Некада

Прољеће је, 2011. године. Потпредсједник сам Републике Српске. Додик, предсједник, улази у мој кабинет и пита ме хоћу ли га у Народној скупштини РС подржати када буде предложио референдум о престанку рада оваквог Суда и Тужилаштва БиХ. Одговорио сам потврдно, јер сам тако и мислио.

СЛИКА ПРВА. На Скупштини сам узео ријеч и образложио моје разлоге за прихват референдума. Силазим са бине, Додик се диже и грли ме. Скупштина једногласно прихваћа Додикову иницијативу. Медији пишу:

БАЊАЛУКА - Потпредсједник Републике Српске /РС/ Емил Влајки сматра да високи представник у БиХ Валентин Инцко неће употријебити бонска овлаштења за укидањем одлуке Народне скупштине РС о референдуму, како је ту могућност најавио један о чланова Савјета за провођење мира /ПИК/.

СЛИКА ДРУГА. Пар дана након тога, нетко из ОХР-а назива Додика и каже му да ће бити смијењен уколико се одлука о референдуму не повуче. Након мјесец дана, поново Скупштина, са Додиковим приједлогом да се одлука о референдуму поништи. Поново узимам ријеч. Кажем како сам научни радника не политикант нити лутка на дугмад. Не могу негирати оно што сам прије мјесец дана тврдио. Предлажем да Скупштина размисли и да у јесен о томе поново расправљамо. Силазим са говорнице. Сједимо сами у првом реду. Додик окреће главу од мене, узима своје материјале и напушта љутито скупштинску салу. Неколико мјесеци не комуницирамо. Из владе почињу, преко медија, напади на мене (види моју књигу Друга Јудина Издаја). Опозиција се сматра изданом, а ја сматрам да се оваква срамота више никада неће поновити..

Сада

Гледам јучерашњу Додикову конференцију за штампу. Није ни сјена оног човјека који је посљедњих мјесеци својом реториком о поврату надлежности дигао Запад на ноге. Више не говори о томе. Покушава дати утисак неког поноса, али не иде му. Иако, наизглед, нема никакве везе, повезујем судбину Ђоковића с његовом. Двојица Србина која су се, у истом временском раздобљу, покушали супротставити „међународној заједници“, настрадали су. Она их је обојицу понизила и уништила им каријере. Јер са Ђоковићевом спортском каријером је, суштински, готово, а и Додик је психолошки уништен. Наравно, чуда су увијек могућа, али не у САД-НАТО-Брисел свијету. За Додика знам што се десило и о томе сам у пар наврата, у својим колумнама писао. Није згорег да поновим. О томе је већ писано прије мене. Американац Даниел Сервер, професор међународног права и познати србомрзац, „савјетује“:

“Међународно војно присуство, ЕУФОР, могло би распоредити трупе у витални град на сјевероистоку, Брчко, док би Уједињено Краљевство и САД тамо распоредили НАТО трупе, како би спријечили било какве покушаје Сарајева или Бања Луке да га заузму. Желите оставити дојам?

Стотине Британаца и Американаца могли би стићи у падобранима изван Бања Луке, у склопу НАТО вјежбе”, предлаже експерт.

(The international military presence, EUFOR, could move troops to the vital northeast town of Brcko while the UK and US deploy NATO troops there, to prevent any effort by either Sarajevo or Banja Luka to seize it. Want to make an impression? The British and Americans could arrive in the hundreds by parachute outside Banja Luka, in a NATO training exercise.)

По мом мишљењу, Додику је из Србије речено да се спрема НАТО окупација Републике Српске, а САД и Британци командирају војним дијелом те организације. Падобранци ће заузети Бања Луку и затворити члана Предсједништва БиХ из овог ентитета, а можда буде убијен тијеком акције. Руси га неће спашавати. Додикова породица ће, такођер, бити уништена. Ако Додик престане са својом реториком и врати се у институције, нитко га неће дирати. У јавности је то представљено: треба смирити ситуацију, а Српска ће добити и неке паре. А требало би и да прихвати Станивуковића, градоначелника Бања Луке, као политичког партнера.

Да је ово што говорим точно, потврђује и Додикова невјеројатна и очајничка тврдња на јучерашњој конференцији за штампу која се даде резимирати на слиједеће:
ЕСКОБАР, АМЕРИЧКИ ИЗАСЛАНИК, ИМА МОЋ ДА МЕ ДАДЕ УБИТИ!

(„“Познајем Есцобара лично и мислим да он има потенцијал да нареди да се неко ликвидира. Не би ме то чудило”).

Пошто је алузија јасна, на питање једног новинара да ли о томе има икакве индикације (да га Ескобар може и жели ликвидирати), потврђује то исто.

Ја сам у колумни „Ескобар и ликвидација Додика“, 10. студеног 2021., профетски написао:

„Многи наивно мисле како је Есцобар, амерички изасланик, дошао у БиХ како би смањио постојеће напетости и кроз разговоре покушао пронаћи рјешење које би све учинило сретнима или барем несретнима. То је једнако вјеројатно као да је вук пао у тор и не би заклао ниједну овцу. Они који познају повијест америчке интервенције такођер знају да такви "мирни" посјети резултирају још тежом ситуацијом. Ове „мировне снаге“ долазе политички елиминирати оне који су противници "америчких националних интереса", обећавајући да им се ништа неће догодити ако прихвате оно што им се нуди. Караџић и Милошевић то су повјеровали и нашли се у затвору.“

У том смислу, особно не вјерујем да ће Додик имати шансу да учествује у слиједећим изборима. Ако на Западу буду сматрали да им Додик више није користан, уништит ће га.
Од сада, Република Српска ће се постепено гасити док не постане дио НАТО-а и „слободног свијета“. Пљачка и понижавање народа ће се наставити, само са другом поставом.

Повијест се понавља, рекао би Хегел, а Ниче је говорио о вјечитом враћању истог.

У прољеће 2011. године сам вјеровао да ће Вожд престати да буде протурјечан а, ето, поновило се. Зато себи савјетујем да се, иако директно у томе не учествујем, дефинитивно оставим политике јер за то, очито, немам никаквог талента, и да наставим писати романе и приповијетке; тамо, барем, могу маштати до миле воље. Што се тиче политички активних особа Додиковог типа који су револуционарно расположени, поновио бих ону народну: „Не вади мач из корица ако га не мислиш употријебити“.

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда