Пише: Дарко Танасковић
Пред нама је књига тројице врсних коаутора о историјској судбини, појавним менама и сазревању идеје слободе код прекодринских Срба, којима вековима није било дато да је, у условима жељене самосталности, државотворно доведу до целовитијег испуњења, али који од ње никада нису одустајали и остваривали су је на начине и у облицима које су историјски и друштвени контексти, уз много упорности, борбе и самопрегора, омогућавали или, тачније, невољно допуштали. Написана у време кад се, кроз Републику Српску и политику освајања њене самосталности у координатама „дејтонске Босне и Херцеговине”, идеја српске слободе почиње све одређеније и обавезније државно артикулисати и институционално материјализовати, оригинална студија „Успон једне идеје. Слобода и самосталност Републике Српске и улога Милорада Додика” представља својеврсно очекивано изненађење.
За савременике на бившем југословенском простору, где прошлост није прошла, а историја се проживљава свакодневно, неосетно или у трену постајући будућност, придржавање забране подвргавања актуелних друштвених и политичких појава и кретања теоријском, аналитичком, критичком и, до разумне мере, синтетичком мисаоном проседеу значило би неоправдано одрицање од учвршћивања самоспознајних извесности и успостављања јаснијих смерница националног прегнућа. Претерано опрезно и смерно очекивање да се стекну „академски” услови за одважније маркирање властите позиције на једном вазда трусном тлу и у динамици променљивих, а и прекретних времена, уз пуно уважавање поука дијахронијских увида, отворило би простор за пасивно препуштање оценама, судовима, а и лекцијама са стране, најчешће баш од оних који нам, тобоже зарад неутралне научности, прописују обавезност поштовања принципа временске дистанце.
Књиге као што је „Успон једне идеје” истовремено сведоче о учинцима историје у једном тренутку њеног одвијања, али и пишу историју, о чему ће се у будућој прошлости са временске дистанце и са накнадном памећу мериторно просуђивати. Добрица Ћосић је једном приликом констатовао да је „накнадна памет једина права памет”, али је ни он није чекао да би о прошлости и о свом времену, као политички мислилац и делатни политичар, изрицао судове, чак и онда кад је признавао да се више не сналази у „туђем веку”. А ауторски трио којем дугујемо несвакидашњу књигу „Успон једне идеје” у пуној мери припада своме веку и својој теми, како интелектуално и знанствено, тако и искуствено, животно, па се њихово дело доима, у исти мах, као плод озбиљног теоријског промишљања, политиколошког разматрања и аутентичног сапутничког сведочења о најновијој, узлазној деоници пута којом се током последњих двадесетак година, персонално објективно обележених одважним политичким деловањем и државничким предводништвом Милорада Додика, у освајању и одбрани елемената државне самосталности Републике Српске, кретала идеја слободе српског народа у Босни и Херцеговини.
Улога Милорада Додика се већ данас, и без временске дистанце, може оценити као кључна за политичко исказивање и акционо галванизовање у Срба одавно и снажно присутне идеје о превасходној нужности и императиву одбране слободе, достојанства и самосталности. Као народни предводник истанчаног слуха за националне приоритете и израженог смисла за историјски моментум, Додик је својим самосвесним, али и тактички промишљеним лидерством увео Републику Српску у раздобље у коме се српски интереси и ставови више не могу игнорисати, ни унутар БиХ ни у Србима несклоном делу међународне заједнице.
Укратко, њихова намера је била да интердисциплинарним истраживачким поступком утврде и образложено саопште да ли је садашња фаза афирмисања Републике Српске кроз политику постепеног остваривања све потпуније самосталности, чија је лидерска персонификација већ две деценије Милорад Додик, плод стицаја савремених околности или актуелни израз трајне историјске тежње српског народа на територији БиХ.
Књига „Успон једне идеје – Слобода и самосталност Републике Српске и улога Милорада Додика” прати историјски ход и испољавање идеје слободе код Срба на територији Босне и Херцеговине од османског доба до наших дана, што је условило и унутрашњу структуру књиге, подељене на више поглавља, од којих свако покрива и тематизује одређени период прошлости. Оно, међутим, што ваља посебно истаћи јесте опредељење коаутора да својој аналитичкој расправи обезбеде што чвршћу теоријску подлогу, што је у делима историографског, па и примењеног социолошког и политиколошког карактера прилично ретко случај. Ослањањем на одабрану релевантну литературу и укључивањем у научни дијалог са носиоцима различитих схватања, аутори испољавају примерну интелектуалну и знанствену одговорност.
Посебну вредност овој по много чему пионирској студији прибавила је способност аутора да поједина раздобља прошлости Босне и Херцеговине и српскога народа на територији ових двеју старином српских, а потоњом историјом не само српских земаља, прикажу у светлу какво се на њих обично не усмерава. Везујући се за садашњи историјски и политички тренутак у животу друштва коме припадају и у коме делују, коаутори књиге „Успон једне идеје” сачинили су књигу која, сједињујући говор о поукама прошлости, реалностима садашњости и искушењима будућности, представља својеврсни научни и морални манифест достојанствене борбе за слободу и самосталност српског народа с оне стране Дрине, на трагу његових најсветлијих и најчаснијих традиција.
Шта хрватски медији кажу о Војсци Србије, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
