Piše: Dr Ivan Pajović
Ovo je najnoviji signal koji dolazi iz Moskve koji potvrđuje vojne i bezbednosne veze Kremlja sa Belorusijom, a koji najavljuje moguće predstojeće objedinjavanje dveju zemalja. Za par dana, 9. septembra, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko sastaće se sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom kako bi potpisao dugo razvijani paket „mapa puta” za belorusko-rusku integraciju. Ukupno, dvadeset i osam mapa puta osmišljeno je da dodatno usklade trgovinske, poreske i druge politike između dve zemlje. Verovatno i vojne.
O planovima za takvu integraciju periodično se raspravlja još od 1999. godine, kada su Belorusija i Rusija formirale savez država u kom je svaka od njih zasebna zemlja, ali ima mogućnosti u određenoj meri samostalno delovati u spoljnoj politici, za razliku od EU, gde je politika objedinjena i pojedinačne zemlje na to nemaju prava. Međutim, oduvek postoje i strahovi da će Rusija pokušati da uključi Belorusiju u sastav Ruske Federacije, što je nekoliko puta izazivalo proteste dela građana Belorusije.
Sa druge strane, predsednik Belorusije Lukašenko žestoko opovrgava argumente da će formalizacija ovih mapa puta vezati ruke Belorusije.
„Ne radi se o gubitku suvereniteta”, rekao je on u vezi sa predstojećim sastankom, — „danas smo toliko obrazovani i inteligentni da bez gubitka suvereniteta ni Rusije ni Belorusije možemo izgraditi takve odnose koji ne postoje ni u federalnim, ni u unitarnim državama”. Međutim, zanimljivo je da će se susret lidera održati dan pre vojne vežbe „Zapad 2021”, u kojoj će na teritoriji Belorusije biti angažovano 12.800 vojnika, od kojih je 2.500 ruskih.
Tokom prošle godine Lukašenko je više puta podlegao predlozima kojima se ranije opirao. Iako su mape puta razvijene 2019. godine, pregovori o njihovom sadržaju zastali su zbog neslaganja između Putina i Lukašenka oko cena energije i oporezivanja. U aprilu 2020. godine Lukašenko je najavio da će Minsk biti spreman da nastavi pregovore samo ako Rusija bude spremna da se odrekne svojih „imperijalističkih namera”. Od tada, Lukašenko, koji je ranije izazvao gnev Rusije zbog veštog koketiranja sa Zapadom kako bi povećao uticaj Belorusije u odnosima sa Moskvom, izgleda kao da je sabijen u ćošak. NJegova poslednja izborna pobeda u avgustu 2020. godine proglašena je od beloruske opozicije, koju je predvodila Svetlana Tihanovska, prevarom. Opozicija nastavlja da protestuje protiv Lukašenkove vladavine, uprkos brutalnoj policijskoj represiji koja je rezultirala time da je desetine hiljada građana Belorusije zatvarano, pretučeno ili primorano da beži iz zemlje.
Shodno tome, nekoliko zapadnih zemalja uvelo je sankcije protiv Belorusije, ostavljajući Lukašenka gotovo u potpunosti zavisnim od Rusije u pogledu finansijske podrške i sigurnosti koja ga drži na vlasti. Minsk duguje Rusiji 8 milijardi dolara. Nakon ekscesa sa Rajanerovim letom za Viljnius, glavna komercijalna aviokompanija Belorusije Belavia uspela je ostati solventna zahvaljujući finansijskoj pomoći Rusije, u zamenu za koju je pristala da ponudi letove za Krim, faktički priznajući državnu teritoriju ruskom i tako još više odaljujući Belorusiju od Zapada. Pošto gotovo da i nije bilo drugih partnera kojima se mogao obratiti, Lukašenkove mogućnosti postepeno su se smanjivale. Dugo se odupirao pritisku Rusije da transportuje belorusko đubrivo preko ruskih luka, preferirajući umesto toga jeftiniju i jednostavniju mogućnost njihovog izvoza preko Letonije i Litvanije. Ali delimično zahvaljujući zapadnim sankcijama u martu, Lukašenko je podlegao Putinovim zahtevima. Iako Rusija u velikoj meri subvencioniše Belorusiju, uglavnom kreditima i velikim popustima na energiju, malo je verovatno da će Moskva u potpunosti nadoknaditi Minsku nastale troškove.
Nepokolebljivi otpor Lukašenka na otvaranje ruske vazdušne baze na teritoriji Belorusije takođe će uskoro biti prevaziđen oslabljenom finansijskom i političkom situacijom u odnosu na Moskvu. 20. avgusta ne samo da je obnovio aranžmane koji omogućavaju Rusiji da koristi postojeće beloruske vazdušne baze, već je na pitanje o izgledima nove ruske vazduhoplovne baze odgovorio: „Ako je potrebno, neće biti samo baza, već sve ostale oružane snage Rusije”. Lukašenko je ranije odbijao zahteve za formiranje ruske vazduhoplovne baze još od 2013. godine, insistirajući da takva baza nije potrebna. Rusija to očigledno ne vidi na ovaj način.
Prošlu kolumnu dr Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
