Пишу: Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић
ПИТАЊА КОЈА СЕ ПОСТАВЉАЈУ
Недавно се у нашој јавности појавило саопштење да је Свети архијерејски Синод СПЦ забранио епископима и свештеницима учешће у политичкој борби и подрпку политичким лидерима, као и напуштање епархије од стране епископа без дозволе највишег ауторитета. Неки коментари су били можда неодмерено оштри (1), а новинари су поставили и низ питања, међу којима су и следећа:“Да ли забрана јавног изјашњавања владика о политичким темама, без обзира на позивање на Устав СПЦ и архијерејску заклетву, крши основна људска права српских владика на слободу мишљења и говора загарантована Уставом Србије и законима других држава у којима постоји српска црквена дијаспора или се овде сударају световно право и црквена правила која обавезују на послушност црквеним властима? Колико је одлукама Синода угрожена слобода кретања архијереја коју одређује патријарх и на шта би она све могла да утиче? Да ли је ово нека врста синодског "пуча" и дисциплиновања Сабора СПЦ? Куда воде и какве могу да биду последице оваквих синодских одлука донетих уочи општих избора у Србији?“
Сва ова питања захтевају озбиљне одговоре, утемељене на Светом Предању Цркве од Истока, и овај текст је скроман покушај у том правцу. Пре свега, треба одговорити на основне недоумице које се после синодске одлуке јављају.
АУТОНОМНО ПРАВО ЦРКВЕ
Црква има своје аутономно право, које лаици прихватаjу својим крштењем чиме постају чланови Цркве, а клирици своју службу улазе хиротонијом и рукоположењем. Епископи у заклетвама које полажу при хиротонији обавезују се на послушност канонима Цркве. У унутарцрквеном простору не намеће се на силу поштовање канона и прописа помесне аутокефалне Цркве, већ клирици и лаици добровољно прихватају поштовање канона. Истовремено држава кроз уставну гарантију колективног права на слободу вероисповести признаје Цркви право да самостално уређује односе међу својим члановима. То важи за све државе у којима делује СПЦ, па самим тим таква одлука Синода не може бити спорна ни из угла канонског права Цркве, нити световног права државе.
Како су свештенослужитељи Цркве дужни да се превасходно старају о спасењу душе својих верника, они се световним политичким темама могу бавити једино ако одређени закони или правне установа могу да угрозе веру и духовно спасење пастве. При томе, они су и тада позвани да о тим темама суде из угла целине повереног народа Божијег, а не само из угла интереса једног дела друштва. Како је партијска борба по дефиницији подређена партикуларним интересима, свештенство није место у партијској борби. Али свештенство не би смело да ћути на озакоњавање и популарисање пракси и појава које су противне учењу и канонима Цркве. Пошто је на православном Истоку независна (самодржавна) владавина рођена истовремено са аутокефалијом, природно је да свештенство у условима кооперативне одвојености Цркве од државе исказује бригу о најкрупнијим националним и државним темама. Уколико би одлука Синода била у пракси протумачена као забрана сваког јавног изражавања става епископа или свештеника, онда би то било противно традицији Српске цркве, којој је не само страна централизација, клерикализација и бирократизација која је својствена Ватикану, већ ни административна централизација која се под утицајем различитих фактора временом формирала у Руској цркви и Цариградској патријаршији.
ШТА КАЖЕ УСТАВ СПЦ
Устав СПЦ у члану 55. предвиђа да патријарх даје одобрење за одсуство. Међутим, с обзиром на епископоцентрично устројство СПЦ, где је патријарх први по части међу једнаким по власти, реч одсуство би морала да се рестриктивно тумачи. Као што патријарх нема овлашћења да се меша у рад надлежног епархијског архијереја, већ такво право припада само Сабору свих епископа који једини има пуноту власти у једној аутокефалној Цркви, тако би и тражење одобрења од патријарха за сваку канонску посету једног епархијског архијереја другом архијереју значајно умањило власт и достојанство једног епископа. Истовремено епископи су дужни да поштују каноне Цркве који забрањују дуже одсуство из поверене епархије. Српској цркви, заправо, требају епископи који ће снагом свог уверења бити послушни канонима, а неће бити споља дисциплиновани наредбом више административне власти.
