Најновије

Ко тугује са Русијом са њом ће се и радовати

Фото: Јутјуб

Пише: Владимир Димитријевић

Косовски крст последњег цара

Године 1896, Драгиња Петровић, угледна хришћанка из Београда, супруга Станојла Петровића, прво активног официра, а касније државног чиновника, послала је, уочи крунисања последњег руског цара из династије Романова, велики дар Србије и српског рода наследнику престола Трећег Рима. Архимандрит Платон, чије је сведочење у свом тексту „Косовски крст Цара Мученика“ пренела професор др Ксенија Кончаревић, записао је о каквом је дару реч:“Преко пријатеља својих, она је пронашла у јужним нашим крајевима, тамо на Косову, једну некада српску, а сада поарнаућену, стару породицу, која је у великој тајности и стотинама година чувала један историјски свети крст. То је био крст од Часнога дрвета (Крста Христовог), а по предању нађен одмах по свршеној Косовској бици баш код нашега кнеза Лазара. /.../ Зато, преко родољуба, откупи одмах, од те арнаутске фамилије тај Крст за знатну суму новца, да га нашим најбољим кујунџијама, који уметнички израдише до савршенства диван оквир, од сребра и злата, са одговарајућим постољем.“ Крст је Драгиња Петровић, иначе ктиторка цркве на Новом гробљу у Београду,однела поглавару Цркве у Србији, митрополиту Михаилу, који га свечано освештао на дан Светих Константина и Јелене, 21. маја 1896, да би , пошто је десет дана боравио у Саборној цркви у Београду, где су га побожни Срби целивали, био послат на дар младом императору Николају, на дан његовог крунисања. Драгиња Петровић му је крст послала уз пропратно писмо, у коме је, између осталог, стајало: “Имајте доброту, Велики Господару Императоре, свемилостиво примити овај свети Крст на данашњи велики дан Светог Крунисања и миропомазања Вашег, од љубави Српкиње Православне и у име свију Срба, који гаје оданост и љубав према Русији. Овај је Крст (само дрво) нађен на пољу Косову,где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи свету веру Православну, свој народ и своју државу од Агарјана. /.../ И Србима ће синути Сунце правде, помоћу милости Монарха Руског – Првог Словенина./.../Падам на колена пред Престолом Вашег Царског Величанства и подносим ово Свето Знамење из велике љубави према цару целе Русије – свагдашњем заштитнику Српскога Народа“. Овај, више него символичан, чин као да је цара Николаја трајно определио за бригу о Србима. Када су, после хабзбуршке анексије Босне и Херцеговине, краљевић Ђорђе Карађорђевић и Никола Пашић, посетили цара Николаја, Пашић је о сусрету записао следеће: “То је најприроднији човек на свету, као и наш краљ Петар...Он је одмах са мном био интиман као стари пријатељ.../.../ Није ништа обећао, али саосећа за наше невоље. Каже да морамо да чекамо осам до десет година, и да све трпимо, а видео сам да му је било криво што је то морао да каже, па је пожурио да нас утеши и да каже:“Ми вас никада нећемо оставити““. У фебруару 1914. Никола Пашић је опет био примљен на руском двору. Тада је донео брачну понуду – да се царева најастрија кћи, Олга, уда за престолонаследника Александра Карађорђевића. Цар му је, на растанку, рекао:“За Србију ћемо све урадити, поздравите краља и реците – за Србију све ћемо урадити“.

На путу ка Голготи

Јуна и јула 1914, цар је покушао да спречи немачко – аустроугарски рат против Србије. Имао је одличне везе и са Бечом и са Берлином (он и цар Вилхелм били су добри пријатељи), али није вредело. На вапај престолоноаследника Александра, цар је одговорио да ће Русија (иако још није била спремна за велику војну ), остати уз Србе. И ушао је у рат због мале православне Србије, због чега је његову жртву Владика Николај касније упоредио са жртвом Светог цара Лазара ( јер, цар је изгубио престо због рата који је исцрпео Русију и довео до велике побуне која је, између осталог, руковођена из непријатељског Берлина ). Године 1916, када су савезници оклевали да српску војску, после албанске Голготе, превезу на места опоравка, цар Николај је запретио сепаратним миром са Централним силама, после чега су савезнички бродови одмах стигли.

Пред ноћ између 16. и 17. јула 1918, када су бољшевици убили цара Николаја и његову породицу (жену и петоро деце), Царски Мученици Романови су се молили пред иконом Мајке Божје Тројеручице, верном копијом хиландарске светиње. Тако се мистички лук затворио. Није нимало случајно што је Српска Црква пре Другог светског рата покренула процес канонизације Цара Мученика Николаја, и што је владика Николај дао да се израде његове фреске у Светом Науму на Охриду и у Жичи. Био је то доказ љубави према ономе ко је себе и династију жртвовао за Србију.

Владика Николај о цару Николају

Свети владика Николај неизмерно га је волео, и често о њему говорио. Тако је 1932. поручио: “Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја. Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот...

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?

Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Тако Свети владика Николај.

