Према његовом мишљењу, политичка Европа је доживела суноврат, а старе тежње о заједничкој европској одбрамбеној, спољној и безбедносној политици су потпуно обесмишљене и о њима је излишно говорити у тренуцима када је Стари континент доведен у стање потпуне покорности трансатлантском хегемону-САД.
"Хегемонистичка клика која води америчку спољну политику са Бајденом као фасадом и Потемкиновим селом од председника, успела је да доведе Европу под контролу далеко чвршће и драстичније и грубље него у било које вријеме Хладног рата. У време кубанске ракетне кризе у јесен 1962. године која је сматрана за врхунац хладноратовских напетости и даље смо имали једног Де Гола у Француској који је представљао глас разума и независног мишљења. Касније 70-их то су били Вили Брант и Хелмут Шмит у Немачкој, Жискар Дестен, Помпиду и Митеран у Француској. Данас њих нема, већ имамо заиста мизерне ликове као што је Аналена Бербок на челу њемачког министарства спољних послова, што је просто трагикомично", указао је Трифковић за Борбу.
Не назире се начин на који би Европа могла изаћи неокрњена из ове глобалне светске кризе коју је проузроковао рат у Украјини, сматра Трифковић и додаје да су садашњи европски лидери недорасли тренутку у којем се налазе европски народи у целини.
"Не видим како Европа може изаћи из тог суноврата. Ако се повинује америчком спољнополитичком диктату и ако се у корист своје штете одрекне руских енергената, макар и по цену опадања БДП-а и вишеструког повећања цијене енергената и ако притом настави суицидну имиграциону политику која води ка замени популације и демографском репласману Француза, Немаца, Холанђана, Белгијанаца, Италијана са милионима „уљеза“ са друге стране Медитерана, онда је врло тешко склопити модел некаквог опоравка те и такве Европе. Тај модел би могао да представља Виктор Орбан као борац за очување аутохтоности сопствене нације, њене традиције и друштвених и државних институција у судару са завничним Бриселом. Али сигурно то не могу да буду ни Емануел Макрон, ни Олаф Шолц и читава та екипа патуљака који данас владају Европском унијом", казао је Трифковић.
Више од месец дана Трифковић је боравио у САД-у, Француској, Њемачкој и Швајцарској. Он је за Борбу.ме изнео импресије о томе како политичко-медија елита и јавно мњење утим државама перцепирају украјинску кризу.
"Највеће изненађење за мене лично је невероватан степен једнодушности доминирајућег сегмента медијске и политчке елите на обе стране океана у једном и једногласном и на ивици хистерије једнодушном изражавању русофобије која није само осуда оног што они зову Путинов режим, већ свега руског. И ту се наговештавају одређени облици колективне патологије Запада које нису скорашњег датума о којој су писали Достојевски у другој половини 19. века и Берђајев почетком 20. века. Ту видимо до које мере осећај Русије као оног другог, нечег страног западном духу и цивилизације је био увек присутан у нешто притајеном облику. Примећујемо невероватну мешавину непријатељства, одбојности, анимозитета које је првенствено културолошки и духовно мотивисано, пре него ли геополитчки. Када видимо како лепршају плаво-жуте заставице Украјине по ресторанима, јавним зградама, балконима приватних станова схватите да је напокон тај исти депримирајући и опадајући колективни Запад нашао нешто око чега може да буде јединствен", поручио је Трифковић и додао да грађанство не дели ставове својих полтичких елита, међутим исте не сме јавно да испољава због егзистенције:
"Међу грађанством не влада једноумље као међу политичком елитом. Још увек је присутан, барем онај рани први ефекат интезивне русофобне пропаганде а то је да је ријеч о грубој илегалној и ничим изазваној руској агресији којој се треба супроставити свим средствима. Софистицираније анализе су присутне само искључиво на друштвеним мрежама. Озбиљна питања о доприносу самог Запада таквом исходу кроз непрекидно провоцирање развоја Украјине као једне антирусије и интезивног и врло агресивног ширења НАТО-а према Истоку чим би неко поменуо у јавном дискурсу био би отписан као Путинов плаћени гласноговорник, али није да таквих гласова нема. Иако те гласове који се не уклапају у јавни дискурс ми не видимо и не чујем они су присутни. Ако изразите сумњу у тај јавни дискурс можете себе да изложите читавом низу непријатности укљућујући и егзистенцијална питања запослења. Људи који од таквог облика грађанске храбрости зазиру нису несвјесни степена до којег с уњихове земље подређене свом трансатлантском хегемонистичком господару", рекао је Трифковић.
Немачка и Италија најугроженије
Трифковић је приметио да се неповољни ефекти украјинске кризе у Западној Европи највише огледају у ценама прехрамбених производа у самопослугама и горива на пумпама. Како истиче, Американцима је посебно „стало“ да угрозе индустрију Немачке и Италије.
"Оно што фасцинира и још увек није јавност тих земаља у довољној мјери апсорбовала јесте да ово није привремени феномен који је пролазан, те да се они придружујући се радикалним санкцијама Русији и проширујући их и на нафту и нафтне деривате себе заправо осудили на дужничко ропство у односу на свог трансатлантског хегемона који неће моћи да им обезбиједи више од 15 до 18 одсто течног гаса, али који ће моћи да диктира преусмеравање руских енергената према Истоку што ће Европу оставити барем у периоду прилагођавања новим ланцима снабдевања у ужасно рањивој позицији. То и Американци желе. Оно до чега им је поготово стало јесте да угрозе оне земље ЕУ које још увијек имају очуван производни индустријски потенцијал, а то су Немачка и Италија. Те две земље ће бити најгоре погођене санкцијама на руски гас и нафту и оне ће својим поскупљењем производних трошкова себе довести у ситуацију да Европа губи своју економску, а тиме и политичку моћ да контрира америчкој доминацији. Италијански и немачки послодавци и синдикати су томе супростављени, а ретке су ситуације да се и једни и други нађу на истом фону, али то нема политичку тежину, јер све полуге власти у оба случаја су до те мјере чврсто постављене и непопустљиве да напросто доносиоци одлука нису подложни притиску расположења већине обичног грађанства", казао је Трифковић.
Постмодерна Европа у раљама новог тоталитаризма
Нови тоталитаризам у Европи биће сличан бољшевизму, и у њему ће сви они који се не у уклапају у планове глобалистичке елите бити професионално „брисани“.
"Неће то бити у оној видљиво бруталној форми чекиста који приводе људе уза зид и стријељају их, али биће у плишано увијеној рукавици те челичне песнице тоталитаризма гдје ће људи једноставно бити професионално „брисани“ тј. канселовани и који ће онда моћи да возе за „Амазон“ комбије или ће моћи да окрећу хамбургере у „Бургер кингу“. Они неће моћи да предају на Универзитету, неће моћи да буду новинари и државни чиновници. Постмодерна Европа у новом издању тоталитаризма и даље ће се закљинати у концепт људских права, владавине закона итд… али суштина тог тоталитаризма није ништа друкчија од совјетског бољшевизма. Једина је разлика да је у систему реалсоцијализма обичан народ знао да га власт лаже и да је оно што што му се сервира путем медија идеолошки запакована лаж, док у западном свету и даље добра већина становништва није у потпуности свесна тога", закључио је Трифковић.
О ширењу ОДКБ-а прочитајте ОВДЕ.
Извор: Борба
