Пише: Миодраг Зарковић
Са таквом тврдњом је, по свој прилици, сагласан и један део русољубаца - барем у Србији, јавности јединственој на подручју Европе по томе што изражавање наклоности и поштовања према највећој светској држави још увек није друштвено непожељно, нити законски кажњиво. И у српској су јавности, дакле, многи потрчали да Александра Дугина сврстају међу најуваженије руске филозофе.
Урадио је то чак и Дарко Трифуновић, вајни ”стручњак за безбедност” који се годинама представљао као ”професор Факултета безбедности” да би се, у судском поступку који је он сам покренуо против потписника ових редова, недвосмислено испоставило да у дотичној установи Трифуновић никада није стекао професорско звање. Елем, Трифуновић је у једном од својих многобројних ТВ гостовања, само неколико дана после атентата на Дарју Дугину, рекао да су и она и отац били под заштитом професионалне пратње коју им је доделила држава, што му је послужило да нешто касније поентира сумњом у способност руских безедносних служби! Јер, објаснио је, ако допустите да неко науди толико важној фигури као што је Дугин, онда то, јашта, говори о вашој стручној мањкавости.
То је став који, да поновимо још једном, деле и многи начелни русофили. Буквално истог часа кад се, 20. августа увече, прочуло да је Дарја Дугина страдала у атентату у близини руске престонице, српске друштвене мреже биле су просто затрпане објавама и коментарима о томе како је реч о ”дебаклу” и ”срамоти” руских служби, кад су дозволиле да убице продру до породице толико важне за савремену Русију.
Несумњиво да иза таквих коментара у једној мери стоје и ботови. Живимо у времену када је то напросто неминовност, пошто су друштвене мреже одавно постале важна адреса за вођење друштвених, политичких, културних и свакојаких других расправа. Због тога, интернет пространствима крстаре праве мале војске плаћеника чији је задатак да те расправе усмеравају у одређеном смеру, или пак да намећу извесно мишљење. Србија ту није никакав изузетак. Напротив, ако имамо у виду колико су западни центри моћи, на пример британски, посвећени искорењивању проруске мисли ма где у свету, није никакво изненађење то што су српске друштвене мреже крцате безименим налозима ”рођеним јуче”, а који се искључиво баве омаловажавањем и потцењивањем свега што би русољупце могло да обрадује, подстакне, обједини, узнемири, охрабри...
Те армије су делотворније него што се често мисли. Уосталом, да су бескорисне, одавно их не би било. У овом случају су се такође показале веома продорне, пошто су и многи обични корисници друштвених мрежа поверовали у ”стручну” оцену да је убиство Дарје Дугине - огроман пропуст руских безбедносних служби.
Зато би сада требало да се појасне неке ствари, а прва је та да породица Дугин није имала никакво обезбеђење нити пратњу те врсте.
Па и то је, рећи ће неко, пропуст московских ”силовика” (руски израз за припаднике служби које имају право на употребу силе). Човека значајног као што је Дугин, а очигледно и његову ћерку, морали су да чувају јер су морали да претпоставе да ће пре или касније бити мете напада на живот!
Дабоме, тешко је одредити стварну важност неког интелектуалца, поготово ако је он често присутан у јавности и нашироко познат. Александар Дугин то свакако јесте. Али, он никада није био ”Путинов саветник”, нити ”идеолог Кремља”. Ни Александар Дугин ни убијена Дарја никада нису имали непосредан утицај на званичну Москву. Вероватно би најтачније могло да се каже да су у руској јавности Дугина доживљавали као занимљивог чудака, али никако као ”најважнијег мислиоца данашње Русије” или некога ”чија се реч слуша и беспоговорно уважава” - а што су све описи који су у ових неколико дана кружили по српској јавности.
