Зар је војна неутралност неке земље и ограђивање од неонацизма нешто лоше? Да ли је одбијање ових постигнутих договора вриједило властитог разарања због рата с Русијом? Русија је постала параноична ради сулуде НАТО тежње да је нуклеарним ракетама окружи са свих страна, а и није више могла дозволити масовно убијање својих грађана на истоку Украјине. Да ли је вриједило уништења тешко успостављених нормалних међународних односа и пријетњи нуклеарним ратом?
И оно што је најважније: ОВО НИЈЕ РАТ УКРАЈИНЕ СА РУСИЈОМ, ВЕЋ РАТ ЗАПАДА ПРОТИВ РУСИЈЕ ГДЈЕ ЈЕ УКРАЈИНА КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА!
Тврди се, да је „руска бестијалност, звјерство“ коначно ујединила западни свијет!? Точно је, једино, да је он, декадентан и безидејан, као некада инквизиција, постао бестијалан у свом лову на „руске вјештице“, тражећи, по сваку цијену, њихову осуду и спаљивање.
Наравно, Западу ништа није сметало када су Сједињене државе само након Другог свјетског рата, играјући се свјетског полицајца, (пара)војно, више стотина пута, интервенирале у оним земљама којима се није свиђао амерички „хумани“ империјализам.
Све у свему, свијет је начисто полудио. Добро је Фреуд рекао да је код људског рода инстинкт самоуништења јачи од инстинкта одржања врсте!
Или, можда, ова лудост има неког резона. Јер у садашњем метежу сви губе, Европа, Украјина, Русија, осим Сједињених држава, са Кином која се, привремено, држи по страни.
Пише: Емил Влајки
Зеленскиј
У сувременој повијести, остат ће забиљежене двије особе које су због своје неизмјерне глупости упропаштавале све око себе. Горбачов је, потпуно сам, срушио читаву једну империју. Зеленскиј је то урадио са Украјином. У једном и другом случају, Сједињене државе су биле главни суиграч.
Володимир Зеленскиј је украјински Жидов, успјешан глумац, комичар. Судбина је хтјела да је Зеленскиј глумио предсједника Украјине у телевизијској серији Слуга народа. Политичку странку Слуга народу створила је у ожујку 2018. телевизијска кућа Квартал 95, која је створила и истоимену серију, али сама странка није имала неки већи политички успјех. Зеленскиј је на предсједничким изборима 2019. с више од 73 % гласова побиједио Петра Порошенка, 5. предсједника Украјине. Мандат му је почео 20. свибња 2019. године.
Али, као и највећи дио естрадних умјетника, Зеленскиј није имао никаквог знања о политици, нити је за њу имао смисла. Он је, након што је био изабран, наставио глумити предсједника. Прави предсједник је био Игор Коломојски.
Игор Коломојски је, као Зеленскиј, украјински Жидов. Милијардер је, и Форбс га сврстава међу најбогатије људе свијета. Екстремни је десничар и патолошки мрзи Русе. Финанцира све антируске нацистичке формације у Украјини, посебно Азов и Десни сектор. Финанцирао је и све антируске предсједнике: Тимошенкову, Јушћенка и Порошенка. Његова мржња према Русима је толика, да је, према поднесеним оптужбама, организирао убојства низа украјинских Руса! Била је чак издата и међународна потјерница за њим, али је Интерпол није хтио прихватити!
Када је Коломојски видио да Порошенко, ради своје корумпираности, губи подршку народа, сјетио се Зеленскија чија је популарност као комичара била огромна. Преко своје ТВ куће, '1+1', осмислио је читаву предсједничку кампању, и политичка марионета Зеленскиј је био изабран. Американци су, наравно, били у тијеку свега, и новоизабраном предсједнику без политичког идентитета су почели наметати НАТО концепте, па је Зеленскиј најавио референдум у Украјини о приступању НАТО-у. Затим је, враћајући се бедавно са самита НАТО, најавио стварање нуклеарног оружја у ујрајини. Преко њега, Запад је изазивао Русију да реагира и нападне Украјину. С друге стране, упао је у игру Коломајског и дозволио нацистичким војним покретима да интензивирају гранатирање Доњецка и Луганска што је резултирало тисућама нових жртава. Славили су се нацистички “јунаци” као што је Степан Бандера, који је покушао успоставити сателитску државу Украјину вјерну Хитлеру и “против окупације Москве”. Њега је Јушченко прогласио “херојем Украјине”.
2020. године УН је на скупштини покушао изгласати резолуцију којом се забрањује глорификација нацизма. Украјина и САД биле су једине земље које су гласале против резолуције.
