Пише: Милан Видојевић
У априлу 1957. године група официра националиста покушала је државни удар у Аману али их је Хусеин лако савладао уз помоћ лојалних бедуинских трупа. Пучисти су ухапшени, а Ба'ат и остале радикалне партије организовале су масовне и жестоке протесте, против краља Хусеина, захтевајући да се официри пусте на слободу, краљеви саветници смене, Јордан удаљи од Британије и САД и приближи Египту. Агитовање, демонстрације и окршаји с полицијом били су драматични тренуци живота младог Абу Нидала, који је у њима учествовао без двоумљења. Али националистичкиснови су се ускоро распршили.
Уз помоћ Запада, Хусеин је консолидовао власт, разбио Ба'ат партију, похапсио њене кадрове, натерао партијског лидера Абдулаха Римавија да побегне у Сирију. Био је то још један ударац за Абу Нидала. Несрећан и незадовољан, осећајући мржњу сада и према Хашемитима и краљу, што је било одмах иза комбиноване мржње према Израелу, Британији и Америци, одлучио је да напусти Јордан и пређе у Саудијску Арабију. Са пријатељем је напустио прљаве, пренасељене избегличке логоре Наблуса и обрео се у Ријаду, где је радио као молер и електричар. До 1959. године двојица партнера успела су да отворе сопствену радњу у главној улици Ријада.
Удаљеност од Палестине није утицала на Абу Нидалова осећања. Напротив, што је био даље од изгубљене домовине, то је више сањао о "повратку," што је постала опсесивна идеја бројних Палестинаца. Његова бујајућа енергија, последица свесности о латентним могућностима, натерала га је да напусти Ба'ат партију и оснује своју сопствену. Била је то мода међу Палестинцима у иностранству али је фазу почетног одушевљења преживело само неколико оваквих партија. Окупивши око себе малу групу људи, Абу Нидал је основао партију помпезног имена, "Палестинску тајну организацију." Имао је велике планове да пошаље емисаре кроз цео регион, да оснује огранке, да пренесе борбу у "окупирану Палестину." Бејрут је био први циљ. Била је то политичка Мека на Блиском Истоку, где је постојала слобода изражавања, што је новинску делатност развило до неслућених висина, и у којој је тајна полиција била бенигна.
Почетком шездесетих година, од мукотрпно скупљене уштеђевине, послао је у Бејрут двојицу чланова да оснују његов тајни огранак. Али његови чланови брзо су одустали, један је постао студент, други се бацио на бизнис и подухват је пропао. Од свих ових организација најважнији је био Фатах Јасера Арафата, настао у Кувајту 1958-59. године и ускоро је израстао у најзначајнију палестинску борбену организацију. Фатах је регрутовао чланове где год је стигао, па и у Ријаду. Ту је Абу Нидал, већ доказани активиста, неизбежно био привучен на сарадњу. Он се Фатаху није прикључио као обичан војник. Пошто је страствено био одан идеји отпора и имао своју сопствену "групу," на хијерархијској лествици био је мало изнад обичног чланства. Имао је таленат за цифре, имао свој мали бизнис, био је жив и забаван саговорник.
По свом доласку у Наблус, после дугог времена, упознао је и оженио Хијам ел-Битар, девојку из добре породице из Јафе, која је такође живела као избеглица. Била је боље образована од њега, ишла је у школу, говорила француски, за његов укус била је прихватљиво покорна, на пола пута између традиционалне арапске жене и модерне жене. Родиће му сина и две ћерке. У Саудијској Арабији, Абу Нидал је био само салонски револуционар који је смишљао завере, причао, маштао о великим делима али заправо није учинио ништа значајно. Рат 1967. године, после 1948, други трауматични датум у арапском календару, све је то променио. У муњевитој кампањи, Израел је разбио армије својих арапских суседа, заузео источни Јерусалим и оно што је остало од арапске Палестине, као и египатски Синај и сиријски Голан, и постао регионална сила, евидентно јача од било које комбинације арапских земаља. Западна обала и Газа, са пренасељеним арапским становницима, постале су окупиране територије, што су и данас. Ударац у арапску психу, арапско самопоуздање, био је колосалан.
Гангрена мржње продирала је све дубље, као и жеђ за осветом. Демонстрације против рата и његовог катастрофалног исхода су Абу Нидала и његове пријатеље у Саудијској Арабији представиле као субверзиван и опасан елемент. Наређено му је да напусти Сауди Арабију. У Наблус више није могао да се врати, Западна обала била је под израелском окупацијом. Једина могућа дестинација била је Аман, где су први зачеци палестинске гериле настајали јер је непријатељ сада био врло близу, са друге стране реке Јордан. Палестински познаник, Абу Али Шахин, који је касније провео много година у израелским затворима, сећа се Абу нидала из тог времена. "Био је прави фанатик. Желео је да иде и да се бори. Није веровао у религију, или ба'атизам или марксизам или у било шта друго. Није било начина да се поврати Палестина, сем да се пролије крв. Пушка је била његова идеологија. Пушка и само пушка!"
Црни септембар
Арапски свет је везани слон који се супротставља израелском мишу. Фатахов задатак је да раскине слонове ланце и ослободи његову снагу. Овакве метафоре могу да учине чуда за морал али Абу Нидал није прошао војну обуку и није имао никаквог искуства у војним конфликтима. Његови говори о рату били су далеко од реалности. У овој фази био је менаџер а не борац. По доласку у Аман основао је трговачку фирму под именом "Импекс," чије су канцеларије у Аману ускоро постале параван за деловање Фатаха, где су долазили људи, фамилије бораца, да подигну новац или борци да узму оно што је било намењено њима. Поред све своје ватрене реторике, Абу Нидал је био по природи методичан и организован човек и његове бирократске вредности у разбарушеној и неорганизованој околини брзо су биле примећене и цењене од стране Јасера Арафата и других функционера ПЛО-а.
(наставиће се)
Прошлу колумну Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