ШТА ЈЕСТЕ, А ШТА НИЈЕ „ПУЧ“
Не може се ова одлука окарактеристати као "синодски" пуч, јер је заснована на канонско – уставном устројству СПЦ. С друге стране јачање Синода на уштрб Сабора као органа који једино изражава пуноту једне аутокефалне Цркве - недопустиво је. Такво јачање може да се догоди само уколико на то пристане већина епископа СПЦ. Једном речју, Синод не чини ништа што му накнадно није одобрила саборска већина, јер Сабор има могућност да преиспита сваку одлуку Синода.
На изборе у Србији знатно више утичу неки други фактори, него Српска црква. Ако ће страначка борба бити угрожена оваквом Синода, јер је можда нека од странака имала у виду ангажовање неких свештенослужитеља у кампањи, онда то пре говори о томе да су кадровски ресурси наших странака толико "отањили" да траже попуну у редовима црквеног клира. То не треба ни странкама, ни Цркви.
ЦРКВА И ПОЛИТИКА: ОСНОВНЕ ТЕЗЕ
У драгоценом документу савременог православног учења, Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве, јасно је назначено какав је однос Цркве према политици, па га наводимо у широким изводима:
„У савременим државама, грађани посредством гласања учествују у процесу управљања. Значајан број грађана припада политичким партијама, покретима, савезима, блоковима и осталим сличним организацијама, створеним на основу различитих политичких доктрина и гледишта. Тежећи да живот друштва организују сагласно с убеђењима својих чланова, те организације као један од својих циљева постављају достизање, задржавање или реформисање власти у држави. Приликом остваривања пуномоћи, добијене након исказивања воље грађана на изборима, политичке организације могу да учествују у делатностима структура законодавне и извршне власти.
У друштву постоје различита политичка убеђења која често противурече једна другима. Исто тако, различити интереси узрокују политичку борбу која се води како законитим и оправданим методима, тако и методима који противурече нормама државног права, хришћанског и природног морала.
Према заповести Божијој, Црква има задатак да испољи бригу о јединству својих чеда, о миру и сагласности у заједници, о увођењу свих њених чланова у заједнички стваралачки рад. Црква је призвана да проповеда и да гради мир са целокупним, за њу спољашњим друштвом: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Рим. 12; 18). Старајте се да имате мир са свима (Јевр. 12; 14). Међутим, за њу је још важније унутрашње јединство у вери и љубави: Молим вас, пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли (1. Кор. 1; 10). Јединство Цркве као тајинственог Тела Христовог, од чијег неповређеног битија зависи човеково вечно спасење, представља њену највећу вредност. Обраћајући се члановима Цркве Христове, свети Игњатије Богоносац пише: „Сви ви као да чините један храм Божији и један жртвеник, као да чините једног Исуса.“
Уз постојање политичког неслагања, противуречности и борбе, Црква проповеда мир и сарадњу људи који се придржавају различитих политичких гледишта. Она допушта постојање различитих политичких убеђења међу њеним епископима, клиром и мирјанима, искључујући она која отворено воде поступцима који противурече православном вероучењу и моралним нормама црквеног Предања.”
Црква не сме да подстиче поделе у свом народу, и мора стајати изад њих јер проповеда Христа, Бога љубави и мира. Али, то не значи да је равнодушна према збивањима у свету. Напротив!
ЗАШТО СВЕШТЕНА ЛИЦА НЕ СМЕЈУ ДА АГИТУЈУ
Став СА Синода СПЦ је јасан – не може се агитовати у корист политичара. Документ Руске Цркве о томе каже:“Немогуће је учешће црквених старешина и свештенослужитеља, а према томе и црквене Пуноте, у делатности политичких организација, у предизборним процесима као што је јавна подршка политичким организацијама или појединим кандидатима који учествују у изборима, агитација, итд. Није допуштено ни истицање кандидатура свештенослужитеља на изборима за било какве органе представничке власти на свим нивоима. Истовремено, ништа не би требало да спречава јерархе, свештенослужитеље и мирјане да, упоредо с другим грађанима, учествују у народном изражавању воље путем гласања. У историји Цркве наилазимо на значајан број примера општецрквене подршке различитим политичким доктринама, гледиштима, организацијама и посленицима. У низу таквих случајева, таква подршка била је повезана са нужношћу да се одбране насушни интереси Цркве у крајњим условима антирелигиозних прогона, рушилачких и спутавајућих поступака иноверне и инославне власти. У другим случајевима, слична подршка била је последица притиска државе или политичких структура и обично је водила ка поделама и противуречностима унутар Цркве и ка удаљавању једног броја људи, непостојаних у вери, од Цркве.
Неучествовање црквене Пуноте у политичкој борби, у делатности политичких партија и у предизборним процесима, не значи њено одрицање од јавног изражавања става о питањима која су од општег значаја за друштво, од изношења тог става пред органе власти било које земље и било ког нивоа. Такав став изражавају искључиво црквени Сабори, црквене старешине и лица која су они опуномоћили. У сваком случају, право на његово изражавање не може бити препуштено државним установама, политичким или неким другим световним организацијама.“
Дакле, Црква има право на свој став.
„ЉУДИ БЕЗ МАНТИЈЕ“ У ПОЛИТИЦИ
Руска Православна Црква јасно каже да световна лица, која немају свештени чин, могу и треба да се баве политиком као стремљењем ка јавном добру:“Ништа не спречава православне мирјане да учествују у делатности органа законодавне, извршне и судске власти, нити да учествују у раду политичких организација. Штавише, такво учествовање, уколико се извршава у складу с црквеним вероучењем, њеним моралним нормама и њеним званичним ставом у односу на општедржавна питања, представља један од облика мисије Цркве у друштву. Мирјани могу и позвани су да, испуњавајући своје грађанске дужности, учествују у процесима који су везани за избор власти на свим нивоима, као и да учествују у свим, морално оправданим подухватима државе.
Историја Православне цркве сачувала је мноштво примера најактивнијег учествовања мирјана у управљању државом, у делатности политичких и других грађанских организација. Такво учествовање се одвијало у условима различитих система државног уређења: самодржавља, уставне монархије, разних облика републике. Учешће православних мирјана у грађанским и политичким процесима било је отежано само у условима иноверне власти или режима који је подржавао политику државног атеизма.
Учествујући у управљању државом и у политичким процесима, православни хришћанин је позван да своју делатност заснује на нормама еванђелског морала, на јединству праведности и милосрђа (в. Пс. 84; 11), на бризи о духовном и материјалном добру људи, на љубави према отаџбини и на тежњи да се околни свет преобрази сагласно речи Христовој.“
То је добро и то је пожељно.
КАКАВ ТРЕБА ДА ЈЕ ХРИШЋАНСКИ ПОЛИТИЧАР
У Основима социјалне концепције РПЦ даје се и идеал православног политичара:“Истовремено, хришћанин, који је политичар или државник, мора бити потпуно свестан да у условима историјске реалности, а утолико пре у условима садашњег, подељеног и противуречног друштва, већина донетих одлука и предузетих политичких поступака доноси корист једном делу друштва док истовремено ограничава или повређује жеље и интересе другог. Многе од донетих одлука и прихваћених поступака нужно су повезани са грехом или са попустљивошћу према греху. Управо због тога се од православног политичара или државног посленика захтева крајња духовна и морална осетљивост.
Хришћанин који ради у области стварања државног или политичког живота позван је да задобије дар посебног пожртвовања и особитог самоодрицања. Њему је у потпуности неопходно да бди над својим духовним стањем, како не би дозволио да служење државној или политичкој делатности постане само себи циљ, који потхрањује гордост, похлепу и остале пороке. Требало би имати на уму да било началства или власти, све је Њиме и за Њега саздано… и све у Њему стоји (Кол. 1; 16–17). Обраћајући се властодршцима, свети Григорије Богослов је писао: „Ти са Христом владаш и са Христом управљаш: од Њега си ти добио мач.“ Свети Јован Златоусти каже: „Уистину је цар онај, који побеђује гнев, завист и сладострашће, који све потчињава законима Божијим, чува свој ум слободним и не допушта да његовом душом овлада страст према задовољствима. Желео бих да видим да такав човек влада над народима, и земљом и морем, и градовима и покрајинама, и војскама. Наиме, онај који је душевне страсти потчинио разуму лако би управљао и људима у сагласности с Божијим законима… Онај пак, који привидно влада над људима а робује гневу, славољубљу и насладама… неће знати да се избори са влашћу.“
То вреди памтити.
