Пише: Теодор Рузвелт Малок, амерички научник, дипломата и стратег
Француски предсједник Емануел Макрон нема деце. Њемачка канцеларка Ангела Меркел нема деце. Доскорашња британска премијерка Тереза Меј нема деце. Италијански премијер Паоло Ђентилони нема деце. Холандски премијер Марк Руте нема деце.
Списак се наставља. Председница владе Шведске Стефан Левен нема деце. Председница владе Луксембурга Гзавије Бетел нема деце. Председница владе Србије Ане Брнабић нема деце. Председник владе Шкотске Никола Старџон – нема деце.
Ако мислите да је ту крај списка, преварили сте се. Деце немају ни летонски председник Рајмондс Вејонис, литванска председница Даља Грибаускајте, као ни румунски председник Клаус Вернер Јоханис. Ни Жан Клод Јункер, председник Европске комисије нема деце.
Рецимо то без увијања; драматично несразмеран број људи који доноси озбиљне одлуке о будућности Европе не морају да брину како ће те одлуке утицати на децу или унуке о чијој будућности би требало да брину. Они нису дeо неке породице, али је њихова пажња потпуно усмерана ка основној и свеобухватној заједници којој дугују све – Држави.
Демографија је прилично проблематична; стопа наталитета аутохтоних Европљана износи од 0,2 до 1,1. Европљани се не обнављају, и ако се настави овакав тренд – прети им нестанак. Бројеви постају посебно узнемирујући када узмемо у обзир и старост становништва, ниску стопу наталитета, али и немогућност да се подмирују скупи животни стилови; шта ће бити са Европом? Зашто је мртва или умире породица у Европи и на Западу?
У западном свету, традиционална породица наставља да се урушава – свако ко се позива на традицију бива исмејан и маргинализован, док одбацујемо сваку наду резигнирани будућношћу без породица или вредности које оне репрезентују.
Заузимање за породицу нема готово никаквог одјека, и онај који то чини у најбољем случају изгледа као носталгичар, у најгорем као ретроградан и анахрон. Да ли се ради, ипак, о нечем озбиљнијем? Да, пропаст породице подрива саме цивилизацијске темеље.
Зашто су данашња западна политичка култура непријатељски настројени према породици? Криза породице није само резултат промењених сексуалних образаца или феминистичке идеологије, премда су јој допринели. Она има своје дубље корене. Породица је изгубила свој друштвени значај зато што је постала претња Држави!
Као претеча и базична животна заједница она претходи држави и увек је држала у равнотежи сопствене интересе. Али, у последњих педесет година „држава благостања“ је учинила све што је у њеној моћи да је разбије. Раздвајајући породице, охрабрујући разводе бракова, подржавајући абортусе, заједнице без оца, изграђујући зависност од државе, држава није само немо посматрала крах породичних структура, већ је била активан и примаран узрок том тешком положају.
Као што је то неко мудро приметио – „Држава је постала господар породице, за последицу имамо да је породица постала роб и слуга Државе“.
Са сваком новом генерацијом, сведоци смо наставка обесмишљавање породице. Атомизована и акултуризована, породица више није препознатљива, чак и тамо где још увек постоји. На делу је и потпуна политизација бунтовничких побуда, посебно у Европи. Сами народи више нису заједница многобројних породица, већ део централизованог Вавилона знаног као Брисел, над-државе над државама.
Честертон је једном приметио да је породица контролор државне моћи и да њено слабљење доводи до губитка слободе. Холандски анти-револуционарни премијер Абрахам Кујпер (који је и сам имао бројну породицу) на прелому прошлог века је то назвао „сфере суверенитета“ и видео је све делове друштвеног организма-породицу, економију, школство, заједницу и државу у равнотежи моћи – под сувереним Богом, сваког у свом домену.
У нашем добу, религија је релативизована и сведена на приватну сферу, чак и ако се још увек практикује у Европи. Тзв. бирократске елите или „експерти“ при владама или у образовању (нови првосвештеници) одређују све политике – укључујући и оне које тиче породице. Као последица таквог деловања – породица је жртва тог културног рата.
Породице нису само нападнуте већ су систематски искорењиване. Још једном се осврните на неумољиве бројеве. Пре неколико деценија, социолози Питер и Бригита Бергер су написали „Рат против породице“. Тада су изражавали сумњу да су „професионалци који намећу решења, у ствари, и сами део проблема“. Другим речима, ако занемаримо посредничку структуру породице – убили смо дете.
И, заиста, буржоаска породица је, измећу свега осталог, и расадник ставова (усуђујемо се да кажемо и врлина) – индивидуализма, приватности, предузетништва, економичности, дисциплине и пристојности, који су и синоними за западњачке вредности и модернизацију. Како обновити културу у суочавању са таквим отвореним непријатељством? Рађањем.
Воlети живот значи остваривати и умножавати дарове које нам он пружа. Место гдје се то дешава је породица. Још је Аристотел мислио да породица представља природу у својој најчистијој манифестацији; „Породица је базична ћелија људске заједнице, првобитна веза људских бића“.
Европа данас треба да се окрене од златног идола етатизма (веровања да држава треба да управља економском и социјалном политиком) који убија породицу и пригрли мудри сет норми, саставни дeо сопственог историјског искуства, како би њени лидери поново истицали вредности породичног живота, пре него што буде прекасно и заувек нестану.
Америка, иако под ударом истих процеса, није потпуно подлегла. Додуше, стопа рађања је најнижа у њеној историји са само 59 рођених на 1000 жена. Али, тамо где је Европа задављена, Америка је тек скренула на погрешан пут и не треба да је следи у том правцу.
Чини се да репродукција није више популарна; људи одлажу заснивање породице или се одричу потомства како би се остварили у својим каријерама, процењујући растуће трошкове одгајања деце. Неки су несигурни у будућност, други више верују у планету и њен развој него у људску врсту. Нестаје одговорност за подизање деце и изградњу дуготрајних међугенерацијских породичних стабала будући да је све мање и мање учесника у том задатку.
Политички економиста из 16. века Жан Бодин тврдио је да су људи једино богатство. Сама логика намеће да би народи опстали, европски посебно, уосталом и сама цивилизација, морају бројчано ојачати. Без породица, онтолошки и физички – ut cedant in nihilum.
О светској глади и украјинској пшеници прочитајте ОВДЕ.
Извор: Седмица / breitbart.com Превод: Бојан Томић
