Пише: Миодраг Зарковић
Кажете Русу: незадовољство народа у Русији уопште није ни мало ни безопасно, пошто се буне и либерали, који замерају властима што су уопште повеле рат против Украјине, али и родољуби, којима смета то што специјална операција није жешћа и одлучнија. Рус клима главом.
Такво незадовољство, настављате, неко би лако могао да злоупотреби зарад своје политичке користи, па можда чак покрене и револуцију у којој би насилно збацио садашњу власт; Рус, поново, клима главом.
И сад, замолите ви Руса, замислите да одмах после таквог преврата тај неко склопи муњевити мировни споразум са Кијевом и украјинским западним покровитељима, и по том споразуму одрекне се не само Донбаса и Крима, него и делова Ростовске области, а на све то Русију преименује у Заједницу Народа.
Рус до сада вероватно већ скаче метар од земље: ”Па то би био издајник!”
Наравно да би. Е сад ми реците, питате Руса, у чему се овај хипотетички сценарио разликује од онога што је Владимир Иљич Лењин са својим бољшевицима урадио Октобарском револуцијом 1917. године?
Писац ових редова много пута је водио овакав разговор са саговорницима широм руског света. Колико сећање сеже, никада се није догодило да саговорник не занеми после завршног питања. Буквално сви до једног остајали су затечени пред поређењем, које им никада до тада није пало на памет, али које им је наједном, судећи по изразу лица, изгледало све утемељеније.
Неки међу њима, они идеолошки загриженији и сасвим посвећени начелима комунизма, по почетној збуњености стали би да траже ма какав одговор који би Лењинов долазак на власт суштински раздвојио од замишљене ноћне море која Русију вреба данас. Брзо би се сетили честог оправдања за којим су бошљевици потезали у деценијама после револуције: рат у којем је царска Русија учествовала 1917. године био је империјалистички! Тачније, Русија не да је у њему учествовала, него га је водила, то јест била један од његових покретача и самим тим је са осталим императорским силама тадашњег света делила одговорност за страдање и патњу милиона.
Наравно, то не одговара истини. Све и да је хтела, Русија није могла да избегне Први светски рат, ако ни због чега другог а оно због чињенице да је Немачка била та која је почетак сукоба објавила Русији, не обрнуто. При чему, дабоме, Русија није ни хтела да избегне рат, пошто је намеравала да заштити Србију. Свеједно, све руска поколења у последњих стотинак година уче да је Николај Други повео рат зарад својих освајачких циљева. Још горе, не освајачких, него императорских! Тешко да у руском језику постоји већа геополитичка увреда од тога да некој држави припишете да је империја.
Дакле, данашњи Руси верују да је царска Русија била незајажива колико и ондашња Британија или Француска, те да стога Лењин и бољшевици нису погрешили што су извукли Русију из рата чим су дограбили власт и што су у то име потписали понижавајући мировни споразум са непријатељима. Али, рекао би им на то писац ових редова, зар не кажу исто и за садашњи рат у Украјини?!
Западни државници упорно понављају да је руско војно ангажовање у Украјини одраз освајачких намера крволочног Владимира Путина. Западна гласила без остатка подржавају такво гледиште, док речи самог Путина и његових сарадника ако треба изврћу до непрепознатљивости, не би ли кремаљске званичнике својој публици представили као нацисте 21. века.
Што је најчудније, са таквим ставом сагласан је и један део руског друштва, онај описан на почетку чланка. Такође, заступника таквог правца мишљења има и у Русији наклоњеним земљама и народима, рецимо у Белорусији или Србији. Сва је, дакле, прилика, да би, кад би којим случајем Путин завршио као Николај Други, рат у Украјини историја памтила као немилосрдан освајачки поход. Јер историју, чак и чешће него победници, пишу политички и идеолошки острашћени лажови.
Према томе, чак ни најзадртији данашњи комуниста не би, ако је поштен, могао да буде сигуран у то да је бољшевички суд о руском учешћу у Првом светском рату био искрен и заснован на чињеницама. Ништа Русија није тада била ”империјалнија” него што је данас. Поготово је подударност изражена у основним разлозима за улазак у рат: ономад је штитила Србију, баш као што сада штити Донбас. Руски непријатељи, укључујући ту наравно и Лењинове бољшевике, нимало разумевања нису имали за одлуку да се заштити Србија, баш као што руски непријатељи данас, укључујући ту и руске либерале, упорно прећуткују да је руској специјалној операцији претходило осмогодишње страдање Донбаса изазвано насилним гневом Кијева.
Стога се хипотетички издајник са почетка ове приче ни у чему не разликује од Лењина и Лава Троцког. То морају да признају чак и Руси који према Октобарској револуцији и даље осећају наклоност - а таквих је у самој Русији поприлично, сасвим је могуће да представљају јасну већину.
Да ли то онда значи да Русија под хитно мора да се одрекне бољшевичког наслеђа и уклони Лењинов маузолеј са велелепног Црвеног трга?
Наравно да не, јер Руси имају право на своју историју.
Срећом по човечанство, Лењин и Троцки нису имали прилику да своје намере остваре до краја. Први је умро далеко пре него што је ико претпостављао, а други је убедљиво поражен од стране Стаљина, у крвавом идеолошком расцепу који је уследио по Лењиновој смрти. Зато и нису оставили траг у историјама других народа, држава цивилизација... онако како су то урадили Наполеон, Хитлер, Труман, или Павелић. Што ће рећи, остали су у границама руске историје. А право на њу полажу пре свега Руси.
Исто као и други народи, тако и Руси имају право на историјске заблуде, тј. на тумачења сопствене прошлости која не подлежу нужно чврстој логици. Срби су међу првима који би то право морали да разумеју, управо због косовског завета: много смо пута чули друге како нам се смеју, или чак и ругају, због тога што ”славимо пораз”, али све и да је Косовски бој заиста био пораз какав ниједна друга нација не би славила, ми смо ето решили да баш то радимо; поготово сада немамо разлога да преиспитујемо ту одлуку, из које је проистекла скоро целокупна самоспознаја наших националних одлика, особености, корена, образаца, па ако хоћете и интереса.
Наравно, Лењин није угаони камен руског националног осећаја, онако како то косовски завет јесте за Србе. Свеједно, Лењин је њихов. И нека о њему суде како им воља.
То не значи да смо ми у обавези да делимо њихов став о Лењину. У српским очима, он и даље може да остане оно што је највероватније и био у стварности: разбојник који се докопао највеће државе на свету и онда јој нанео озбиљну штету, од које се, могуће, никада није сасвим опоравила. На такво гледиште имамо потпуно право.
Немамо, међутим, право да такво гледиште намећемо Русима. Али има, нажалост, међу нама и оних који управо то раде.
Несумњиво да су неки од њих крајње добронамерни, односно, да им је жеља да руској браћи отворе очи. Авај, то тако не иде. Како не би та добронамерност прерасла у надменост и надобудност, као што често и бива, ваља се сетити да једина истинска добронамерност подразумева да онима према којима имате добре намере - у овом случају Русима - оставите да сами доносе одлуке које се тичу њих и никога другог.
Рат у Украјини показао је барем то: да су Руси више него спремни да и оружјем бране право на свој језик, своју културу, па и своју историју. Зато бисмо сви ми, који их сматрамо браћом, могли да им макар то не дирамо.
Ако се некоме пак деси да заподене са Русима пријатељску расправу о Лењину и бољшевицима... е па, у том случају, увек може да посегне за хипотетичким сценаријем са почетка текста. До сада се показао врло делотворан, а још ниједног руског саговорника није увредио.
Извор: Правда
