Кина се показала као главни такмац САД за доминацију над свим глобалним питањима, од пандемије и модернизације војске до свемирске трке. Кинески председник у другом мандату је на прослави 100. годишњице оснивања КП имао, стога, чиме да се похвали.
Он је поручио да само његова партија може да обезбеди стабилну Кину и да ће сваки покушаји да се она подели пропасти.
- Без Комунистичке партије неће бити нове Кине – рекао је Си Ђинпинг пред 70.000 људи на Тргу Тјананмен, пренео је Си-Ен-Ен.
Праћен бурним аплаузом и поздравима, он је успон Кине описао као “историјску неминовност” и обећао да их стране земље више неће “злостављати, притискати или потчињавати”.
- Свако ко се дрзне да покуша, смрскаће своје главе о велики челични зид који је исковало преко 1,4 милијарде Кинеза – рекао је Си.
Кинеска КП прославила је у четвртак јубиларни 100. рођендан, што је отворило ново питање у поглављу азијске силе – ко ће постати наследник Сија Ђинпинга?
Си је на челу Кине скоро две деценије. Генерални секретар КП је од 2012, а од 2013. и председник Кине. Кинески председник од 1982, према Уставу, није могао да служи више од два мандата заредом, међутим то ограничење је укинуто 2018. кад је Си освојио реизбор.
Да је Сијева Кина данас једна од највећих сила не може се порећи, међутим у сенци успеха и јубиларне прославе су две турбулентне године његове партије, обележене избијањем пандемије ковида у Вухану у децембру 2019, растућим међународним критикама због угрожавања људских права у Синкјангу и гушењем продемократских протеста у Хонг Конгу.
Не само иза, и испред Кине и владајуће партије лежи много изазова – економија која успорава, популација која стари и све мања радна снага мораће да се суоче са све уједињенијим демократским Западом који је одлучан да стане Пекингу на црту.
Кад је Си дошао на власт 2012. постојала је забринутост да ће грађанско руководство изгубити контролу над војском. Земља се брзо ширила економски, али је партија била разорена унутрашњим борбама за моћ и корупцијом. Мало ко је могао да предвиди оно шта је уследило – Си је поново изградио имиџ партије, повезао народне масе са својим коренима, ставио моћну елиту под контролу, баш као и војску.
Избијање пандемије у Вухану угрозило је имиџ и успон Кине баш као и трговински ратови пре тога, али је партијска машина брзо ускочила у акцију. Како славодобито пише “Саут Чајна морнинг пост” (СЦМП), лист иначе у власништву “Алибабе”, кинеског тајкуна Џека Маа – “до краја 2020. Кина не само што је ставила вирус под контролу, већ је једина велика економија која је забележила позитиван привредни раст”.
Кина је такође почетком године објавила да је искоренила екстремно сиромаштво у читавој земљи, а у среду је Светска здравствена организација званично прогласила земљу слободном од маларије, после 70-годишњих напора на искорењивању ове болести коју преносе комарци.
- Свет је у турбулентним временима која су без преседана у протеклом веку. Али ово време и овај тренутак су на нашој страни. Ово је тренутак кад ми показујемо наше убеђење и отпорност као и нашу одлучност и самопоуздање – рекао је Си у јануару.
Али, иза тако одлучне и самопоуздане наративе помаљају се нови изазови за партију – избор Сијевог наследника.
Транзиције у власти задавале су главобољу и најспособнијим светским лидерима у прошлости, укључујући Кину. Мао Цедунг, подсећа СЦМП, имао је више неуспешних покушаја да нађе наследника, а његов финални избор – Хуа Гуофенг – брзо је избацио Денг Сјаопинг. Касније је и Денг имао исти проблем. Морао је лично да одбаци два лидера пре него што је избор пао на Ђанга Земина. Уследиле су релативно мирне године. Ђанг је предао палицу Хуу Ђинтаоу, а овај Сију.
