Пише: Игор Калабухов, амбасадор Руске Федерације у БиХ
Данас, 77 година након разорног пораза нацизма, бол губитака, радост побједе и вјера у тријумф добра над злом и даље су исто јаки као у прољеће 1945. године. Девети мај, који се у Русији обиљежава као Дан побједе у Великом Отаџбинском рату, уз тешка сјећања, увијек доноси наду у промјене набоље и осјећај да смо на прагу новог свијета - чистијег, бољег и праведнијег него прије.
Послијератна еуфорија ујединила је многе народе свијета и засјенила ружне стране онога што се догодило, које тада на позадини огромног успјеха нису изгледале толико значајним и које су сви хтјели што прије заборавити. Дужи низ година о деструктивној политичкој линији “савезника”, коју су они проводили уочи и током Другог свјетског рата, намјерно се прећуткивало у СССР-у, а касније и у Русији. Није било разговора о колаборационизму, о хушкању Русије и Њемачке у циљу међусобног истребљења становништва наших земаља без учешћа других европских армија, о одлагању отварања другог фронта у Западној Европи и још много тога. Ништа од тога није зауставило совјетски народ у његовој борби за мир и слободу. Чистог срца, жељели смо помоћи нашим “партнерима” из Европе и иза океана да сачувају образ у нади да је лекција извучена и да ће наша сарадња, заснована на заједничкој побједи, бити трајна. Како је показало вријеме, историја их ничему није научила. А сада смо дошли до тога да у САД-у већ одбијају да се сјете историјског сусрета совјетских и америчких војника на Елби 1945. године.
Губитак повјерења
Протекле скоро осам деценија, и задње године - посебно сликовито - показали су шта је то западни свијет. Русија је јасно увидјела његов цинични прагматизам, апсолутну неспособност да преговара па је потпуно изгубила повјерење у њега. Западне елите су коначно остале без икаквих оријентира, и то првенствено моралних. Посебно треба истаћи чињеницу да се садашња ситуација суштински разликује од ратних и послијератних година. Иако се наша визија свијета, као и сада, разликовала од погледа Вашингтона и европских пријестоница, ипак смо раније водили дијалог са искусним, одговорним људима, са професионалцима у својој области. Данас заправо и немамо с ким разговарати.
Удружење као што је Европска унија такође је деградирано, институционално и морално. Познато је да се данас, ван тзв. “колективног Запада”, практично нико није придружио санкцијама Москви, али и унутар саме ЕУ расте незадовољство због антируске хистерије која се намеће преко океана те има далекосежне посљедице по земље ЕУ. Није потребно говорити о бриселској омиљеној политици двоструких стандарда, коју су посебно искусиле на себи земље Западног Балкана. Проглашавање овог региона зоном његових неспорних интереса и истовремено ултимативно постављање захтјева пред државама који практично не могу бити испуњени - зар то није потврда неоимперијалног курса којим иде Брисел?
У таквим околностима, чини нам се, потребно је још једном пажљиво размислити да ли ће жељено чланство у Европској унији донијети афирмацију фамозних “европских стандарда” на Балкану. Може се рећи да је сама Босна и Херцеговина минијатурна Европска унија. А споразуми које су народи БиХ постигли путем дијалога на основи узајамног поштовања и компромиса могли би довести до постизања трајног мира и јачања унутрашње стабилности - без формалног чланства у европским структурама. Али, понављамо, ми ћемо поштовати суверени избор народа БиХ.
Генерално европске институције које су формиране ради одржавања равнотеже интереса и осигуравања једнаке и недјељиве безбједности, нагло се претварају у инструмент појединачних држава које су из неког разлога одлучиле да саме могу наметати своја правила остатку свијета те да самовољно користе рестриктивне механизме за “кажњавање” непокорних.
Јасна шема
Улогу таквог инструмента данас одигравају не само међународне структуре, већ и цијеле земље. Очигледно да је Украјина, уз благослов Запада, формирана искључиво као анти-Русија, а вјештачки изазвани сукоб на њеној територији само је изговор за јачање НАТО снага и његово даље ширење на Исток, све до непосредне границе са Русијом. “Захваљујући” нашим некадашњим савезницима, након 77 година, поново смо принуђени да гасимо неонацистичко жариште које се разгорјело сасвим близу.
Шта је још Украјина за САД и њихове европске ученике? Ово је добро устаљена метода скретања пажње властитих грађана с растућег сплета домаћих политичких, друштвених и економских проблема. Ово је класична стратегија стварања “вањског непријатеља”, против којег се може брзо, ефикасно, те без много напора мобилизовати становништво. Русија је одавно била изабрана за таквог непријатеља. Повремени глобални изазови донекле су “оборили” фокус, али ни у најтежим “ковид” временима западни медији нису заборављали на нас - чак су у нашим достигнућима у области медицине, те испорукама вакцина против корона вируса проналазили “малигни утицај” и “скривену агенду”. Ова шема нам је одавно јасна и не изазива ништа друго осим жаљења према заведеним и изманипулисаним обичним грађанима.
Али данас говоримо не само о Украјини и односима са НАТО-ом, већ о формирању новог свјетског поретка. Панта рхеи - све тече, све се мијења - укључујући и свијет око нас. Постаје очигледно да “услови игре” који су били договорени након Другог свјетског рата постају тијесни за силе које теже да одрже своју глобалну хегемонију. Међународно право као критеријум рјешавања планетарних проблема више није у њиховом лексикону, а “колективни Запад” као референтну тачку намеће злогласна правила понашања.
Упркос противљењу, већ сада се јасно уочава тренд формирања мултиполарног свијета. Пробијају се нови облици економске интеракције између држава, активно се користи национална валута. Постаје све јаснија погубност разузданог либерализма и - као реакција на то - потреба за очувањем традиционалних вриједности и унапређењем улоге државе у побољшању благостања људи.
Данашњем свијету је потребна стабилна равнотежа интереса. Полазимо од чињенице да су Уједињене нације темељна структура за координацију и рјешавање питања глобалне агенде. Разлог за то је да сами принципи на основу којих ова организација дјелује, с наше тачке гледишта, остају универзални и ефикасни. Друго је питање да те принципе крше “западни хегемони”. Многе невоље с којима се свијет суочио у посљедњих неколико деценија могле су се избјећи да су били испоштовани слово и дух Повеље УН-а.
Вјековна руска историја је непресушан извор доказа да правда увијек тријумфује, чак и ако је потребно уложити много труда. Сада, као и прије 77 година, спремни смо да бранимо истину и да се боримо за наше националне интересе. А бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено.
Шта је патријарх Кирил рекао о Србима, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Глас Српске
