Пише: Др Иван Пајовић
Ово је најновији сигнал који долази из Москве који потврђује војне и безбедносне везе Кремља са Белорусијом, а који најављује могуће предстојеће обједињавање двеју земаља. За пар дана, 9. септембра, председник Белорусије Александар Лукашенко састаће се са својим руским колегом Владимиром Путином како би потписао дуго развијани пакет „мапа пута” за белоруско-руску интеграцију. Укупно, двадесет и осам мапа пута осмишљено је да додатно ускладе трговинске, пореске и друге политике између две земље. Вероватно и војне.
О плановима за такву интеграцију периодично се расправља још од 1999. године, када су Белорусија и Русија формирале савез држава у ком је свака од њих засебна земља, али има могућности у одређеној мери самостално деловати у спољној политици, за разлику од ЕУ, где је политика обједињена и појединачне земље на то немају права. Међутим, одувек постоје и страхови да ће Русија покушати да укључи Белорусију у састав Руске Федерације, што је неколико пута изазивало протесте дела грађана Белорусије.
Са друге стране, председник Белорусије Лукашенко жестоко оповргава аргументе да ће формализација ових мапа пута везати руке Белорусије.
„Не ради се о губитку суверенитета”, рекао је он у вези са предстојећим састанком, — „данас смо толико образовани и интелигентни да без губитка суверенитета ни Русије ни Белорусије можемо изградити такве односе који не постоје ни у федералним, ни у унитарним државама”. Међутим, занимљиво је да ће се сусрет лидера одржати дан пре војне вежбе „Запад 2021”, у којој ће на територији Белорусије бити ангажовано 12.800 војника, од којих је 2.500 руских.
Током прошле године Лукашенко је више пута подлегао предлозима којима се раније опирао. Иако су мапе пута развијене 2019. године, преговори о њиховом садржају застали су због неслагања између Путина и Лукашенка око цена енергије и опорезивања. У априлу 2020. године Лукашенко је најавио да ће Минск бити спреман да настави преговоре само ако Русија буде спремна да се одрекне својих „империјалистичких намера”. Од тада, Лукашенко, који је раније изазвао гнев Русије због вештог кокетирања са Западом како би повећао утицај Белорусије у односима са Москвом, изгледа као да је сабијен у ћошак. Његова последња изборна победа у августу 2020. године проглашена је од белоруске опозиције, коју је предводила Светлана Тихановска, преваром. Опозиција наставља да протестује против Лукашенкове владавине, упркос бруталној полицијској репресији која је резултирала тиме да је десетине хиљада грађана Белорусије затварано, претучено или приморано да бежи из земље.
Сходно томе, неколико западних земаља увело је санкције против Белорусије, остављајући Лукашенка готово у потпуности зависним од Русије у погледу финансијске подршке и сигурности која га држи на власти. Минск дугује Русији 8 милијарди долара. Након ексцеса са Рајанеровим летом за Виљниус, главна комерцијална авиокомпанија Белорусије Белавиа успела је остати солвентна захваљујући финансијској помоћи Русије, у замену за коју је пристала да понуди летове за Крим, фактички признајући државну територију руском и тако још више одаљујући Белорусију од Запада. Пошто готово да и није било других партнера којима се могао обратити, Лукашенкове могућности постепено су се смањивале. Дуго се одупирао притиску Русије да транспортује белоруско ђубриво преко руских лука, преферирајући уместо тога јефтинију и једноставнију могућност њиховог извоза преко Летоније и Литваније. Али делимично захваљујући западним санкцијама у марту, Лукашенко је подлегао Путиновим захтевима. Иако Русија у великој мери субвенционише Белорусију, углавном кредитима и великим попустима на енергију, мало је вероватно да ће Москва у потпуности надокнадити Минску настале трошкове.
Непоколебљиви отпор Лукашенка на отварање руске ваздушне базе на територији Белорусије такође ће ускоро бити превазиђен ослабљеном финансијском и политичком ситуацијом у односу на Москву. 20. августа не само да је обновио аранжмане који омогућавају Русији да користи постојеће белоруске ваздушне базе, већ је на питање о изгледима нове руске ваздухопловне базе одговорио: „Ако је потребно, неће бити само база, већ све остале оружане снаге Русије”. Лукашенко је раније одбијао захтеве за формирање руске ваздухопловне базе још од 2013. године, инсистирајући да таква база није потребна. Русија то очигледно не види на овај начин.
Прошлу колумну др Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
