Најновије

ЕМИЛ ВЛАЈКИ: 1. март, бошњачки Дан државности БиХ, почео је убојством Срба

Крв је била проливена тог мартовског дана 1992. године у центру Сарајева, када су муслимани убили српског свата Николу Гардовића. Сватови, окићени српским знамењима, покушали су да дођу до Старе православне цркве на Башчаршији, гдје је у 'Дому Свете Текле' требало да обаве славски ручак. Злочинци су хладнокрвно убили оца младожење Николу Гардовића, док је свећеник Раденко Миковић рањен, а спаљена је и српска застава. Овај злочин извршио је сарајевски криминалац Рамиз Делелић Ћело, један од вођа муслиманске 'Патриотске лиге' која је са 'Зеленим береткама' у том часу имала осамдесет тисућа људи под оружјем. Ћело ником није одговарао пуних петнаест година док га они који су владали Сарајевом нису дали убити, јер су се плашили онога што би он о њима могао рећи. 1. марта, у 14.30 часова, у цркви 'Светог преображења' у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организиран у 'Дому Свете Текле', у старој православној цркви на Башчаршији. Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому. Тада је сватовима пришао бијели 'голф' у којем су била четворица чланова 'Патриотске лиге', а међу њима и Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске свате Миковића и Гардовића који је преминуо неколико минута касније у колима хитне помоћи. Ћело је касније у телевизијској емисији признао да је убио Гардовића.

Пише: Емил Влајки

Први март је засигурно један од најмрачнијих датума у повијести ових простора. Можда никада, у цијелој повијести човјечанства, црни анђели уништења, звани „јахачи апокалипсе“, нису имали прилику да се окупе у толиком броју како би уништили све што је људско у, наводно равноправној, мултиетничкој заједници.

ОТУЖНО је гледати представнике Бошњачког народа који прокламирају 1. март као државни празник БиХ у земљи која је окупирана и колонизирана. У земљи коју и сами странци називају протекторатом. У Земљи гдје су ђавољи посленици „међународне заједнице“ све урадили да нас у што већој мјери супротставе и закрве. У земљи гдје они имају војску, полицију, администрацију и судство, гдје доносе законе, правила понашања, гдје уклањају демократски изабране посланике и предсједнике, гдје безразложно лишавају особе њихових елементарних људских права, и што још све не. Постоји једно једино мјесто на брдовитом Балкану, мрачни вилајет, гдје један од народа може у таквој земљи, бременитој окупацијом и бесправним насиљем „међународних западних хуманиста“, проглашавати дан државности.

ЦИНИЧНО и ЗЛУРАДО је један такав датум проглашавати даном државности гдје два од три конститутивна народа то не желе и не признају. Они којима су пуна уста демокрације и људских права, евоцирају „патриоте“ и шехиде као главне чимбенике који су омогућили овај датум. Шехиде (тур. шехит) треба поштивати јер су часно умрли за оно у што су вјеровали: јединствену, правовјерну БиХ. Али су они, насупрот себе, имали супротстављене стране са другачијим разумијевањем Босне и Херцеговине. То је добро резимирао један од муџахедина који су ратовали на овим просторима (1993-а година): „Овај рат није рат између Хрвата, Срба и Муслимана, већ између исламске и кршћанске цивилизације“. Ако је то тако, онда извините, јер ми из два друга конститутивна народа, можда можемо бити сматрани као ваше цвијеће, или ваш коров, али засигурно нисмо ваши „патриоти“.

СМРТ, УНИШТЕЊЕ и МРЖЊА су најизразитије посљедице овог, једнострано прокламираног, дана државности. Овај дан је био легалан увод у 100 тисућа мртвих, два милијуна расељених особа од којих се највећи дио никада неће вратити у своје домове, а спирале насиља и мржње су постале наша свакодневница. Када је требало да муслимански/Бошњачки народ, након Лисабонског споразума (ожујак 1992.), одлучи између мира и „слободе“, тај је народ изабрао „слободу“. Показало се, да је то „слобода“, „слобода“ за мртве и настрадале првенствено из бошњачког народа који су се у току борби најчешће налазили у „кршћанским шкарама“ и бројчано су највише настрадали. Да ли је вриједило сво то страдање? Да ли ће итко икада прогледати и поставити питање одговорности оних који су исфорсирали тако схваћену и крваво реализирану „слободу“? Хоће ли се нетко једног дана застидјети првог марта, овог „слављеничког“ датума?

БИЈЕДА је, у садашњем тренутку најбољи показатељ „дана државности“ БиХ. Корупција, криминал, те сива и црна економија су међу највишима у свијету, 75% младих би се одмах одселило из ове земље; само прошле године, отишло их је педесет тисућа. Привредни развој је мислена именица, због нестабилне политичке ситуације странци избјегавају да код нас инвестирају, политичка класа постала је најконзервативнији дио друштва, а јаз између све богатијих и све сиромашнијих достигао је срамне и неприхватљиве размјере. У овој немогућој држави, можда људи празникују, најчешће они који су годинама без посла), али тко и колико њих истински славе?

 А смртоносни јахачи апокалипсе и даље живе у нашим њедрима и нашим главама. Посебно се окупљају првог марта, јер је тај датум уистину њихов слављенички дан.

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА