Пише: Владимир Димитријевић
Поука монаха Митрофана Хиландарца
Српски етнолог, покојни Драгомир Антонић забележио је реч монаха Митрофана Хиландарца о значају српске славе као праоснове нашег народа: „У октобру 1979. године боравио сам у манастиру Хиландару на Светој Гори. Радио сам на заштити етнографских предмета. Прво се одлазило у Кареју, управно седиште Свете Горе. Ту вам ставе печат на светогорски „пасош”. Боравак одобрен. У Кареји, у хиландарском конаку се ноћило. Ујутру се ишло за манастир. У конаку је најчешће боравио монах Митрофан, (одавно у небеској отаџбини), који је био и хиландарски члан Прота. Нека врста црквене управе Свете Горе. Монах Митрофан је био веома образован човек. Говорио је више језика. Пуно читао. Лепо говорио. Пун животног и монашког искуства. Волео је да разговара са људима из Србије у коју тад није смео да дође. Те октобарске ноћи нисам могао одбити понуђени путир вина и пажљиво сам га слушао.
Причао је о свом боравку у Немачкој. Њиховој посвећености послу. Темељном обављању сваког задатка. Наводио је примере. Један сам запамтио. У теренску свеску уписао. Сад га преписујем: „Пред Други светски рат Немце је интересовао живот у Краљевини Југославији. Не само у војном или привредном смислу, већ пре свега у културном. Краљевина Југославија је била велика држава, али су Немци били знатижељни да разумеју шта је важно за Србе. Који су то елементи који држе Србе као народ на окупу? У ту сврху – рече монах Митрофан – послали су једног вашег колегу, етнографа, да изучи живот људи у Србији. Боравећи више месеци на терену немачки етнограф је закључио да код Срба постоје четири битна елемента, који су стожери српског народа. Први на списку: Коло Српских сестара. На другом месту лист „Политика”. Трећа је Српска православна црква, а на четвртом месту Крсна слава. Ове прве три институције се могу разрушити уобичајеним и познатим методама. Тиме ће се значајно ослабити снага Срба. За Крсну славу не знам начин којим би се могла разорити. Тешко ју је разумети. У истом селу о истој слави обред је другачији. Један домаћин пали свећу пред подне, други чека кум да стигне, трећи свештеника, четврти да се породица окупи… Како се борити са обичајем који има више имена. Једни кажу Слава, други Крсно име, трећи Кућна слава, четврти Светац… Укупно је набројао седам назива. За овај обичај немам решење, написао је у извештају, који је по речима Митрофана, касније преточен у књигу, приручник”. Управо зато је Миле Недељковић рекао: „Стога је не само сувишно, него и погубно, настојање да се слава униформише и стави у стегу било ког обрасца, јер је то противно самој природи славе, која се и одржала захваљујући неутаживој потреби човека да светкује, како најбоље може и уме, своје постојање испод звезда, са повишеном упућеношћу на људе и припадности заједници сродника и пријатеља”.
Толико је речи везано за нашу славу и њене дане у кући: крсно име, слава, свети, свечари, дан, благдани, прикадња, пиће, пиво, славино лице, служба, окриље, појутрица, свето појутарје, патарица, дослуга, испратница, женска слава, итд. Некада се слава славила и по седам дана, па се после умерило на три дана. Одатле изрека: „Свакога госта три дана доста”. Седам дана славе носили су оваква имена: на мијешње, навече, слава, окриље, гостини дан, делиуставци, сировица. Поред славског колача, спреман је низ дугих свештених хлебова, са дивним називима: крсница, крсни хлеб, крсна чесница, просфора, крс, прекадник, кићени колач, власје, велики колач, панађија, светилеб.
Све је то доказ да су Срби своју веру и славу доживљали као нешто најличније и најважније у породичном животу.
Религиозност у доба комунизма
Кад данас причају како је за време Дебелог Мртваца Гроза ( тако је Тита звао владика будимски Данило ) све било идеално, и како су Срби могли да живе својом вером и упражњавају обичаје, дође ми да кукам од муке. Јер, то није било тако. Комунисти су водили борбу против свега што је српско, а нарочито против вере и њених испољавања.