ПРАВОСЛАВНЕ ПОЛИТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Руска Црква истиче да је могуће оснивати православне политичке организације:“Учешће православних мирјана у делатности органа власти и у политичким процесима може се одвијати како индивидуално тако и у оквирима посебних хришћанских (православних) политичких организација или хришћанских (православних) саставних делова крупнијих политичких савеза. У оба случаја, чеда Цркве имају право на слободу избора и изражавања својих политичких убеђења, на доношење одлука и остваривање одређене делатности. Истовремено, мирјани који учествују у државној или политичкој делатности – индивидуално или у оквирима различитих организација – чине то самостално и не поистовећујући своју политичку делатност са ставом црквене Пуноте или неких канонских црквених установа, нити иступајући у њихово име. При том виша црквена власт не даје посебан благослов за политичку делатност мирјана./.../
Постојање хришћанских (православних) политичких удружења, а такође и хришћанских (православних) саставних делова појединих ширих политичких савеза, Црква посматра као позитивну појаву која помаже мирјанима да пренесу и остваре политичку и државну делатност засновану на хришћанским духовно–моралним начелима. Будући слободна у својој делатности, поменута удружења се истовремено позивају на саветовање с црквеним старешинством и на координацију дејстава у области остваривања гледишта Цркве о друштвеним питањима.
У сарадњи црквене Пуноте с хришћанским (православним) политичким удружењима у чијој делатности учествују православни мирјани, а такође и са православним политичарима и државним посленицима, могу настати ситуације када се изјаве или поступци тих удружења суштински разилазе с општецрквеним ставом према друштвеним питањима или пак ометају реализацију таквог става. У сличним случајевима, црквено старешинство утврђује чињеницу размимоилажења ставова и то јавно објављује, да би се избегла пометња и недоумица међу верујућима и широким друштвеним слојевима. Констатовање таквог размимоилажења требало би да подстакне православног мирјанина, који учествује у политичкој делатности, да се замисли над сврховитошћу његовог даљег чланства у одговарајућем политичком удружењу.“
Црквени ставови надилазе појединачна мишљења.
О ТАЈНИМ ДРУШТВИМА
Веома је важно да хришћани не треба да буду чланови тајних друштава. Руска Црква каже:“Не би требало да удружења православних хришћана имају карактер тајних друштава, која претпостављају искључиву покорност својим лидерима и свесно одрицање од разоткривања суштине делатности такве организације током консултација са црквеним старешинама, па чак и на исповести. Црква не може да одобри учешће православних мирјана, а утолико пре ни учешће свештенослужитеља, у неправославним друштвима такве врсте, будући да она по самом свом карактеру одвајају човека од целовите преданости Цркви Божијој и њеном канонском устројству.“
То је суштинско учење Цркве о учешћу православних у политичком животу.
ОТАЦ ЈУСТИН О ЦРКВИ И ПОЛИТИЦИ
Свети Јустин Ћелијски, уочи Другог светског рата, објавио је у Жичком благовеснику чланак „Светосавско свештенство и политичке партије“. Отац Јустин истиче да су у Православној Цркви Христовој и свештеник и првосвештеник позвани да буду свети; ако нису свети, одлучан је Поповић, они су на Јудином путу, јер издају „све вечне вредности јеванђељске“. Зато је наш Свети Сава свагда био узор српском народу, а свако од свештеника може остварити српски идеал само угледајући се на њега. Без светосавског подвига, улога свештеника у народу постаје „улога духовног комарца“.
Отац Јустин додаје: „Загледајте у нашу прошлост, дужност светосавског свештенства увек је била и заувек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? – Све сами бесмртници.“
Свето, поштено, честито и праведно може се очувати само светошћу, поштењем, честитошћу и праведношћу. Дужност свештеника је да у сваком човеку тражи бесмртне вредности: „Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги, сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу. Јер је његов позив и дужност: Наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља.“ Узор свештенику у тражењу боголиког блага у сваком човеку, без обзира на позив, партију и сталеж, јесте Христос, Који је испод свих „форми и униформи“ налазио живу душу. А у српском народу тако је први поступио Свети Сава.
