Пише: Милан Видојевић
Током 1947. године из Комбината врења и шећера Београд, две парне машине додељене су "Креки." Фабрика вагона из Краљева упутила је предузећу "Тито" у Сарајеву четири струга.Током 1948. године извршени су многи преноси из индустрије Србије, а навешћу само неколико примера који су имали савезни значај.Млин чекићар из "Луксола" Зрењанин у "Лекобиље" Сарајево. Две пресе из београдског Предузећа за дубинска бушења без назнаке примаоца. Велика количина материјала, сврстана у 37 ставки, из Железаре Смедерево у "Елку" Загреб. Три котла и још три друга уређаја из Фабрике вунених тканина Вучје у Белишће. Опрема за производњу цемента из Беочина у Сплит.
Према извештају савезног Министарства тешке mиндустрије, 1949. године донета су 242 решења у вредности 60 милиона mдинара, да тиме нису била обухваћена решења која не садрже вредност машина и опреме, донето је 205 решења о привременом позајмљивању машина, Привредном савету стављено је на располагање 463 машине и да је Привредни савет ставио на располагању Министарству тешке индустрије 571 машину.
Пресељења је било и ка Србији. У извештају пише да је извршена сеоба "комплетног уређаја за ваљање жице и трака" из "Р.Кончара" Загреб у "Новкабел" Нови Сад. Пресељење "алата за израду зидних сатова" из "Искре" Крањ у "Борац" Београд. Ово су били предлози и планови који нису изведени. Сигурно је најпознатији пример пресељења машина и опреме је пренос 41 машине из Индустрије мотора Раковица у ТАМ, Марибор, такође пресељена је фабрика аутомобилских свећица из Индустрије прецизне механика Београд, у Индустрију аутоприбора Брчко.
Драстичан пример политичких интервенција био је пример фабрике "Југоалат." Фабрика је основана 1945. године од предратних приватних фабрика Д.Миљковића и Творнице турпија Карла Ашенбренера. У новој држави донет је мегаломански план о градњи велике фабрике. Требало је пронаћи прво локацију, прво је то био Београд, па Сремска Каменица, онда Петроварадин, да би изградња започела на Футошком путу у Новом Саду. После компликације односа са СССР-ом Привредни савет доноси одлуку 1949. године да сагради нову фабрику у Книну. Била је то чисто политичка одлука која је брзо показала своју апсурдност, није постојао ниједан предуслов за то, иако су Хрватска и Словенија биле врло заинтересоване да градња буде ту. За локацију је прво спомињана Ивањица, али се Политбиро 1951. године коначно одлучио за Требиње. Ту је требало да се изгради фабрика "Нова
искра" а као основа требало је да буде Градско предузеће за обраду метала. Ту су убрзо почеле да стижу машине из "Првомајске" Загреб и из Београдских предузећа, "Иво Лола Рибар" и "Индустрије прецизне механике." Основни извор машина и опреме био је "Југоалат" из Новог Сада. Из преписке ове фирме и државних органа види се да су читаве серије вредних машина из "Југоалата", са доста отпора и спорова, послате у Требиње и то је трајало до краја 1953. године. "Југоалат" је Фабрику резног алата у Требињу снабдео не само својим новим машинама него им је уступио и део програма, а на себе је преузео и обуку кадрова у новој фабрици.
У влади ФНРЈ, у Савету за индустрију и грађевинарство, а на иницијативу и активно учешће Светозара Вукмановића Темпа,стари "Југоалат" је требао да остане у Новом Саду са капацитетом од 80 до 250 тона алата, а фабрика у Требињу да буде m"истог капацитета." У стварности, ситуација је била другачија. Нови капацитет добијао је нове машине из иностранства, нове стимулације, док се "Југоалат" и Фабрика резног алата Чачак имале скроман облик mинвестирања и није било никаквих планова улагања. Зато није чудно да је нова фабрика у Требињу ускоро била већа од обе фабрике у Србији.
Могао бих да вам дам још много сличних примера. С ове дистанце јасно је да ове релокације, пресељења индустрије из Србије у друге републике није била случајност, да је постојао план да се Србија економски девастира иако је од укупне ратне штете коју је претрпела југославија у Другом светском рату 70% те штете причињено Србији. Колосална индоктринација грађана ФНРЈ и касније СФРЈ имала је само један циљ, да се прикрије план о извлачењу ресурса из Србије, пољопривредних и индустријских, да се прикрије доминантна политичка улога и фаворизовање Хрватске и Словеније на штету осталих република у Југославији. Могу да кажем на крају да материјал говори све и да је нејасно да садашња власт у Србији од тих истих република не тражи своју имовину која се мери милијардама евра, да дозвољава да се причом о "добросуседским односима" ова пљачка гура под политички тепих лажних обећања, фантазмагорија о ЕУ, о "светлој будућности" која нам следује само ако престанемо да гледамо у прошлост. Зато је Србија на тацни, да се послужи свако ко прође.
(крај фељтона)
Милан Видојевић: Све што ти фали узми у Србији Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