У својој књизи «Век сумње» познати историчар Милош Тимотијевић пише:»После доласка комунистичке партије на власт у Југославији и Србији 1945. године, променили су се друштвени оквири у којима је било могуће испољавати религиозност. Уставом из 1946. црква је одвојена од државе. Брак и брачни односи, као и матичне књиге, прешли су у државну надлежност. Аграрна реформа, национализација и експропијација радикално су изменили економску основу цркве. Утицај цркве на образовни систем је потпуно искључен, посебно после забране веронауке у школама. Лаицизација друштва била је саставни део марксистичке идеологије комунистичке партије, али је истовремено сматрана као предуслов за модернизацију целе заједнице. Српска црква и њени верници нашли су се у држави која је имала негативан однос према религији. Нису били ретки и физички напади на епископе и свештенство, ометање црквених обреда, јавно вређање, хапшења, одузимање црквених објеката, мешање органа власти у рад цркве. Свештеници су остали без плата, а истовремено је забрањено сакупљање добровољних прилога за верске потребе. Држава је ширила антирелигиозну кампању, а тајна полиција је надзирала делатност епископата. Религиозност је постала приватна ствар верника за државу, али не и за комунистичку партију, која је научни социјализам наметала као својеврсну „нову религију”. Уложен је велики напор да се прекине са традиционалним погледима на свет, и да се усвоји „сурогат” марксистичка религија, примерена новом режиму. Комунисти су након освајања власти 1945. године себи поставили задатак да у Југославији и Србији раскину са прошлошћу и створе „ново друштво” совјетског типа. Створена је својеврсна „социјалистичка религија” са максималним поједностављивањем односа у друштву, крећући од поставке да је пре револуције владало зло (капитализам), а да након њега долази доба „светлости и напретка”. Заправо, комунисти су освајање власти доживљавали као неку врсту мистичног преокрета у историји. Било је ту сигурно и вере у боље сутра и заблуда и тражења непознатог. Предратне државне празнике, симболе и свест требало je заменити новим. Истицани су нови симболи, облици деловања, празновани нови празници, светковине, традиционалном празновању давани су нови садржаји, форсиране су нове вредности.»
То јест, комунизам је од почетка био сурогатна религија.
Комунизам као лажна религија
Комунизам је и настао као сурогатна религија. О томе руски хришћански делатник Алексеј Комов каже:»Узмите само окултну позадину комунизма: он је био сурогатна религија. Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију. Петокрака је вишезначно култни симбол – у јудаизму то је звезда Соломона, у масонским ложама кључно знамење ове тајне организације, у средњовековним јересима, попут катарске, застава мржње према традиционалним облицима живота и сан о хиљадугодишњем царству човековом на земљи. Срп је симбол неизбежне смрти, који је био у рукама Плутона, цара подземног света. У средњем веку смрт је, ако се сећате, представљана са српом у руци. Чекић је масонски инструмент изградње Соломоновог храма и симбол власти над друштвом. Лењинов маузолеј, у који је смештена злокобна мумија, грађен је по узору на степенасте пирамиде Месопотамије и Мексика, а тамо су, зна се, приношене и људске жртве.
Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“
Како у Русији, тако и у нас.
Борба против веронауке
Милош Тимотијевић наставља:“Иако су чланови КПЈ били атеисти, они у Србији почетком 1945. године нису реметили устаљене обичаје, верску наставу у школама, прославу Св. Саве, па ни доношење бадњака. Веронаука је од 1946. године постала необавезан предмет. Предавања су организована ван школског времена, а партијски активисти су вредно радили да децу одврате од ове активности. Верску наставу у школама нова власт је толерисала до 1951. године, када је званично укинута. Слично је било и са верским празницима. На почетку 1945. године обележавани су Божић и Савиндан, да би временом све било ограничавано. Током 1946. године Свети Сава се само узгредно помиње. Расписом од 1948. године нова власт је забранила прославу Божића као државног празника, а почетком педесетих година деца су кажњавана ако су присуствовала прослави Савиндана. Литије у Србији почеле су да се забрањују од 1947. године.“
Нико није смео бити Бог уместо Броза.
Чуда божја у доба страха
Ипак, било је чуда Божјих у то време. Тако је крајем јуна и почетком јула 1949. године на прозорима у чачанском крају почео да се појављује лик Мајке Божје са Христом, о чему Тимотијевић бележи:“То, како причају, није било рађено руком, него као да је урезано у стакло. Лепо: Марија са Христом. Свет се пред таквим кућама скупљао и гледао ’чуда божја’. Понеки су већ викали:’Кажу да нема Бога. Ето им, па нека виде!’”По селима у околини Чачка догађај је кроз препричавање добио изузетан значај, а детаљи немоћи нове власти посебно су истицани:„Дошли су милицајци. Почели су на свакој кући где се то појављивало да бришу прозоре, али узалуд! Ништа се није могло избрисати. Они су онда почели да разбијау и скидају прозоре. Почели су да легитимишу народ и затварају оне који су говорили да је то од Бога. Затворили су становнике тих кућа. Кажу: кад је на једној кући милицајац разбио прозор, иста слика створила се на другом прозору. После подне било је то још на неколико места, па, како причају, и у неким другим градовима. У народу се створила забуна. Гледали су то и против забране. Настало је, кажу, крштење по улици. Сви су поверовали: ово су божји знаци”.“
Народ је осећао долазак велике лажи.
Лажни празници
Милош Тимоитијевић уочава и наметање нових, лажних празника:»Државна политика оријентисала се на поништавање хришћанске традиције и успостављање и пропагирање нових празника за стaновнике града који је имао велики популациони раст. Нова година постала је педесетих година један од празника у коме су деца имала активну улогу са значајном симболиком јелки и Деда Мраза, као противтеже религијским симболима Божића и бадњака. Штампа је активно пропагирала успостављање нових обичаја. Крајем децембра 1957. године у Чачку је продато 280 јелки. Последњих дана 1958. године продато је 470 комада, а накита за јелке више од 40% у односу на раније године. Два дана пре Нове године Друштво пријатеља деце у Чачку приредило је митинг за децу и пионире: „Испод стотина разнобојних сијалица, у наручју родитеља деца су поздравила Деду Мраза и радосним поклицима зажелела грађанима срећну 1959. годину.” Скоро све установе и предузећа поделила су деци, чији родитељи раде код њих, новогодишње пакетиће.
Религија у социјалистичкој Југославији није била забрањена, али је јавно жигосана као „назадна”, па и непријатељска делатност, неспојива са животом људи који су приступили комунистима. Тако је 1952. године у локалној штампи јавно исмеван и прекореван матичар из ивањичког краја, иначе члан партије, јер се венчао у цркви код свештеника.
Снажењем нове власти организовање и присуствовање религиозним свечаностима постаје „сумњиво”. Венчања и опела су по селима углавном била јавна, али деца су се у многим случајевима крштавана у тајности. Обично су новорођенчад у цркву тајно доносиле бабе на крштење, кријући то од њихових родитеља./…/ Антирелигиозна пропаганда комуниста била је жестока. Свака акција цркве на подизању просторија где ће се окупљати верници, па и омладина, доживљавана је као атак на „правоверну” идеолошку државу. Један од омиљених начина борбе било је исмевање цркве као „опаке” дволичне установе, окренуте искоришћавању културне „заосталости” становника за своје материјалистичке циљеве.“
Напредни су само безбожници. Напред, па у кречану, говорио је наш народ још пре Другог светског рата.
Прогон просветара
Милош Тимотијевић нас подсећа:“Миљко Миленковић, професор чачанске Гимназије, добија отказ јер је 1953. године кроз град јавно пронео славску свећу. Пошто је предавао филозофију, оцењено је да својим поступцима негативно утиче на ђаке. Осуђиван је и случај професора марксизма који је виђен да у цркви пали свећу. Активисти Савеза комуниста сматрали су да он својим понашањем ствара забуну код ученика, јер је требало да их васпитава у духу борбе против религије. Сличну критику претрпео је и учитељ, члан партије из Драгачева, јер је упражњавао верске обреде и одлазио код свештеника са којим је био пријатељ. Учитељ је позиван да одбаци „дволичност” и раскрсти са религијом. Ако би члан КПЈ/СКЈ јавно демонстрирао паљење свећа на гробљу, па чак и ако су у питању били његови родитељи, ризиковао је озбиљну критику своје организације па и искључење из партије; „будни” чланови партије пратили су понашање својих другова, увек спремни да их пријаве ако упражњавају религиозне ритуале.“
Верници су „отуцавани“ на „надлежном месту“ – да не би могли да напредују у каријери.
Комунисти против Божића
Божић је најоиљенији српски празник. И он је сметао Титовим Србима. Тимотијевић истиче:“У Чачку су 5. и 6. јануара 1953. године на државним пекарама у Чачку биле исписане рекламе за печење прасића. Власт је негодовала зашто државна предузећа јавно агитују за слављење хришћанског празника којем се у граду неки „нису радовали”. Комунисти су негодовали зато што током 7. јануара у Чачку у истим тим пекарама није било хлеба и што су оне биле затворене./…/ Све ове акције биле су разрада задатака донетих на највишим партијским форумима. Просветни радници су критиковани ако нису показивали довољно агилности на одвајању деце од цркве. Већ од 1947. године комунисти нису смели да славе Божић и остале црквене празнике, нити да упражњавају верске обреде. Према статутарној одлуци из 1952. године чланови СК нису могли да буду релииозни ни у приватном животу.“
Свако ко је улазио у Компартију морао је да „рашчисти са религијом“. Тако се то звало.