Русима је, коначно, све то дозлогрдило и војно су интервенирали. Зеленскиј се мало играо угроженог предсједника, али када су ствари кренуле по злу, побјегао је из Украјине. За њега не треба бринути. Врло је богат, и има низ резиденција и вила у Европи. О правом, русофобичном, предсједнику у сјенци, Коломајском, сви шуте као заливени.
Путин
Ако је Петар Велики био тај који је вестернизирао Русију, увео је у модерне европске токове, онда је Путин онај који је своју земљу из најдубље каљуже у коју су је гурнули Горбачов и Јељцин, довео до неслућених висина; Русија је прешла пут 'пер аспера ад астра' ('од трња до звијезда') што би рекли стари Римљани.
Један број аутора са Запада, када у оквиру модернизма говоре о Русији, издвајају ову земљу из Европе и стављају је у „Трећи свијет“. Ови аутори у потпуности занемарују питање времена, простора и духа. Они такође заборављају, да је Руски један индоевропски језик, да су Руси кршћани, да они углавном живе у Европи, и да је комунизам, кога је Русија за једно извесно време пригрлила, једна европска доктрина. У ствари, под плаштом науке и објективности, ови аутори само лоше прикривају своју мржњу према Русима, који су, истовремено, и Славени и православни. На срећу, хисторија се не осврће на њихова мишљења.
Берђајев, руски филозоф, каже, како су реформе Петра Великог, један тежак јарам, навукле једну неизмерну стегу, на руску душу, и њена веровања. Ма како било истина је да је Петар Велики, био један револуционар на челу државе. Он је желео да уништи стару Московску, феудалну Русију, убије све оне начине на које је она осећала и живела, а који су представљали њену конзервативну, јалову, не-повијесну бит. Катарина друга, ученица енциклопедиста, која се дописивала са Волтером и Дидроом, наставила је да ради у овом смијеру.
Лењин заслужује име ултрамодернисте. Он је, и то без много оклевања, изабрао Државни капитализам. Познато је уосталом, да је Лењин, био врло везан за тејлоризам, за менаџере, стручњаке и за капиталистички начин подстицања. Његов мото, који је често понављао, био је: електрификација, индустријализација, образовање једнако социјализам. Нажалост, многи тврде да је директан кривац за садашњу ситуацију у Украјини.
Стаљин, личност захваћена убојственом паранојом, наставио је Лењинову политику индустријализације, и за тридесет година његове владавине, СССР је достигао Запад научно и технолошки. Обожавао је амерички капитализам: „Тај практичан амерички дух, представља ону неодољиву снагу, која нити зна за препреке, нити их препознаје, а које, уз истрајност у послу, бришу све бране, и које, када једном нешто започне, то мора и да се заврши, па чак и онда, када то није од неке велике важности, и што само потврђује озбиљност овога духа.“ Захваљујући таквој политици, Руси су први кренули у свемир, што је био трауматизирајући шок за Запад.
1983., број научних радника у СССР-у достиже 1,4 милиона људи, или четвртину светског истраживачког потенцијала; трошкови предвиђени за истраживања, представљали су 3,7% бруто друштвеног производа, када се то упореди са 2,7% у Сједињеним Државама, 2,1 % у Француској. СССР је још од 1953 почео са серијском производњом рачунара, и био је једна од првих земаља на свијету која је развила овакву производњу.
Чак и да су стекли били сви услови, да се из „комунизма“ пређе на „ капитализам“, пуки случај је хтјео тако, да се ова транзиција обави на један неочекиван начин. Овај случај се догодио доласком на власт Горбачова. Сељачког поријекла, у посједу двије универзитетске дипломе, успињао се љествицама власти. Релативно млад, са 54 године, постао је и генерални секретар комунистичке партије. Горбачовје поседовао једну особину, која је надмашила све остале. Био је такав неспособњаковић за политику, једне наивности, а зашто то и не рећи, такве једне глупости, која је била невјеројатна. Његов погубан боравак у Кремљу, био је довољно дуг, да заувијек „обогати“, науку о моћи . У том смислу, он је сасвим сигурно, врло брзо ушао у све приручнике политичке науке, као јединствен примјер људске неспособности. Жељео је да читаво једно царство, другу по реду свјетску силу, учврсти, „на новим основама“, ДА ОБНОВИ „ИСТИНСКИ КОМУНИЗАМ“, а успио је практично, сам самцит, да га уништи, за шест година своје владавине. Никада хисторија није видела један такав сличан „подвиг“, а мало је вероватно, да нешто слично може да се понови.