То никако не значи да је Дугин био безначајан. Таман посла! Па, само учешће њега и Дарје на фестивалу који организује Захар Прилепин - а у повратку са истог се и догодио атентат - доказује да су Дугини имали поштоваоце у битним круговима. Јер, Захар Прилепин је један од најпознатијих, најтиражнијих и свакако најутицајнијих руских писаца, који је, подсећања ради, у прве четири године рата у Донбасу узео чак и непосредно учешће у борбеним дејствима. У Русији се књижевност, поготово таква каквом се бави Прилепин, схвата крајње озбиљно, па његов углед и друштвени положај никако није за потцењивање. Самим тим, чињеница да је Александра и Дарју позвао на овогодишњи фестивал, те да су имали и личне контакте, довољно говори о угледу и важности Дугинових.
Ипак, ”најзначајнији руски филозоф” Александар Дугин није био. Никада. Али све и да јесте... како би то уопште условљавало погрду на рачун руских безбедносних служби?!
Не постоји држава на свету која своје мислиоце, политикологе, аналитичаре, писце, чува само зато што су много успешни и познати. У Србији су мерила за додељивање заштите сасвим ишчашена, јер су одређена лица проглашавана угроженим само зато што им је неко упутио какву ружну реч преко Фејсбука; наша јавност је стога можда то заборавила, али држава додељује обезбеђење личностима за које постоје поуздани обавештајни подаци или пак процене да могу бити угрожени због свог рада; не додељује се само на основу тога што је тај и тај филозоф много значајан.
Колико је познато, ни Александар ни Дарја Дугин никада нису тражили да им се додели лично обезбеђење. Да, њихови ставови изазивали су бес и гнев непријатеља Русије. Та срџба је, у ратно време као што је садашње, свакако појачана. Али опет, са бесом и гневом Украјинаца, или Западњака, или прозападних аутошовинисте, већ пола године суочен је свако ко се јавно сагласио са циљевима и поводима руске специјалне операције у Украјини. То је тако и у Србији, некмоли у самој Русији. И, руске телевизије непрестано приказују емисије о току сукоба у Украјини, а у тим емисијама редовно учествују стручни гости. Број људи који се у том својству појавио на руским малим екранима од почетка године неминовно се мери у стотинама, ако не и хиљадама. И безмало свака од тих особа, а немало њих је у руској јавности познато барем колико и Александар Дугин, била је после изложена увредама, нападима и претњама, ако нигде другде а оном барем на горе помињаним друштвеним мрежама.
Истински је немогуће обезбеђивати толики број јавних личности.
У крајњем случају, само осам дана пре атентата на Дарју Дугину, у Њујорку је избоден писац Салман Ружди - који је имао професионалну пратњу! Нико тада није кривицу и одговорност пребацивао на њујоршку полицију, чија је обавеза била да чувају Руждијев живот и сигурност. Такође, сетимо се чувеног ”случаја Скрипаљ”, када су, према тврдњама британских служби, тровању били изложени такође отац и ћерка. Оставимо сада по страни крајњу неуверљивост тих тврдњи и целог наводног тровања, и задржимо се на реакцијама: чак ни они који су поверовали у то да је ”зла Москва” послала агенте да отрују Скрипаља и ћерку му, нису одговорност за ”тровање” сваљивали на плећа британских обавештајаца и безбедњака.
Таква повика диже се само на Русију и њене службе. Разлог томе је више него очигледан: Западу је потребно да Русе представи као замлате и непособњаковиће, управо да руски успеси на донбаским и украјинским ратиштима не би у остатку света одјекнули као спас од вишевековног западног империјализма.
Зато је битка за српску јавност толико значајна и толико узаврела.
Свако од читалаца може да се увери у описе изнете у овом чланку, о учесталости осуда на рачун руских безбедносних служби које ”нису смеле да дозволе” да се ишта деси Дугину и његовој породици. Такве осуде је немогуће избећи, било по друштвеним мрежама, било по ”гласилима главног тога” која су се, разумљиво, нашироко и надугачко бавиле убиством Дарје Дугине. У друштву у којем најмање четири петине припадника осећа снажну блискост са Русијом и оправдава њене ратне напоре да заштити руски народ Донбаса, упрегле су се многе снаге како би унизиле све што је Русија постигла на бојном пољу.
А у ту замку је, нажалост, упао и знатан део русофила, како оних несталних тако и неких наоко чврстих.