Борба против Светог Саве
Ево како су се комунисти, текстом „На прљавом послу“, борили против прославе Савиндана, крсне славе свију Срба ( „Чачански глас“, 25. март 1952. године):»По „зрацима сунца са запада”, који „осветљавају” пут мизерним остацима друштва коме је у нашој земљи заувек одзвонило, у Чачку покушавају да оживе своју прљаву работу извесни људи који, на жалост, још заузимају таква места одакле се у поре нашег друштва могу протурати разна идеалистичка и уоште накарадна схватања. /.../ И још једна нова форма „агитације” за окупљање омладине око цркве. За светосавску „прославу”, например, у црквеној порти, кувани су казани ракије, и спремани мезелуци, што је, уз благослов неких професора, привукло известан број ученика. Видели ученици од професора, па и они дошли да пију и једу „без динара”, јер је све било спремљено од имућнијих људи, као што је на пример посластичар Угрен Бошковић, који је дао понајвећи прилог у новцу, а такође у слаткишима.
Да би светосавска „прослава” била свечанија, професори – верници постарали су се и за декорацију. Они су организовали да се из гимназије (!) пренесе слика св. Саве, и то иста она слика коју је професор Докмановић био истакао у наставничкој канцеларији за време док је директор гимназије био на војној вежби. Поред тога што су имали да се напију и „наједу”, учесници светосавске „прославе” присуствовали су и „свечаном програму”. У оквиру овог „програма” одржани су „поучни” говори о „залуталим синовима који се враћају”, о томе како се треба чувати „мрачних дела” (мисли се на научне погледе на друштво)!...А, после свега тога, пијани ученици су стварали гужву и неред, због чега су их неки попови гурали из дворишта, говорећи, уопштено-како је омладина гладна и јуриша на пиће и јело као звери. По изласку из црквене порте, ови млади „верници” наставили су са нередом који се пренео кроз читав град. Ето, каквим се средствима служе људи који су чврсто решени да истрају на свом прљавом послу. Као да се таквом њиховом раду нема ко супротставити. На крају, просветним, и школским властима, и омладинској организацији, само једно питање: зашто су ученици, носиоци светосавског нереда на чачанским улицама, остали некажњени?!»
Кад данас видимо како нам пропада школа, да ли се ико сети прогона Светог Саве у доба титоизма?
Сведочење проте Тихомира
Прота Тихомир Пантић, који је после рата службовао у Смедереву, Тополи и Београду, и који је, побегевши из Југославије, у емиграцији објавио књигу «Две деценије под комунизмом», описује какав се рат водио против славе у Београду:»Сећам се једне породице, која је живела у једном оделењу подрума у некој старој и дотрајалој згради у улици Војводе Добрњца број 2. У том подруму, дубоком, мемљивом и влажном, било је смештено неколико породица. Породица о којој пишем имала је двбоје деце: кротке, бледе, испијене. Увек су ме дочекивали с радошћу. Последњи пут, било је то са сузама. Кад сам наишао, домаћина је покушала нешто да ми каже, али се загушила у сузама; деца, видећи мајку да плаче, расплакаше се такође. Ја сам их, наравно, умиривао и најзад разабрао о чему се ради: оцу породице обећали су «надлежни» стан, ако ступи у партију, и они сада не смеју више да славе славу, нити да примају свештеника. «Немојте да плачете», рекао сам им. «Кад год зажелите да се помолите Богу, идите у другу цркву, на пример светосавску, где вас нико не зна. Тамо однесите и ваш славски колач. Тако многи данас чине. Нека вам је Богом просто – ја не могу да се љутим на вас». Пољубио сам децу и отишао. Сузе су ме гушиле. О, несрећна земљо моја српска, шта си дочекала!» Ипак, комунизам је пао, а крсна слава је остала. Зато што је Христова и светосавска.
Уместо закључка
Наше данашње страдање има дубоке корене у прошлости. И док се не сетимо одакле смо пали, нећемо моћи ни да се подигнемо. Комунизам је и нас и Русе извео из крштене историје и вратио нас у мрак безбожја и нељудскости. Најопасније од свега је да романтизујемо доба у коме смо се, уместо Христу и Светом Сави, клањали Дебелом Мртвацу Грозу и живели у његовој сатрапији. Овај текст је подсећање и опомена. Јер, ако не будемо памтили, неће нас ни бити.
Пробудимо се коначно из илузија о добу у коме се певало:»Ала волим овај режим – плата иде, а ја лежим». И у коме смо продавали душу за ђинђуве.
Будућност је будност.