Јељцин, његов настављач, ноторни алкохоличар, бацио је Русију у најдубље блато. Највећи дио времена, проводио је, умјесто у Кремљу, у САД, по Вошингтонским улицама, пијан и изазивајући саобраћајне несреће.
И таман када је Запад мислио да је Русија бачена на кољена, десило се чудо чије је божанско поријекло неупитно. Путин је једну корумпирану земљу, Руску федерацију, препуну криминала, земљу којом су владале издајице и олигарси и која је била на рубу распада, претворио у оно што је некада била, у једну од најмоћнијих земаља свијета. И оно што је најважније, инсистира на моралности у међународним односима.
2007., обраћајући се у Минхену једнополарном свијету, Путин је ствари једноставно и јасно назвао правим именима. Употреба војне силе није могућа на захтјев држава или НАТО пакта, већ само одлуком Вијећа сигурности Уједињених народа.
САД не могу силом наметнути другим државама свој правни сустав у политици, економији и хуманитарној сфери. Док Русија строго проводи Уговор о конвенционалним оружаним снагама у Еуропи, НАТО је доспио до руских граница и тамо концентрирао своје трупе. Запад је лагао Русију о неширењу на исток у случају распуштања Варшавског пакта. ОЕСС се претвара у вулгарни инструмент за заштиту интереса неких земаља на штету других.
И што је најважније, Путин је рекао: „Русија је земља с више од тисућљећа повијести и готово увијек је уживала привилегију да води неовисну вањску политику. Данас ту традицију нећемо мијењати.”
Због изузетних државничких квалитета које има, Путин је, засигурно, најмаркантнијих политичких личности двадесет првог стољећа. Наравно, у овом часу, Запад га оптужује да је „нови касапин“ и „руски Хитлер“, те покушава да га Међународни суд правде осуди. Али то је већ виђено.
Када су га новинари једном упитали што Русија хоће од Запада, НАТО и Украјине, Путин је кратко одговорио: „Жели правду“.
Запад
За разлику од модернизма, који је конституиран кроз Запад као модерно цивилно друштво с усвојеним начелом једнакости свих, садашњи постмодернизам је супротан свему грађанском. Тржишна економија све лошије функционира, напуштене су велике утопијске идеје: кршћанство и марксизам, "нова људска права" уништила су све племенито од већ проглашених универзалних људских права.
У насталом безнадном каосу, забринуте због успона Кине и Русије, најважније снаге на Западу прешле су у "илегалу", стварањем глобалне дубоке државе, Новог Левијатана.
Левијатан је морско чудовиште споменуто у библијској Књизи о Јобу, гдје је повезан са силама каоса и зла. Метафорички, Левијатан је огроман и моћан друштвени организам који живи скривен у дубокој тами, изван било какве правне друштвене контроле.
Нови Левијатан дјелује, према потреби. Ако је нужно, он се такођер противи властима својих држава ако сматра да њихови поступци урушавају ову цивилизацију. Добар примјер за то је амерички предсједник Трамп који је био уништен јер је био против рата и за добре односе са Русијом. Нови Левијатан је против хуманизације међуљудских односа; има огромна финанцијска и техничка средства и нељудске, еугеничке идеје о смањењу свјетске популације. Више нема сумње да његове методе укључују производњу и ширење смртоносних вируса. Многобројне лабораторије те врсте, посебно пронађене у Украјини, изазивају страх код сваке нормалне особе.
Циљеви дјеловања тих антилибералних свјетских власти у сјени, је уништење постојећег хуманизма. Желећи да поврате стари сјај Запада, успоставиле су цинизам као основицу међуљудске комуникације. Пријете економским и војним санкцијама неистомишљеницима посвуда гдје могу. Искористила су Зеленскија да Русију увуче у рат, а онда су тог предсједника оставиле на цједилу знајући да ће Руска федерација тај рат добити, али уз велике цивилне жртве!
Сада се одају хистерији против свега што је руско. Бесправно и разбојнички плијене руску приватну имовину. Дају отказе невиним јавним радницима који су руског поријекла. Тјерају руске студенте са западних универзитета. Посвуда искључују руске спорташе из одговарајућих организација и такмичења. Чак ни руским мачкама није дозвољено да учествују на међународним приредбама о установљавању педигреа!
Епилог
Руси ће, наравно, овај наметнути рат добити, и Бог зна што ће бити са Украјином. Антируска хистерија Запада ће се још дуго наставити. Створит ће се жариште у Србији, те Босни и Херцеговини. Можда ће се и границе на том дијелу Балкана мијењати.
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
