Пише: Стеван Гајић, доктор политичких наука
Док пишем ове редове на телевизији гледам како председник моје несрећне земље Србије Александар Вучић детаљно и страствено описује методе мафијашких мучења и убистава одсецањем глава, што у позадини илуструју монструозне слике измучених, искасапљених, исечених на комаде убијених људи. И још много горе ствари које је тешко речима описати. Знам да је тешко руском читаоцу да ово појми, али боље сада да то прочита него да се запрепашћује у тренутку у коме ће на нас Србе поново са згражавањем гледати читава планета и у коме ће се обновити стереотип настао у британској штампи 1903. године после убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, поновљен из свих медијских топова Запада деведесетих година о Србима као зликовцима. Тада више неће бити битно што су пројекат Српска напредна странка (СНС) и довођење Вучића на власт извели исти ти западњаци зарад признавања Косова и увлачења преосталог дела Балкана у НАТО. Једино ће бити новост да је Србија мешавина латиноамеричке кокаинске банана државе и Централноафричке Републике из времена Жана Бедела Бокасе. А то што су нам наметнули такву власт од 2012. само је показатељ са коликом страшћу нас политички Запад не подноси.
Сцене које гледамо на телевизији су систематско силовање јавности које је почело пролетос а обновљено пре неколико дана када је министар унутрашњих послова Александар Вулин показивао фотографије убистава. Он је то чинио у тренутку када је власт очигледно била у паници знајући да ће Мрежа за истраживање криминала и корупције (КРИК) пустити у јавност део сведочења главноосумњиченог вође групе криминалаца навијача Вељка Беливука који директно оптужује председника да је од њега примао наређења и да су се и лично састајали, додајући да је сам члан СНС још од 2011. Беливук тврди да је између осталог по Вучићевом налогу зауставио погрдно скандирање председнику на трибинама фудбалског клуба „Партизан“. Такво скандирање, међутим, обновљено је после хапшења Беливукове групе. У појединим српским медијима се спекулише да се то догодило под притиском странаца, конкретно америчке агенције за борбу против наркотика DEA. После обновљеног увредљивог скандирања Вучићу, Вулинове жустре речи и показане слике више су изгледале као претња него као гнушање почињеним делима злих навијача криминалаца за које малобројни медији изван контроле режима тврде да су повезани са самим врхом власти. Ефекат је био супротан и стадион је поново рекао шта мисли о власти а да ствар буде гора по власт пред очима целог аудиторијума на првом каналу државне телевизије нација је видела неуспех полиције и хулигана лојалних Вучићу да силом поново умире стадион. Како би дистанцирали Вучића од криминалне групе, његови таблоиди у паници су се обрушили на министра војнога и доскорашњег министра унутрашњих послова Небојшу Стефановића, некада најлојалнијег Вучићевог човека. На овај напад Стефановић је јавно поручио да ће их тужити, чиме је практично запретио Вучићу.
После згражавања јавности над оним што је Вулин приказао, добар део народа се понадао да се тако нешто неће поновити, али авај. Председник је поново посегнуо за грозним фотографијама, и снимцима што је пропратио детаљним сликовитим описима. Све се ово дешава у суботу увече, када се велики број људи спрема да сутрашњи дан започне литургијом и светим причешћем. И ту долазимо до суштине проблема.
Једно од имена за непомјаника односно ђавола јесте тлитель смыслов, онај коју уништава смисао, као и отац свих лажи. А живот у Србији у протеклих девет година управо се претворио у систематско уништавање смисла, брисање граница између добра и зла, претворио се у живот у лажи. И тако председник помаже завршетак изградње Храма Светог Саве и гради грандиозни споменик српском средњовековном владару Стефану Немањи, док у исто време директно крши устав и издаје националне интересе предајући електричну мрежу Републике Србије на Косову и Метохији суседној Албанији а телевизије наклоњене њему пуштају ријалити програме у којима се глорификује проституција, криминал, свађе, изопачени међуљудски односи, интоксикација, насиље… И тако, док је сниман филм „Дара из Јасеновца“ који се бави усташким геноцидом над Србима у Другом светском рату, истовремено у околини Београда неки други Срби страдају једнако свирепо од руке криминалаца на начин на који би им и усташе позавиделе. О овоме говорим када кажем тлитель смыслов.
Иако готово сви у Србији све знају и власт не уме да објасни блискост и лична познанства са криминалцима, бесомучном пропагандом владајућа класа се прави како се над тиме згражава и малтретира читаву јавност, уносећи страх и ужас међу грађане. Ово посебно важи за родитеље жртава од којих су неки своју децу први пут после нестанка имали прилику да виде у једној од сатанских сесија на телевизији које им је приредила власт. Тешко ће бити некоме у будућности објаснити Србију у којој живимо протеклих девет година.
