Пише: Миодраг Зарковић
ДСС је тада иначе била на власти, чак и окосница Владе. Није била ксенофобична, далеко било, али јесте важила за странку чврстог националног опредељења. Шормаз није човек кога ће спутати уска тумачења. Ако странка којој припада има такво опредељење, онда он то може да схвати као прилику да из скупштине истерује, макар и привремено, све чије му порекло није по вољи.
Осим по ондашњем председнику Војиславу Коштуници, ДСС је била препознатљива по два чврста политичка становишта. Први се тицао легалитета: све мора да буде по закону. Па пошто скупштински закони ни ономад, као ни данас, нису омогућавали да некоме забраните улаз само зато што носи несрпско презиме, Шормаз је био принуђен да се довија тако што је као формални разлог навео фоторепортерово облачење - одећа му је, наводно, нарушавала углед Народне скупштине. И, забрана је издејствована, а основна начела ДСС испоштована. Шормаз се везује за странку.
Други заштитни знак Демократске странке Србије била је војна неутралност. Њу су посланици ДСС успели да, у време такозване друге Коштуничине владе, октобра 2007. године унесу у Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије:
”Због укупне улоге НАТО, од противправног бомбардовања Србије без одлуке савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ’коначан орган’ власти у ’независном Косову’, Народна скупштина доноси одлуку о проглашењу војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању”, стоји у члану 6 именоване резолуције.
Шормаз се, да поновимо ако до сада није најјасније, везује за странку. Па пошто му је тих година странка била ДСС, која је, ето, баш НАТО и његово злочиначко деловање препознала као главне разлоге војне неутралности, Шормаза пушком нисте могли да натерате да јавно саопшти неку лепу реч о западном војном савезу. Можда је још тада лично био одушевљен НАТО-ом и маштао о дану када ће му Србија постати члан, али у јавност са таквим ставовима није излазио.
Онда је дошла 2010. година, када је постајало јасно да је у Србији наступило велико политичко превирање, после којег за ДСС више неће бити места у власти, а често ни у скупштини. Тешко је, уз то и бескорисно, везивати се за такву партију, па је Драган Шормаз, политичком акробатиком која гласилима није била незанимљива, прешао у Српску напредну странку, у којој је и даље. Не само да је члан, него је и на челу сталне скупштинске делегације за сарадњу са НАТО-ом. Уска тумачења су му и даље мрска, па под сарадњом Шормаз данас подразумева то да на сав глас заговара не само улазак Србије у НАТО, него и санкције Русији, а једног дана, ко зна, можда и објаву рата Москви.
Ни самог Шормаза се, међутим, не исплати тумачити у суженим оквирима. Није он пуки пример овдашњег политичког бешчашћа, које је од српског друштва створило опустошену заједницу збуњених и погубљених. Са редовним појављивањима у емисијама које се баве најважнијим светским питањем целог нашег покољења - ратом у Украјини - Драган Шормаз представља нешто далеко злокобније.
Драган Шормаз је право лице америчке меке моћи.
Меку моћ бисмо могли да опишемо као својеврсну друштвену мрежу за издајнике свих земаља. Издајник је, наравно, претешка реч, коју је тегобно и изговорити, некмоли дефинисати. Већина ће се, ипак, сложити да је издајник онај ко уместо интересима своје средине, служи туђој вољи и туђим циљевима.
Необичност новог времена је да се издаје више не спроводе кришом, него јавно. Вук Бранковић, онакав какав је погрешно запамћен у народном предању, морао је да се претвара да је одан Лазару, али то је било давно. Данас Бранковић уопште не би морао да глуми, већ би се отворено - а све хвалећи ту своју ”отвореност”! - залагао за полагање оружја пред надирућим Турцима. Ако би му противречио какав Обилић на каквој кнежевој вечери уочи боја, данашњи би се Бранковић позвао управо на меку моћ Америке.
Мека моћ је у масовну употребу ушла када је без ма каквог смисла остао израз ”међународна заједница”, који је у последњој деценији 20. и првој деценији 21. века био катанац за закључавање сваке иоле разумне расправе о геополитици. Кад причају о мекој моћи, заправо говоре о утицају који Запад, првенствено Америка, остварују на друге државе и нације, али без потезања оружја.
Хирошима и Нагасаки су, на пример, били тврда моћ. Мадона и Бијонсе су мека. Ништа мање разорна, али ипак мека.
Тако се то обично схвата. И наравно, то схватање је потпуно погрешно.
Јер, нико неће разоружавати косметске Србе, односно трчати у Поточаре да би нарицао у све отужнијој шаради о ”ђеносајду”, само зато што му се допала ова песма или онај холивудски филм. То је тек невешто оправдање које служи да се прикрије узнемирујућа истина да меку моћ не оличава Леонардо Дикаприо, него управо Драган Шормаз.
”Спремни смо да вам покажемо шта значи декомунизам”, рекао је председник Русије Владимир Путин у обраћању које је, 21. фебруара, гледала буквално цела планета. Та реченица његовог обраћања изговорена је Украјинцима, тј. њиховом вишедецнијском наративу да се наводно боре против комунистичког, совјетског наслеђа - иако све то време заправо бране најштетнија наслеђа бољшевичке власти, као што су границе повучене свуда тамо где ће Русе да заболи.
То је истинска природа америчке, односно западне, меке моћи. Та спремност којој је Путин објавио рат: да гледате у очи целу једну нацију, па ако треба и васколико човечанство, и правите их будалама.
То није пуки безобразлук, јер је безобразлука било одувек. То је одсуство било какве одговорности за јавну реч.
Држите се бољшевичких граница, у оквиру којих вршите злочине над становништвом које одбија да се повинује вашој русомрзачкој агенди, а истворемено се заклињете у борбу против тог истог бољшевизма? Мека моћ!
Политике и положаја докопали сте се кроз странку која се противила уласку у НАТО, а сада се, све позивајућу се на стварно или измишљено лично учешће у одбрани од НАТО агресије, залажете за учлањење Србије у тај војни савез? Па то је мека моћ!
Могу људи да плачу као киша зато што на крају филма Дикаприо жртвује себе да би љубљена му Кејт Винслет могла да преживи, али није то довољно да окрену оружје против Руса. Да би се на то приволели, људима је потребно нешто опипљивије од ”Титаника”. Неопходан им је пример некога ко живи и успева захваљујући томе што је ослобођен било какве одговорности за оно што ради и поготово оно што прича. Неопходан им је Драган Шормаз.
Ове године провео сам безмало четири месеца у Донбасу, одакле сам за ЈуТјуб канал Хелмкаст извештавао о рату који мења свет. И даље покушавам да појмим шта сам све тамо видео, чуо и доживео. На памет ми не би пало да се претварам да имам све одговоре. Али у једно сам сигуран: руска војска у Донбасу и око њега не гађа само положаје украјинске војске, него и шормазе, чанке, чеде и остале пијуне западне/америчке меке моћи.
А по њиховим све нервознијим реакцијама, рекло би се да руска артиљерија иде ка победи и против њих.
Јер заиста, колико папа има дивизија? То је Стаљин иронично питао кад су му једном приликом рекли да би требало да уважи интересе Ватикана. Исто се може рећи и за Холивуд, рокенрол и све остало што људи уобичајено, а погрешно, препознају као меку моћ: Спилберг, баш као и Ролинг Стонси, баш као и папа, немају своје дивизије.
Нема их ни Драган Шормаз.
”Правда” ми је понудила да на њеном порталу једном недељно објављујем текст. Са задовољством сам прихватио, намеран да тај простор, баш као и извештаје и репортаже на Хелмкасту, покушам да искористим како бих српској јавности причао о можда и најважнијој последици онога што се дешава на истоку Европе:
Мека моћ није гламурозни свет извиканих и преплаћених филмких или музичких звезда са оне стране океана. Мека моћ је бескрупулозни полусвет превртљиваца радих да вас убеђују да верујете пре њима него својим очима, својим ушима и свом разуму. Мека моћ је ипак немоћна пред чврстом артиљеријом.
(Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције)
Русија је предходно оптужила САД да су одговорни за зличин над цивилима у Херсонској области, више о томе видите ОВДЕ.
Извор: Правда
