Батајница код Београда, улица Димитрија Лазарова Раше. Подне, пре три дана. Лака пролећна тишина којој су се, чини се, и бумбари заклели на цвет и мед, да потрају лале које је малена Милица Ракић цртала и бојила у својој првој бојанки, пре него што ће је у купатилцу, на ноши, смртно погодити пројектили НАТО, 17. априла 1999. године. Мама Душица јој је, тада, управо припремала постељу за сан.

Дуго стојимо пред вратима Ракића. Долазимо и враћамо се. И, то траје до првог притиска звона.

Врата је отворила Душица, мајка малене Милице, којој су дете отргли из загрљаја безумници, на данашњи дан, пре 23 године. Тога дана НАТО је убио нашег анђела. Трогодишњу девојчицу са осмехом, пред чијом фотографијом сузе саме крену.

"Ми смо, одавно, одлучили да нашу трагедију живимо сами. Али, за "Новости", због свега што сте учинили да негујете сећање на Милицу, наша врата су отворена", казала је Душица Ракић.

Иза Душице, њена и Жаркова ћерка Анђела. Душица, сенка од жене, а снага дива. Анђела, смерна девојка, попут мајке, држи се да би се припремила на овај сусрет који боли. Тата Жарко је са пријатељима од раног јутра у сечи дрва. Миличин брат Алекса, отпутовао, дан раније, на Златар да буде при руци другу коме је преминуо отац. Тишина. Како да отворимо ову болну причу? Одакле да почнемо? А, прича се сама отвара. Довољан је само поглед. Само један поглед... Са зидова у скученој трпезарији урамљен живот девојчице. Живот који је био. Њани загрљаји са татом, мамом и братом.

"Нисмо, никад, размишљали да напустимо овај стан, ову адресу. Овде смо били заједно. Овде остајемо заједно", прекинула је ћутање Душица Ракић.

А, овде нема места где нема Милице. Куд год поглед да упре, она је ту. Душа у душама њених рођених. Они се с њеним осмехом буде. Они с њеним осмехом одлазе на починак, испуњени што су је такву, анђеоског лика, родили и имали. Дан настављају с гневом што су им је убили кад се толико радовала да живи.

"Тешки су нам ови дани "звонио је шапат Душице Ракић. "То се речима не може описати. Патњу потискујемо и Жарко и ја. Алекса и Анђела имају право на своју младост, мада су они свесни наше патње", казале је она.

Душица започне причу о тој, готово опипљивој патњи за дететом, па је брзо скрене на неке, обичне, свакодневне теме. И, то траје. Ко има срца да је враћа на оно што је боли до непребола.

У 21 сат и 45 минута, 25. дана агресије, гелер НАТО бомбе убио је Милицу у купатилу породичног дома. Распарчао прозор, покидао завесе и погодио девојчицу у главу. Експлозија је била нагла. Тата Жарко је, босоног, утрчао у купатило. Милицу обливену крвљу зграбио је у наручје, стрчао низ степенице, улетео у ауто и возио, возио према болници, а она му је у рукама клонула, клонула. Вриштао је, јер је знао да је губи. Издахнула је у болници.

Милица је цртала лале. Жуте. Црвене. И бумбаре. Волела је своју лутку. Њу би, пре одласка на спавање, успављивала у свом креветићу.

Деветнаести април, исте године

Сахрањена је малена цурица на батајничком гробљу. Више стотина људи окупило се да је испрати на вечни починак. Збогом, мали цвете, опраштали су се њени васпитачи из вртића. У малени гроб, бака Милена је на бели сандук положила и њену вољену лутку. Бојице, бојанке и чоколаду. Памтимо речи опроштаја: "Рећи ће, Милице моја, како је све било грешка. Рећи ће, зликовци, да им је жао, али лагаће. Збогом мали цвете, жртво злочинаца. Коме си ти скривила да те тако сурово казни."

Време садашње...

Душица Ракић, као сенка. А, као див. На њену тугу накалемиле се болести. Од стреса. Од бола. Од непребола и неправде. Од усуда, да ни она сама, више суза нема. Има их. Само се не виде, сливају се у душу. Када би могла да се исплаче, можда је душа не би толико болела и тело савијала.

"Не могу да плачем. Једноставно, сузе некуд иду", каже она. "Плакали смо, Алекса дуго није престајао. Много је волео Милицу, он се њој највише радовао. И, не сањам је, а волела бих. Жарко је сања. Кад га, понекад, видим ујутро готово самлевеног, ја и не питам. Знам да је сањао Милицу", додаје она.

Прелиставамо албуме. Једном. Двапут... Ко зна који пут. Душица дрхти. И, када се учини да ће из ње провалити јаук, ни суза не крене. Пред нама лице девојчице. Од пелена до последњег, трећег рођендана. Њан први кишобран. Први рођендан. Смеје се у наручју родитеља. Показује прстом да иза камере сви ћуте, јер њена лутка коју је волела иде на спавање. Позира у свечаној црвеној хаљиници. Под првим белим шеширићем. А, онда, трећи рођендан 9. јануар 1999. она гаси свећице. И, крај.

После... а после, фотографија трагова које су гелери оставили на зиду. Сахрана. Душица од бола пада. Бака полаже лутку на ковчег...

"Узмите и ове фотографије... ако мислите да су важне", фотографије пружа Анђела, лек и утеха Ракића, студент више Пословне школе.

"Мама и тата су нас чували од ових фотографија. Дуго, ја и можда нисам била свесна колика је њихова патња. Мамина, посебно. Сада сам свесна тог бола и дубоко га осећам", казала је Анђела.

Време растанка

Душица нас испраћа. Застајемо у дворишту. Као да је имала још много тога да каже. Дрхтала је. Прати нас до улице. Као да је имала још нешто да дода. Поглед заустављен. Њана Милица је трчкарала овим стазама пре 23 године. Данас би имала 26 година, три месеца и осам дана.

Коме је сметало обележје?

Ракићи су уз све патње због убиства детета тешко примали и вести о скрнављењу споменика на Ташмајдану, чији је део бронзана скулптура урађена по лику њихове Милице.

"Коме је сметало то обележје? То обележје које је ваша кућа подигла с пијететом за сву децу жртве НАТО је и порука и опомена да се никоме, ниједној мајци, ниједном родитељу не догоди несрећа која је погодила Жарка и мене", казала је за Новости Дучица Ракић.

Захвалност свима за незаборав 

"Захваљујем свима који наше дете не препуштају забораву. Који враћају заборављене успомене на све жртве, као што су и херојске жртве Кошара. Ми, Ракићи, знамо ко је нама највише помогао, и ми то памтимо", додала је она.

Песма Добрице Ерића 

Добрица Ерић, наш познати песник, написао је песму "Чико, ја тебе гледам с неба", у знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању. Поета је био и члан жирија који је бирао епитаф на споменику, дар "Новости" и наших читалаца малишанима убијеним током агресије.

Извор: Косово онлајн