Зашто свештеник не сме бити члан ниједне партије? Ево разлога. „Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ниједној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник, и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом љубављу, служећи му и жртвујући се за њега.“ Свештеник који припада само Христу мисли вечну „народну мисао“; ако припада партији, духа свенародног нема у њему.
КАД СВЕШТЕНИК „МОРА У ПОЛИТИКУ“
Када свештеник мора да се укључи у јавни живот? Само онда када је народна судбина доведена у питање и угрожена у својој бити. То јест: „Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима.“ Чак и ако човек остане сам са заставом вере у руци, неће бити сам; са њим је Свети Сава.
Ове речи оца Јустина показују колико је опасно напустити битијно утемељени етос свештеничке, литургијске службе, у којој литург Богу приноси славословље у име свих људи и целе твари, зарад политички осмишљење и идеолошки острашћене „боље будућности“, чак народне будућности. Одрицати се вечног зарад пролазног значи увек бити на губитку, без обзира на тренутне резултате, или лични углед као последицу партијског рада.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ПОЛИТИЧКОМ МОРАЛУ
У мисионарском писму, послатом једном политичару, Владика Николај је упозорио да тај политичар сматра ту област јавног живота за „нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања“. И додаје:“Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове. /.../Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљења напише то што је било на његову штету.“
Политика је брига о јавном добру, а не о својим личним интересима.
НЕДЕЉИВОСТ МОРАЛА
Владика Николај истиче:“Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутра народ они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јов. 11, 48), а пред Римљанином Пилатом да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јов. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове“.“
Правда, а не неправда!
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ИЗБОРИМА
Свети Николај Српски огласио се и директно поводом политичких избора за Народну скупштину у Краљевини Југославији. Ево његовог дописа који је упутио из свога епископског седишта, манастира Жиче, „Пречасном свештенству епархије Жичке“ новембра 1938. године: „Познато је целом свету да Православна црква као таква у мирним временима и у својим слободним државама нити „води политику“, нити истиче свој политички програм, нити има своју политичку партију у народу, ни свој партијски клуб у Парламенту. У томе се она битно разликује од неких других верских организација у свету и у нашој земљи.
Весло народне управе и народне политике Српска црква је прихватила у своје руке само онда када је оно било испуштено из руку свих других чинилаца, у временима тешких испитања, државног разорења и туђинског газдовања; када је плата националном политичару била – колац и конопац.
У временима пак државне самосталности и слободе, када је вођење народних послова било и лакше и боље плаћено земаљском платом, Српска црква је радо уступала ту дужност и почаст својим школованим синовима, а себе ограничавала на своју јеванђелску, духовну делатност. Али као национална Црква она није могла, нити може равнодушно гледати да се мирнодопском политиком упропашћују народне тековине, истичу себични циљеви изнад општенародних и примењују кварежни методи; да се помрачују народне врлине, слаби вера, руше карактери, ствара неслога, шири непоштење сваке врсте, и тиме раслабљава цео духовно-етички организам народни.
Међутим, баш све ово долазило је, и све више долази, до изражаја нарочито приликом политичких избора. Често пута народу се кроз изборе тобож ставља питање, док у ствари подмеће му се унапред срочен одговор! Тобож хоће се да се чује народна воља, док у ствари намеће му се воља појединаца; своја лична или партизанска ( партијашка, нап.аут.) ситна роба ставља се под велику фирму народну! Подмићивања лакомих, застрашивања сиромашних и разна фалсификовања, заиста руше морал и трују душу народну. Стварају се ране на души народној, које после Црква – и само Црква – као Косовка девојка на ограшју има с муком да лечи. Јер Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно.“
У томе и јесте разлика између Цркве и партија.
ПРАВИЛА ЗА ХРИШЋАНЕ НА ИЗБОРИМА
У том истом тексту, Владика Николај истиче:“Имајући све ово у виду, а у жељи да се у садашњем времену очува образ и одбрани савест и поштење народно, препоручујемо нашем свештенству да се држи ових упутстава:
1 Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.