Оваква врста порнографизација убиства и смрти се, пре него што су се појавиле на телевизијама са националном фреквенцијом у Србији, могла видети само у спотовима ИСИС (забрањеног у Русији) или у snuff порнографским филмовима који се завршавају убиством. На жалост такву естетику глорификације насилне смрти власт је наметнула грађанима Србије, хтели то они или не.
Размишљајући о данашњем стање духа у мојој земљи, сетио сам се филма Адама Кертиса „Хипернормализација“. У српском случају, власт отворено намеће хипернормализацију зла и систематско уништавање оријентације и смисла.
Свака власт дође и у једном тренутку прође, што ће се неминовно десити и са Вучићевим режимом у Србији. Уз какву агонију кроз коју ће земља проћи тек треба видети да ли ће се можда ова сага развлачити дуго, а исто тако се врло лако може догодити и тренутни тотални колапс и слом владајуће пирамиде. Али шта ћемо са пустоши која ће остати у душама људи, посебно оних који су одрастали у друштву оболелом од дубоке патологије. Шта ћемо са клинцима којима је нормално да гледају председника државе како показује раскомадана тела у прајм тајм термину на телевизији и детаљно описује како су људи мучени а у исто време не уме да објасни познанство свога сина са људима из тог истог клана са којима је лумповао у Москви 2018 за време фудбалског првенства или због чега су људи клана над чијим се злочинима толико згражава били у обезбеђењу његове инаугурације за председника 2017. године када су снимљени како новинарима савијају руке. Генерације српске деце одрастају у време глорификације зла, злочина и злочинаца коју Срби нису никада видели. Тим пре је још циничнији Вучићев слоган са последњих избора За нашу децу.
Међутим, нису то једине последице. Многим људима је овај режим узео достојанство. Од нечега се мора живети а готово да су сва средства за живот у данашњој Србији како легалне тако сиве економије монополизована. Због тога су и неки од мојих омиљених глумаца, дечијих забављача, певача, хероја из детињства, морали да се понижавају, кревеље и понављају бесконачно како је Вучић генијалан. Као што рекох, сви све знају. И они који то говоре и ми који их гледамо. Када се догоди промена која се осећа у ваздуху, неким људима ће бити мука од себе самих, а цела земља ће се пробудити са силним осећањем стида и дезоријентисаности као после тешког пијанства.
Када руској публици пишем о овоме осећам се помало као Морфијус који Неу у филму Матрикс нуди плаву пилулу слатке лажи и црвену пилулу истине. И сигуран сам да ће читаоци остати са више питања него одговора. Ипак истина је лековита ма колико болела, браћо и сестре Руси, Србија на жалост није само лепа земља са дивном климом, укусном храном, срдачним и талентованим људима попут вама добро познатих Милоша Биковића, Гојка Митића, Новака Ђоковића или Емира Кустурице. Земља у којој вам се свако обрадује кад чује руски језик, чак и када га добро не разуме. Србија јесте све то, али је и место на коме њени људи пате, не само због материјалне немаштине, земља жестоке духовне борбе добра и зла. Земља међународног криминала и борбе нарко кланова, али и земља у којој су недељом и празницима цркве дупке пуне. Где нараста та тиха већина, посебно јер је осокољена чудом литија у Црној Гори које су читав свет оставиле у шоку.
Због овога и треба овај хаос поједноставити и дати смисао догађајима којима присуствујемо. У Србији и на Балкану постоје две речи које као кључ отварају очи за суштину разумевања политичких процеса. Те речи су нарко и НАТО. Ваљда због тога државна телевизија Србије бесомучно пушта Нетфликсове мафијашке серије попут „Наркоса“ и „Ел Чапа“. Ваљда да се нормализује оно што се догађа у окружењу? Какав је епилог тих серија? Обично CIA издашно потпомогне и ради уцене у старту компромитује једну елиту зарад геополитичких циљева коју, пошто буде у потпуности искоришћена, препушта другој агенцији DEA која је онда докрајчи. Судећи према извршној наредби коју је почетком прошлог месеца потписао Џозеф Бајден, чини се да је тај тренутак почео на Балкану и то ће ићи својим током и резултоваће неком врстом разрешења. Али оно што је трајнији проблем јесте одговор на питање како ће се српско друштво извући из хипернормализације зла кроз коју је прошло током владавине Александра Вучића.
Ко је човек који је хранио мајмуне као СНС гласаче, сазнајте ОВДЕ.
Извор: ИА Регнум/Стање ствари
