Пише: Игор Андреев, Москва, 31.03.2022.
Последњих дана читам објаве у српским медијима и чини ми се да има ствари које морам да вам кажем. Али прво ћу објаснити зашто ми је важно да се обраћам Србима, иако никада нисам био у вашој лепој земљи.
Било је то пре много година, 1996 године.
После распада СССР-а, Русија је била у сиромаштву и конфузији. Можда најгоре од свега, били смо деморалисани и престали да верујемо у себе, у своју земљу, у своју будућност. Као и многи људи који су се изгубили, отишао сам у потрази за бољим животом у Сједињеним Државама. Са 22 године био сам илегални имигрант који је радио у грађевинарству у Лос Анђелесу. Ми, екипа Руса и Украјинаца, постављали смо електричне жице по приватним кућама.
Једног дана смо завршили касније него обично. Враћајући се кући, ушао сам у погрешан аутобус и завршио у граду Hawthorne. У то време није било паметних телефона са google maps и изгубио сам се. Морао сам да позовем пријатеља да дође по мене. На улици је било много малих радњи, а ја сам ушао у једну од њих да питам власника за дозволу да телефонирам.
Продавница је продавала видео-рекордере и кућну електронику. Испоставило се да је власник радње момак млађи од тридесет година. Танак. Плаве фармерке, бела кошуља. Наочаре као Џон Ленон. Одговарајући на мој захтев, рекао је ”Okay, no problem” и преместио телефон код мене. (Ако сте данас млади, као што сам ја био тада, онда највероватније не знате шта је видеорекордер. И вероватно немате појма како су телефони изгледали тих дана. Да, то је било давно).
Звао сам пријатеља. Говорили смо руски. Пријатељ ме је питао где сам. Прешао сам на енглески и питао власника за адресу његове продавнице. Тај момак, власник радње, пажљиво је слушао мој разговор, и одједном каже: ”What language are you speaking now, is it Russian?” Одговорио сам да, ми говоримо руски, ја сам Рус.
Рекао је на енглеском: ”Да те одведем кући, реци ми адресу”. Било је касно увече и није било купаца у радњи. Тип је окачио натпис „Closed“ на врата, изашли смо, а он је закључао радњу кључем. Ушли смо у његов ауто и одвезли се.
Рећи да је његов чин био необичан није ништа рећи. Ако сте упознати са животом у Америци, онда знате да тамо нико то не ради.
Замислити. Jа и он. Ми смо у срцу капитализма, у најбогатијој, најпрорачунљивијој и најљудождерскијој земљи на свету. А ово је Лос Анђелес – огроман људски мравињак, где нико не брине ни за кога другог и свако је заузет сам собом. И одједном особа коју не познајем напусти посао и провешће најмање два сата возећи ме кући. Без тражења накнаде или друге погодности. Samo tako. То је на руском, али је потпуно неамерички!
Када сам се опоравио од изненађења, питао сам га зашто ми помаже. Он је одговорио: ”Чуо сам да говориш руски, а мислио сам да си Рус. А ја сам Србин”.
Он је из малог града у бившој Југославији. Дошао је овде са родитељима пре неколико година. Још није ожењен, али има девојку. Чита много. Воли музику... Док смо се возили више смо ћутали него причали. Научио сам врло мало о њему, а не сећам се готово ничега. Најсрамније је што се нисам ни сетио његовог имена.
Опростили смо се кратко и једноставно. Рекао сам ”thank you” и руковали смо се. Отишао је својој кући.
Неко ће можда рећи: “Двоје су се случајно срели усред равнодушне метрополе, један другоме помогао – да, ово је добро дело”, то је све.
Али то није све.
Те вечери се нешто у мени преокренуло.
Овај Србин ме је натерао да се сетим да сам Рус. Захваљујући њему осећао сам се и схватио да сам Рус више него икада раније.
Да ли знате шта је клиничка смрт? Ово је када је човек још увек жив, али је срце стало. Лекари користе електрични удар да би се срце поново укључило. Тих дана Русија и сви ми живели смо као у клиничкој смрти. Чини се да сте живи и чак насмејани, али изнутра се нешто сломило и ваше срце као да не куца.
Упознавање са тим Србином деловало ми је као реанимирајући струјни удар: срце ми је поново прорадило. Русија ми се вратила у срце. И Србија му је заувек дошла.
Ако постоји Бог, онда је он тај који ми је организовао тај састанак.
После тога сам се вратио кући, у завичај, сасвим друга особа.
А две године касније, фашисти из НАТО-а су почели да бомбардују Београд. Гледао сам ТВ и нисам могао да верујем својим очима. Било је то незамисливо: Америка уништава хиљаде људи и претвара цветајуће градове у рушевине – а ово је у самом центру Европе. Наши су ишли на митинге испред амбасаде САД у Москви, али Американци нису марили за „глупе Русе“. Јер Америка је, као и њене послушне курве из Европске уније, равнодушна према аргументима правде – разумеју само силу. А ми смо тада били слаби.
Од тада је прошло много времена и много тога се променило.
Американци су покорили целу Европу и подигли нацистичку државу у Украјини. Али када су прешли црвену линију и почели да прете Русији рукама Украјине, председник Владимир Путин је дао одговор какав Запад одавно није видео. Путин је одговорио на језику који разумеју – на силу. Нисмо хтели да се боримо, али нисмо имали избора да урадимо другачије.
Важно је схватити да војна операција на територији бивше Украјине није рат против Украјинаца. Међу нашим војницима има доста Украјинаца који Русију сматрају својом историјском домовином, а никако нацистички режим у Украјини. Иначе, у мојим венама тече и украјинска крв: мој деда по оцу је био Украјинац. Био је партизан и погинуо у рату против Хитлера у Белорусији.
Данас је глобални рат. Рат између нас и америчке империје лажи. Данас не горе само војни објекти украјинских нациста и њихових инструктора из НАТО-а. Не горе само куће невиних цивила Украјинаца које нацисти и НАТО користе као живи штит. Глобална економија какву смо некада видели гори. Урушава се кућа од карата некадашњег светског поретка.
Као економиста могу да кажем да за све долазе тешка времена. Нажалост, цела планета ће у наредним годинама бити сиромашнија и тежа него раније. Међутим, Запад ће се суочити са преокретима какве нису видели ни у хорор филмовима. Оно што је најзанимљивије јесте да Русија нема никакве везе са тим: узроци будуће катастрофе уграђени су у саму финансијску архитектуру америчког империјализма, а догађаји у Украјини само су послужили као катализатор за неизбежно. Политичари у Вашингтону и Бриселу и даље мисле да су у кризи јер је бензин поскупео. Али ово су само први удари грома који се чују издалека пред надолазећу олују, од које ће највише страдати САД, а посебно Европска унија.
Сада су српске власти у посебно тешком положају. С једне стране, Србија је економски блиско повезана са Европском унијом. А ЕУ одавно није субјект међународне политике, јер служи као марионета САД и Велике Британије и наставиће да врши притисак на Србију да је натера да заузме антируски став. С друге стране, сви разумеју да Европску унију није брига за Србе, поготово што ће ускоро почети такви проблеми унутар ЕУ да они неће бити дорасли Балкану. Због тога морате да балансирате у тешким условима. Ваши проблеми нису слични онима у Русији – јер сте окружени издајницима и непријатељима, од којих у великој мери зависите. Али ви сте мудар народ, поучени искуством. Добро разумете ко је ко међу комшијама и партнерима и нећете дозволити да будете преварени.
Али знам сигурно да ћемо ти и ја победити у овом рату, а Вашингтон и Брисел ће изгубити. Зашто?
Издржали смо ужас бомбардовања Београда и Лењинграда. За нас је живот да волимо и чекамо, радимо и верујемо, преживљавамо и побеђујемо, без обзира на све. А за њих је живот геј парада и моронска ТВ Емисија.
Знам да у Европи има много људи који могу да мисле својом главом, а не слепо да верују у пропаганду. Али сумњу у узроке рата изражавају врло стидљиво. А само Србија је цела држава, једина у Европи која нас разуме и подржава. Видео сам видео Z-демонстрације Срба у Београду, па чак и у земљама ЕУ. Ваша морална подршка нам је веома важна. Хвала Србима. Сагињем главу пред вама браћо и сестре.
Истина је на нашој страни, и стога је Бог за нас. Ми ћемо победити.
Позната украјинска снајперисткиња убијена је у Мариупољу. Узнемирујући снимак погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