То је тако зато што Србија и друге српске средине већ дуго пате од малодушности, тј. дефетизма. У друштвеним појавама код којих нису до краја познате све чињенице, а такве су већинске, обично се препознају најнеповољнија значења и тумачења. Па је тако, на пример, Косово ”заувек изгубљено”, сребренички ”геноцид” нешто што морамо да окајамо, док смо деведесетих ”изгубили све ратове” - то су све изјаве са којима је сагласан и никако занемарљив део родољуба, или барем базично пристојног света који оданост држави Србији доживљава као нешто природно и неупитно. У сваком од тих примера, игра се на карту непознавања основних чињеница, које су, медијским инжењерингом вредним посебног и врло подробног осврта, скоро сасвим уклоњене са видика најширим народним слојевима.
Па кад је већ тако са питањима која се директно тичу Срба, онда је у погледу Русије стање још грђе. Јер, тек у том погледу влада општа необавештеност.
Просечан српски грађанин, на пример, нити зна нити па има где да сазна да је Москва све ово време, свих осам година колико већ траје ратно стање у Украјини, буквално препуна Украјинаца. Као један од највећих велеграда на планети, Москва је природно стециште најразличитијег света, а Украјинци, с обзиром на језичку и сваку другу блискост, наравно да предњаче. Обичан Украјинац нити је имао, нити сада има, икаквих разлога да Москву доживљава као непријатељску средину. Уосталом, једна од највећих железничких станица у Москви, која служи и као велико саобраћајно чвориште и као својеврсни оријентир, зове се - Кијевски вокзал. Писцу овог чланка много пута се догодило да на некој од московских улица заподене разговор са пролазником за кога би се убрзо испоставило да је из Украјине. Многи од тих Украјинаца имају са Русијом породичне или пак тесне пословне везе, па тамо проводе позамашно време чак и ако нису настањени у неком од руских градова. И нико се никада у руској јавности није залагао за ма какву рестрикцију у погледу дозвољавања украјинским грађанима да уђу у Русију. За разлику од западних ”демократија”, руска држава не посеже за мерама усмереним против ма које националне или државне припадности.
Неизбежно је да међу толиким Украјинцима по руским градовима има и оних који, најблаже речено, не одобравају руска дејства у Донбасу. Таквих има и у самом Доњецку или Луганску, па како их онда неће бити међу Украјинцима у Москви! И наравно да таква околност олакшава сваком злонамернику који би да атентатом на особу Дугиновог калибра унесе немир у руско друштво.
Просечан Србин, који, отрован западном пропагандом, о Русији можда мисли да је затворено и строго контролисано друштво, вероватно и није упознат са напред реченим. И онда, када пети пут налети на оцену да су се руски безбедњаци ”обрукали” тиме што су дозволили да ћерка Александра Дугина буде убијена, није немогуће да и поверује у те оцене.
Косово је ”изгубљено”, Сребреница је ”геноцид”, а Русија је ”преслаба” да би се носила са главним западним државама: то су закључци које код малодушних Срба смишљено и врло упорно производе пропагандисти. Убиство Дарје Дугине само је последњи у низу догађаја који се тумаче тако искривљено и доприносе клими свеопште малодушности и безнађа.
Такву климу, нажалост, пречесто поспешују и српски властодршци. Јавна обраћања предсника Србије Александра Вучића просто кипте кукњавом и запомагањем, што код становништва, без обзира на то колико му је политички наклоњено, неизоставно уноси најдубљу врсту неспокоја и несигурности. То сасвим сигурно спада у најнеповољније последице десетогодишње напредњачке власи.
Истина је, наравно, најчешће посве супротна ономе што нас пропагандисти убеђују. Нити је КиМ изгубљено, јер, што давно рекоше, ако није наше - а зашто га онда и даље траже од нас! Исто тако ни Сребреница није била поприште геноцид Срба над муслиманима, јер би у супротном за ових преко четврт века ваљда испливао какав необорив доказ толиког и таквог злочина.
А Русија, ако је преслаба, због чега јој онда душмани не могу ништа на бојном пољу, где свакодневно трпе знатне људске, војне и територијалне губитке, већ морају да посежу за атентатима на руске филозофе и њихову децу?!
Извор: Правда