2 Строго опомињати народ да се приликом избора не подаје никаквој кварежи, ни лажима, ни подмићивањима, ни сплеткама, ни застрашивањима. Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.
3 Саветовати народ у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.
4 Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.
Нека наши свештеници изволе примити све ово к знању. И нека им је Господ Бог на помоћ, како њима тако и васцелом народу нашем.“
То би се могло рећи и данас.
ПОТРЕБА ЗА ЈЕДИНСТВОМ
Не бавећи се плитком партијском политиком, Црква је, сматра српски православни народ, дужна да дигне глас када политичари који воде државу, у име пролазних интереса, забораве основне хришћанских вредности ( рецимо, кад доносе џендер законе и подржавају политички хомосекуализам, штите праксе које разарају јавни морал, продају земљу странцима који, експлоатацијом наших ресурса, уништавају здраву животну средину, која је баштина не само садашњих, него и будућих поколења ).
Да би се Црква јасно огласила, потребно јој је канонско јединство и благодатна дисциплина, заснована на идењу за Христом ( реч discipulus значи ученик, хришћани су ученици Првоучитеља Христа ).
И управо зато најновија одлука СА Синода СПЦ значи ( чврсто се надамо, верујемо и молимо се за то ) да ће се канони поштовати не само као форме, него, пре свега и изнад свега, као норме, и да црквено бављење политиком неће бити дводимензионално, него свецелосно усмерено ка Христу, једином Спаситељу свих људи, па и Срба међу њима. Никад као данас нам није било потребно црквено јединство, које надилази политичке поделе и које се уздиже изнад култа пролазних појединаца, ма како били политички, економски, медијски моћни у датом или неком будућем тренутку.
СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ СРПСКИМ ЕПИСКОПИМА
Опет и опет: ми се надамо, ми верујемо, ми очекујемо да ће наши епископи свим срцем, као и до сада, држати завет Светог Јустина Ћелијског, који и њима и нама поручује:“Епископ - огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо! Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства. Тице селице. Зашто? Ви сте наше вечно пролеће.
Отидете од нас - зима цича напада на слаба срца наша и претвара их у лед. Лед за Христову Истину. А ако њу не осећамо, нисмо ли марва за јаслима, марва - ми: људи. А ви - тице селице. А ви сте: вера вере наше, со соли наше, зеница ока нашег, савест савести наше. Не селите се. Остајте овде.
Молитве ваше - пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?
Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив - одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући - када мењате епархије као кукавице гнезда? Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али - када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне - благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И - ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије…
Архијерејски сан (чин, служба) - Христов сан: Он - главни, вечни Првосвештеник. Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама.
Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци - зар не и Христоборци?
Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.
Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука?
Чији пад није њихов пад? Чија туга - њихова туга?
Епископ који без потребе мења епархију - то личи на оца који напушта своју децу, мења их.
Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности.
Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.“
Отац свима – то је српски архијереј. У времену кад је очинства све мање, то је дивна улога и залог будућности.
ЕПИСКОП ЈЕ МУЧЕНИК
Отац Јустин додаје:“У овом земаљском свету који „у злу лежи"(Јн.5,19), сваки прави епископ је не само мученик него и великомученик, јер се даноноћно бори са безброј видљивих и невидљивих непријатеља који пастви његовој краду, отимају, убијају душу. Колико је оваца у епархији сваког епископа! и колико духовних вукова који јуришају на њих! и колико смрти са којима се сваки епископ има борити до крвавог зноја за сваку душу својих словесних оваца! И у свима тим хрвањима са смрћу, у свима тим гушањима са смрћу, у свима тим биткама са смрћу за душу своје пастве, прави епископ побеђује, увек побеђује, али не собом већ божанском силом Јединог Победитеља смрти у свима световима — Васкрслог Господа Христа.
Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:
сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;
сведок вечне правде усред мора људских „релативних", хуманистичких правди;
сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;
сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;
сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.
Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе.“
Помолимо се Богу за наше епископе, да их Господ заштити и умудри, да правилно управљају речју истине Божје!
Извор: Правда
