Извор: Др Иван Пајовић
Овај лаки носач авиона има депласман од 45.000 тона. Он је нешто мањи него руски носач „Адмирал Кузњецов” и способан је да носи авионе и хеликоптере. Брзина брода је нешто нижа од његовог совјетско-руског аналога, само 28 чворова, што се свакако може сматрати недостатком, јер је у поморским биткама данашњег времена једна од важних тактичких могућности маневрисање и избегавање непријатељских авиоудара. Покрећу га гаснотурбински мотори америчке производње, јер Русија такве покретачке агрегате не производи.
Са палубе „Викранта” могу без техничких ограничења узлетати ловачки авиони хоризонталног узлетања и слетања. Основни борбени апарати овог брода су руски ловци МИГ-29К и хеликоптери далекометног радиолокационог извиђања К-31. Брод је способан да прими и америчке хеликоптере Сикорски МH60R. Индија планира да у скоријој будућности замени МИГ-29 К савременијим авионима западне производње.
Ваздухопловну групу на броду чини 35 до 36 апарата, од којих 26 авиона МИГ-29К, а остало чине хеликоптери, чији број зависи од модела који се одаберу за службу. Брод је опремљен моћним ракетно-артиљеријским системом противваздухопловне одбране.
Иако је ово први у Индији произведени носач авиона, та земља већ је имала три оваква типа брода у својој флоти. Два од њих су били британски носачи са авионима типа Harrier вертикалног узлетања, а трећи је руски модел који је набављен 2013. године. Не треба заборавити да индијска палубна авијација има веома добро искуство, а њихови пилоти имају одличну обуку и велики број часова лета.
Изградња овог носача била је мучна и трајала је прилично дуго, што је вероватно и нормално за земљу као што је Индија, која не располаже адекватним производним искуством и има мноштво организационих проблема у комплексној производњи. Прва идеја о производњи сопственог носача потиче још с краја осамдесетих година прошлог века. Уговор о производњи потписан је 2004. године, а градња је започета 2008. Сам корпус брода без пратећих делова спуштен је у воду и даља градња се наставила у плутајућем положају. Брод је завршен после 18 година од дана наруџбине. Све ово подсећа на кинеска искуства и њихове дуготрајне експерименте, с тим што је Индија то радила само на једном пројекту.
Иако континентална земља, Русија је у овом пројекту одиграла једну од значајнијих улога, јер је изградња носача утемељена на тзв. руској конструкторској школи. Пројекат је извођен уз активно учешће Невског пројектно-конструкторског бироа из Санкт Петербурга. Русија такође мора бити задовољна индијским успехом, јер је из овог пројекта извукла не мало искуство за могуће будуће сопствене пројекте површинских бродова.
Индија је са своја два носача у саставу флоте постала четврта земља на свету, после САД, Кине и Велике Британије која располаже оваквим поморским оружјем. Она је сада способна да на отвореном мору у борбу пошаље две снажне борбене авио-групе пуног капацитета. Ипак, основна ударна сила индијске морнарице нису носачи авиона са палубном авијацијом (као код Американаца), већ бродови наоружани навођеним ракетним наоружањем. Но, то не чини носаче авиона неважним, јер они омогућавају и ваздушно извиђање на удаљености стотина километара, борбу против непријатељске извиђачке авијације и уништавање слабо наоружаних надводних циљева и др. Све ове могућности индијске морнарице нови носач авиона је удвостручио својим присуством.
Стиче се утисак да са довршетком овог пројекта и пројеката носача авиона који се спроводе у Кини, америчка Седма флота у водама Индијског океана полако губи улогу „локалног полицајца” у функцији извршења задатака досадашњег неприкосновеног хегемона.
Извор: Правда