Књига као дар слободне мисли

Књига угледног српског научника, хришћанског социлога и културотворног родољуба, Слободана Антонића, „Два заветна народа: Руси и Срби“, у издању „Катене Мунди“ из Београда, на дубоком је трагу ових „мистикополитичних“ увида Светог владике Николаја - покојни монах Митрофан Хиландарац је зато говорио:“Мистика је најбоља политика“. Пишући о темељним сродностима Срба и Руса, српске и руске историје, Антонић никад није постао патетичан, али није ни прећутао пуноту чињеничне истине обасјане духовном светлошћу, која разум и срце спаја у једно.

Он истиче:“Дубока разлика између европског Запада и Истока – од којих је први постао постхришћански, док се други у вееликој мери рехристијанизовао – види се и у снази непријатељства које Запад и даље гаји према Русији, а узгред и према Србији. Јер, како каже Милорад Екмечић, „србофобија је само речица која се улива у море русофобије“. Непромењена је та упорна тежња Запада, баш као и средином прошлог века, да разори Русију. А уз њу некако увек иде и Србија. Као што је лепо приметила једна Американка српског порекла, гледајући тамошњу ТВ, „непријатељи западног света су већ 30 година стабилни и непромењени: Србија и Русија. Грозни православни Срби који су, у терору, преклали огроман број мирних демократских муслимана и не мање страшни руски комунисти који су уништили узгој демократије и слободе у Чеченији“.“

По Слободану Антонићу, Русија не може да учини ништа што би Запад умирило:„Москва би могла Украјини да врати Крим, да допрати њене трупе у Донбас, и да обеси Асада на бандеру у Дамаску“, пише Џ. Џ. Џатрас. „Али, санкције би и даље остале, биле би чак и постепено појачане. Русофобни импулс који контролише америчку политику, наиме, не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су. Russia delenda est! Непријатељство према Русији није средство за одређени циљ – оно јесте циљ“. Дакле, проблем је ко су Руси, не шта они раде. И вероватно бисмо већ били сведоци атлантистичког нуклеарног напада на Русију, да Москва није, у међувремену, развила нова оружја тоталног уништења, те да није јасно ставила до знања да је одлучна да их употреби.“

Срби су се први нашли на удару западних наци – глобалиста. Антонић каже: “И када данас размишљамо о нашој историјској улози и судбини, видимо, још једном, понављање обрасца раног упозорења и предстраже. „Ситуацију је најпре променило брутално НАТО бомбардовање Србије“, објашњава Солжењицин пост-Јељциновски преокрет у Русији. „Уцртали су (натовци – С. А) црну, неизбрисиву линију – и, то би било поштено рећи, у свим слојевима руског друштва“. И Путин се осврнуо на то у којој мери је бомбардовање Србије утицало на отрежњење Москве од вере у поштени однос Запада према Русији: „Очекивали смо равноправан дијалог, поштовање наших интереса, отворену расправу о свим проблемима и налажење негде на пола пута“. Упместо тога, уследило је „бомбардовање Београда, интервенција којом је прекршено међународно право. Да ли је Савет безбедности УН донео резолуцију о војној интервенцији у Југославији? Не. То је била једнострана одлука САД“. „Генеза Путинове моћи је напад НАТО на Југославију“, уочава се и у једном коментару Вашингтон тајмса. „Руси дуго памте; и то никада нису заборавили. Тај нови, самоуверени војни савез, који на њиховој граници може да ради шта хоће, узнемирио је Кремљ. Често је, током вечере с руским пријатељима у Москви, разговор скретао ка политици и томе како је НАТО једнострано поступио према Србији. Ако оставимо моралност овог питања на страну – то је гледиште тачно“.

“Срби су десет година задржавали НАТО Звер на путу ка Исток:“Ми јесмо као народ, тренутно, изгубили готово свако самопоуздање и самопоштовање. Томе су допринели како порази у ратовима деведесетих, затим деценију дуге санкције и разарајућа приватизација (која је нанела више штете него ратови и блокада), али и данашњи колонијални положај Србије, а који подразумева доминацију идеологије самомаргинализације и аутовиктимације. Но, ако погледамо трезвено, у тим ратовима нисмо се тукли с Хрватима и Албанцима већ с целом англосаксонском Империјом, а од пошасти неолибералне приватизације спасила се, на истоку Европе, тек Белорусија (и делимично Словенија). С друге пак стране, ми по много чему јесмо колонија, али не и по темељном духу народа, односно, по дубинском немирењу с таквим положајем. Знам да је многе од нас, не само због аутоколонијалне пропаганде, опхрвала малодушност и скепса у погледу способности и спремности нашег народа да се бори и да пружи отпор. Али, с друге стране, постоји у делу наше интелихеције веровање у истоветну сакралну судбину Русије и Србије, у заједничку светскоисторијску мисију. И вера у то да се уз Бога и Свету Русију (Святая Русь) немамо чега да бојимо. Јер „Руси споро седлају, а брзо јашу“ (Русские медленно запрягают, но быстро едут).“

Тако сведочи Слободан Антонић.

У доба тешко и усилно, када је покренут рат Запада против Русије, књига делује утешно и окрепљујуће, и не дозвољава нам да очајавамо верујући у коначну победу добра. Зато благодаримо Слободану Антонићу, чије је име, када се свуда гасе светлости слободног мишљења, својеврсно знамење спремности да се буде одан слободи и љубави, које су лик Божји у сваком човеку.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА