанској висоравни, што је био нови развој догађаја и ескалација, а ескалација је увек лоша. Продаја система С-300 Сиријцима омогућила би Сирији да обори било шта у ваздуху изнад читавог Израела, а пошто је ситуација тек ескалирала, давање могућности да још више ескалира изгледала би погрешно.

Украјина континуирано провоцира Русију и крши права осам милиона Руса који тамо живе, а ипак Русија остаје највећи украјински трговински партнер. Зашто? Па, постоји непријатна чињеница да Украјином тренутно владају људи који су, да употребимо врло специфичан руски израз, „неадекватни“. То је илегални, неизмерно корумпирани режим који подржава други режим преко океана, који је, успут речено, такође прилично „неадекватан“.

Али то су привремене чињенице и ни на који начин не замењују трајну чињеницу да су Руси и Украјинци у суштини исти народ (са изузетком неколико племена која углавном насељавају запад земље која је вековима била средњоевропска ничија земља – поред Трансилваније, одакле долазе вампири).

Руси и Украјинци се генетски не могу разликовати, а у Русији постоје бројне нације које се у културном погледу много разликују од Руса и Украјинаца. Победничка стратегија у овом случају је да се избегне повреда Украјине, јер она већ довољно наноси штету самој себи и јер би то у суштини само наштетило неким Русима.

Уместо тога, има више смисла бити једноставно стрпљив и причекати да се ствари среде. На крају, људима у Украјини ће да дозлогрди и узеће ствар у своје руке, избациће пропалице заједно са њиховим иностраним руководиоцима и веза ће на крају постати нормалнија.

Што се тиче западних санкција, Русија је увела неке контра санкције и то врло паметне. Русија је забранила разне категорије увозне хране из ЕУ. То је омогућило да се повећа производња хране у Русији и да се Русија усмери ка стварању самодовољног тржишта хране. Будући да су пољопривредници у ЕУ политички прилично моћни, то је учинило америчке санкције непопуларним у Европи.

Додајте овоме чињеницу да САД сада желе да санкционишу руски увоз енергије у Европи, присиљавајући Европљане да купују од САД-а, чије су залихе много скупље и далеко мање поуздане. Наравно, предавши већи део свог суверенитета, Европљани се сада суочавају са огромним потешкоћама у покушају да га врате, али бар почињу да размишљају о томе.

Ово је већ победа Русије: потребне су јој независне, суверене нације за суседе, а не гомила безобзирних вазала из Вашингтона. Што се тиче изрицања контра санкција самој САД, то би само проузроковало још неку економску штету без обезбеђивања било каквих политичких предности.

Што се тиче НАТО-овог задирања у руске границе, антируског налета балтичких патуљака и НАТО трупа које се обучавају да „нападну Русију“ – па, искрено, Руси су помало увређени, али се заправо не плаше. Сви знају да је НАТО део америчког одбрамбеног естаблишмента. Његова сврха је да украде гомилу новца, а не да направи оружје које ради или да обучи војску која се може борити. На Балтику је сада припремљено прилично НАТО оклопа и људства, али недовољно да би се на било који значајан начин извршила инвазија на Русију.

А ако икада то учине, врло брзо ће постати усамљени. Видите, оклопна јединица НАТО-а се не уклапа у већину мостова и не може да пређе велике удаљености по неравном терену као што то може руска. На војно поље мора се превести возом, или камионима с равним платформама преко савезних аутопутева. Или се мора испоручити преко лука са дубоким водама.

Дакле, све што Русија треба да уради је да сруши неке мостове и нека лучка постројења лансирајући ракете са готово било ког места. НАТО то зна и стога је сва ова активност на Балтику само начин да се новац усмери у економски анемичне и брзо депопулишуће балтичке државе.

Како су полиција и хулигани тукли људе који скандирају „Вучићу, педеру“ погледајте ОВДЕ.

Извор: Webtribune.rs

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS