Деценију пошто је био међу најгласнијима који су захтевали обарање сиријског председника Башара ал Асада са власти, Реџеп Тајип Ердоган од Владимира Путина тражи да организује тројни састанак како би се рашчистила ситуација са Курдима на североистоку Сирије. Ситуација у региону је напета и испуњена чекањем на велику турску копнену офанзиву на јужног суседа. Турске снаге већ су распоређене дуж границе, а турски авиони бомбардовали су положаје Курда у Сирији и Ираку.
Анкара од Москве и Вашингтона очекује да изврше притисак на сиријске Курде да се повуку из 30 километара дугог појаса уз турску границу, а у супротном прети новом копненом офанзивом против курдских група које се сматрају „терористичким”.
Председник Ердоган изјавио је да ће Турска напасти „када дође време”, али мора да води рачуна да је под притисцима Москве и Вашингтона, партнерима у сиријској кризи, који не желе да виде да се Сирија распада, а њени делови предају Турској. Русија је, уз Иран, најближи Асадов партнер, док Американци сиријске Курде доживљавају као кључне савезнике у борби против Исламске државе. Суочен са ризицима унилатералне војне акције која нема подршку две светске силе, Ердоган покушава дипломатијом. Зато од Путина тражи тројни састанак са Асадом.
Шта ће превагнути у овом такмичењу између Ердоганових политичко-војних мотива и притисака који стижу из Русије и САД? Кремљ је последњих недеља покренуо дипломатску иницијативу да дође до „историјског” сусрета Ердогана и Асада после 11 година непостојања икаквог контакта.
Турски председник који је предњачио у позивима за Асадово уклањање са власти променио је став и изјавио да би могао да размотри обнову веза са Сиријом, као што намерава са Египтом. Он је у августу изјавио да обарање Асада није више на турској агенди, а крајем новембра испољио је заинтересованост за сусрет са сиријским председником.
Али Ердоган увек има неке услове: каже да би одустао од инвазије на Сирију уколико регуларне сиријске снаге замене Курде на северу и преузму улогу чувара који ће спречити курдске активности против Турске.
Највећи проблем тиче се сиријских Курда које Анкара оптужује за везе са забрањеном Радничком партијом Курдистана против чијег војног крила ратује од 1984. и која је у Турској проглашена за терористичку организацију.
Турска пре окупљања тројице лидера предлаже састанак министара одбране и спољних послова. „После њихових састанака, нека се окупе лидери. Понудио сам то Путину и он је то примио позитивно. Предстоји серија контаката”, изјавио је Ердоган.
Противљење Вашингтона и Москве је засад спречило нове турске копнене акције, али стратегија континуираног притиска слаби позиције Курда на терену. Упркос упозорења из САД, али и из Русије, Ердоган и даље прети војном акцијом уколико се Курди не евакуишу како би се формирао „коридор безбедности”.
Сирија је била високо на агенди турско-руских разговора у Истанбулу почетком децембра. „За сада нису покренуте копнене акције што значи да је већ остварен позитиван резултат. Наставићемо да притискамо”, изјавио је заменик шефа руске дипломатије Михаил Богданов. Исто питање било је на дневном реду телефонског разговора Ердогана и Путина 11. децембра.
Предлози САД и Русије сужавају простор де факто курдске аутономне администрације на северу Сирије, али би требало да спрече улазак турских војника. Иако детаљи нису познати, један турски званичник је открио да Анкара од Вашингтона и Москве очекује да притисну Сиријске демократске снаге (СДФ) да за две недеље напусте три града у региону или да се суоче са копненом офанзивом.
Американци су узвратили предлогом да се њихови савезници из СДФ-а преструктурирају како би се смањио утицај Курда и повећао Арапа, али Турска инсистира да се СДФ-ова контрола нафтних поља оконча пре него што почне да се разматра амерички предлог. Ердоган је потврдио недавни напад на та нафтна постројења на северу земље.
Руси су сагласни да СДФ напусте два града, али не и трећи, Асајиш, због унутрашње безбедности. Турска позиција и око тога је тврда: елементима СДФ нема места унутар коридора дуж границе. СДФ се повукао из подручја дефинисаног руско-турским споразумом из 2019, али не и из Асајиша.
Дамаск, тврде извори, остаје бескомпромисан око формалне аутономије Курда и чврсто инсистира на повлачењу малобројних америчких снага које су распоређене у подручју нафтних поља, али је мала вероватноћа да ће одбити предлог за Асајиш. За разлику од политичке ригидности, Дамаск је много флексибилнији на војном пољу. Што значи да би могао да прихвати понуду СДФ-а да постане део регуларних сиријских снага.
Турској се не жури да напусти сиријске територије које контролише. Оне су већ постале „турске”: ђаци уче на турском, турска лира је средство плаћања, а трговина са Турском обезбеђује живот хиљадама породица. Анкара додатно капиталише подржавајући разне побуњеничке групе који су и даље против Асада.
Предстојећи председнички и парламентарни избори у јуну и озбиљна економска криза могли би да наведу Ердогана да покаже националну војну моћ – познати рецепт у политичким кризама, не само у Турској. Отуда дилема у Дамаску: да ли склопити посао са Анкаром или се помирити са Курдима?
О стању на фронту у Украјини прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