Ово су омогућила прећутна правила и конвенције које су успоставиле старешине партије на крају Културне револуције. Након повлачења Денга моћ је постала структурисанија, са лидерама који седе на по три столице – генерални секретар партије, председник државе и председник Централне војне комисије.
Лидери су такође следили неписано правило да се повуку из Сталног комитета Политбироа КП ако су старији од 68 година у време конгреса. Али Си – који је прошле недеље напунио 68 година – указао је да је ово превише ригидно.
Мењањем Устава 2018. и укидањем ограничења за председника и потпредседника државе рашчишћен је пут да Си остане на власти и након што се његов други мандат оконча на 20. конгресу партије следеће године. А без јасног наследника на хоризонту, очекује се да ће се Си још задржати на власти.
Реконструкција руководства следеће године требала би да расветли како он планира да се позабави наслеђивањем, али стручњаци сматрају да ће након тога Си вероватно остати врховни вођа. Ово би се могло показати као велики изазов за Комунистичку партију Кине, који ће је обликовати у деценијама које долазе.
Си је рекао да један начин процене политичког система да се утврди да ли наследство руководства “поштује закон и ред”. За разлику од својих претходника он није подржао наследника на крају свог првог мандата 2017. и посматрачи не очекују да ће се један појавити следеће године.
Стив Цанг, директор Кинеског института Школе за оријенталне и афричке студије у Лондону, сматра да би ово могао да буде проблем за владајућу партију.
- Кад коначно дође до наслеђивања то би потенцијално могло да буде веома дестабилишуће, уколико структура и/или процес нису јасни и добро дефинисани – каже он.
Исто сматра и Нис Грунберг, аналитичар Института за кинеске студије Меркатор.
- Укидањем ограничења на мандат и правила сукцесије Си је себи купио више времена да успостави своју визију партијске државе и свог националног пројекта за Кину. Али, такође је поново унео огромну неизвесност у систем руководства, што би на крају могло дестабилизовати тај систем чим Си – центар моћи без изазова – оде – истиче Грунберг.
Си је у говору на церемонији 100. годишњице партије поставио амбициозне циљеве – “велико подмлађивање кинеске нације” до 2049, претварање земље у иновативни центар до краја века и елиминисање угљен-диоксида до 2060. Али, да би остварили “кинески сан” о такозваном заједничком просперитету, руководство мора да реши растући јаз у богатству, питање све старије популације и да поради на глобалном имиџу док се тензије са Западом заоштравају на пољима попут људских права и милитаризације.
Кад се следеће године Политбиро окупи на конгресу, није јасно да ли ће се неки званичници повући због година, попут Лиуа Хеа, који ће тада имати 70, и Јанга Ђиечија који ће напунити 72. Осим Сија још два члана ће проћи уобичајене године за пензију – Ли Џаншу и Хан Џенг. Међу онима за које се сматра да ће бити промовисани су Ху Чунхуа, потпредседник задужен за развој руралних области и борбу против сиромаштва, Ли Кјанг, шеф огранка КП у Шангају, Ли Си, шеф огранка у Гуангдонгу и Чен Минер, секретар парије из Чонгкинга и Сијев савезник.
Постоје још две фигуре које ће се вероватно додатно уздићи на политичкој лествици – Јуан Ђиађун, секретар партије из Џеђијанга, и Јин Јонг, заменик градоначелника Пекинга.
Увођење “свеже крви” биће кључно да се избегне криза у линији наслеђивања, истиче се у извештају Центра за стратешке међународне студије у САД и Института Лови у Аустралији.
“Глобални утицај сукцесивне кризе у 21 веку био би огроман. Али чак и да се Си повуче 2027 или 2032 – делимично или потпуно – разумно је сматрати да ће и даље држати огромну моћ, као и Денг Сајопинг након 1989”, закључује се у извештају.
Лазански објаснио - два руска система која су најбоља на свету! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Блиц
